NAJBLIŽI ROD
„Otišli smo predveče a ostali do same zore! Uživao sam sa braćom i njihovim društvom. Iako sam mislio da se već oko 22 sata vratim u kamp, Marko i Nikola su u glas rekli: ,, Ma daj, jesi li ti lud, ovde tek počinje zabava“. Nisam imao kud, ostao sam i proveo se kao nikad. Po povratku, mislio sam da postavim šator, ali braća su me pozvala da prespavam kod njih kući. Tako sam umesto jednog, ostao dvadeset i pet dana, čak smo zajedno išli i za Grčku. Na putu do Remsa, stalno sam razmišljao o braći iz Srbije, njihovoj srdačnosti, dobroti i gostoprimstvu – kao da sam im najbliži rod!“
Niste mogli dugo bez srpskih prijatelja?
„Nakon što sam obavio administrativne poslove u Francuskoj vezane za biznis, odmah sam krenuo natrag za Srbiju kod braće Stevanović!“
Kako su reagovali majka i otac?
„Pažljivo su me saslušali, mada sve ono što sam ispričao činilo im se kao dobar film. Tek kada su došli u Lukovo, tada su shvatili da je istina sve ono o čemu sam govorio. Srbiju sam zavoleo zbog divnih ljudi velikog srca i ogromne duše.“
Kako su reagovali kada ste im rekli da je Srbija vaša nova domovina?
,,Sine ako si ti tamo srećan, i mi smo“!
Postali ste najpoznatiji stanovnik Lukova. Svi vas u selu vole?
– Svi su ljubazni prema meni, ne prođe dan a da me neko ne obiđe. Moj prvi komšija Bora sa suprugom Dragicom obavezno svrati na kafu, a tu su i moja braća – Marko i Nikola i njihova celokupna familija, bez njih ne mogu. Boravim u njihovoj kući i ništa mi ne uzimaju za to. Za uzvrat leti sa zadovoljstvom pomažem u kampu i tako im se na neki način odužujem. S obzirom da proleće kuca na vrata, pripremam zemlju za sadnju povrća. Želim da sam proizvedem luk, krompir, paradajz, papriku, kupus… Za stvari koje ne znam, tražim pomoć komšija i izlaze mi u susret. Sada sam već postao vešt poljoprivrednik! Radujem se pravljenju ajvara, a bogami staviću i živu turšiju kad za to dođe vreme. Ovde ima dosta neobrađene zemlje, mislim da je to velika šteta. Čudim se što mladi hrle u grad ostavljajući raj za sobom!“
Da li je tačno da se celo selo angažovalo da vas oženi?
„Istina, a sve je krenulo od momenta kada sam se požalio komšiji Bori kako ovde ima sve manje i manje devojaka – odlaze za Vranje sa nadom da se nikad ne vrate. Moja filozofija je totalno drugačija, ne mogu da zamislim život van sela. Shodno tome, svi su u potrazi za mojom životnom saputnicom i obično dobijem reči utehe. Ne brini Borise, kažu, oženićemo te brzo“.
Priča se da u Lukovu želite da podignete etno kompleks?
„Boraveći ovde, spoznao sam da u okolini ima predivnih mesta poput Vranjske Banje, manastira Sv. Prohor Pčinjski, pa Vražji kamen kod Trgovišta… Ove vanvremenske lepote zaslužuju da ih ljudi iz čitavog sveta vide. Zato sam rešen da ovde podignem etno selo gde će ljudi uživati u bogatstvima ovog kraja, miru i ukusnoj domaćoj hrani. Ozbiljno, već duže vreme radim na ovom projektu. Pri samom sam kraju, a onda počinjem potragu za investitorima. Nadam se da će sreća biti na mojoj strani i da ću pronaći nekog ko će podržati moju ideju. Na neki način biće to i znak zahvalnosti ljudima iz Lukova koje smatram svojom braćom“.
U čemu je smisao života na selu, opkoljeni ste blatom i zaraslim šibljem u proplancima?
„Još kao student, moja duša je pružala otpor potrošačkom društvu koje je osnovna karakteristika Evrope, pa i moje Francuske. Kako je vreme prolazilo, počeo sam da shvatam neke stvari i čvrsto rešio da ne želim biti rob već gospodar lepog i zdravog života. Ne znam koje su me sile dovele ovde, ali duboko verujem da Srbiju nisam izabrao slučajno. Blato, šiblje, ulična rasveta koja ne postoji – ništa od toga nije problem. Mnogo mi je važniji mir, ova tišina i ne bih je menjao ni za šta. Najlepši zvuk u životu čuo sam iz Borinog dvorišta i to u zoru kad njegov petao zapeva. Lepše zvuči od Šarla Aznavura. Dom je tamo gde te srce vuče!“
Dugo ste sportista. Igrali ste odbojku u Francuskoj i Nemačkoj, sada ste u Odbojkaškom klubu Vranje?
„Prošlog leta u selu Vlase održan je odbojkaški turnir. Tamo sam upoznao sekretara kluba Srđana Milića koji je predložio da dođem u klub. Registrovao sam se, ali zbog obaveza retko sam dolazio na treninge pa me nema u timu. Ne gubim nadu da ću vrlo brzo biti u prvoj postavi. Odbojku volim, bio sam odličan korektor i srednji bloker kada sam igrao u svojoj zemlji kao i Nemačkoj. Mislim da će trener Viktor Petrov biti oduševljen kad me vidi u timu!“
SPREMAM SE ZA GUČU
Imate li problema sa jezikom?
„Dosta mladih govori engleski, pa nema problema. Pored njega govorim francuski, a znam i nemački jezik. Mada, naučio sam dosta srpskih reči a najbrže psovke“.
Šta biste još voleli da vidite u Srbiji?
„Voleo bih da posetim Guču i da na licu mesta vidim najbolje trubače sveta. Oduševili su me na jednoj svadbi u Vranju, mislim da je to bio orkestar Ekrema Mamutovića. Zvuk me opčinio, tako da sam otpočeo pripreme za najbolju žurku na Balkanu – Guča to jeste!“
PROFIL
Ime i prezime: Boris Koače
Datum i mesto rođenja: 1.08.1983 Krojcvald (Francuska)
Obrazovanje: Diplomirani inženjer mašinstva
Visina: 183 cm
Težina: 75kg
Mesto u timu: korektor, srednji bloker
Klub: OK Vranje
Igračka karijera: Krojcvald, Šaten (Francuska), Sarada (Nemačka), od 2016
Odbojkaški klub Vranje
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.