LEPE USPOMENE
Prisetimo se početka vaše karijere u Vranju. Sa kakvim ste se problemima susretali tokom dvadeset godina rada na Dečjem odeljenju?
Postala sam ovakav lekar kakav sam sada, zahvaljujući divnim kolegama lekarima i medicinskim sestrama, ali i celom osoblju sa odeljenja. Znate, da ste me pitali o problemima pre deset godina, verovatno bi spisak bio podugačak. Ako bih nešto mogla da promenim, onda bi to bila mnogo veća samostalnost načelnika odeljenja u donošenju odluka, uključujući zapošljavanje novih kadrova, nagrađivanje i ako mora sankcionisanje. Podmlađivanje kadra takođe, tako da svaki sledeći lekar bude mlađi od prethodnog. Plašim se da na Dečjem odeljenju neće imati ko da radi za 10-15 godina.
To jeste problem.
Da ne bi bio, ono što treba da se zna je da se specijalista ne stvara za četiri godine specijalizacije, nego za tih četiri plus pet, šest godina rada sa starijim kolegama. Specijalista se ne „naručuje“ kada ti nedostaje. Lično, bez i trunke sentimentalnosti, mogu da kažem da sam radila sa odličnim timom i sada mi je sve u lepim uspomenama.
Ne boravite više u Srbiji, ali možete li da nam kažete kakva je situacija u zdravstvu? Kakvo vi stanje pamtite?
Ono što stoji je da sistem finansiranja mora da se menja jer je jednostavno neodrživ. Para ima, ali njihovi tokovi su barem meni čudni. Sam sistem zdravstvene zaštite je međutim, dobro i velikodušno zamišljen i kada bi funkcionisao, bio bi za pacijente veoma povoljan. Problemi koje mogu da navedem, bili su nešto što je dolazilo od spolja. Besparica, rad bez grejanja, bez laboratorije i rentgena, sa šačicom najosnovnijih lekova… Brzo smo to zaboravili. Onda rat i bombardovanje. Ali, moj posao je bio rad sa pacijentima i tu nije bilo nikada nikakvih problema.
Kada je u pitanju zdravstvo i način rada u inostranstvu, možete li da nam pojasnite kako funkcionišu stvari u Nemačkoj?
Odlična organizacija, precizni tokovi novca, definisan sistem kontrole kvaliteta, štedljivost, važne su karakteristike nemačkog sistema zdravstvene zaštite. Pacijent plaća zdravstveno osiguranje i za to dobija definisanu i u bogatoj zemlji kao što je Nemačka, dobru zdravstvenu zaštitu. Svakako, ne sve što mu padne na pamet. Zna se kada se i koji sistematski pregledi rade kod dece i odraslih. Zna se koje se laboratorijske analize plaćaju iz zdravstvene kase, a koje iz džepa.
Dakle, iluzija je da se dobija „sve što se poželi“?
Naravno da je iluzija. Postoji i luksuzno privatno zdravstveno osiguranje, pa ko voli i može, plaća više i može da bira lekove, kliniku i lekara. Kad pišem recept, postoji ikonica u programu koja odmah upoređuje cene lekova i pacijent dobija uvek najjeftiniji lek. Jer, ako pređem određenu sumu pri propisivanju lekova, platiću ih ja iz svog džepa. Tako da liste lekova i štednja nisu srpski izum. Cene usluga su strogo definisane i ista usluga košta svuda isto. Ne postoji jedna cena pregleda u jednoj, a druga u drugoj ordinaciji. Nelojalna konkurencija snižavanja cene se sudski procesuira, uvećanje cene, takođe.
SLUŠANjE BEZ POGOVORA
U inostranstvu, pacijenti imaju svog kućnog lekara.
Kućni lekar je veoma cenjen. Ako pacijenti imaju pitanja i nedoumice, odlazak na kliniku je rezervisan samo za krajnje nejasne i teške slučajeve. Sami pacijenti očekuju da im njihov kućni lekar reši problem i ne žele da idu okolo. Reč je o uslovima kada postoje telemedicinske konsultacije, kada mogu da pošaljem materijal za laboratorijske analize u Berlin ako hoću, kada je vrhunski stručnjak dostupan za direktan telefonski kontakt.
U čemu se ogleda razlika između srpskih i nemačkih lekara? Možete li da napravite nekakvu paralelu kada je u pitanju zdravstveni sistem Srbije i Nemačke?
Svaki sistem ima prednosti i mane. Prednosti nemačkog sistema sam već opisala. Velika prednost naše Srbije je kadar koji je odličan. Nemački lekar ima prednost samo neposredno po završetku fakulteta, jer je obučen da zbrine osnovne probleme potpuno samostalno. Da ušije ranu, da leči upalu pluća, da reanimira. Ali tvrdim da je naš specijalista bolji jer je edukacija bolje osmišljena i šira. Ona priprema lekara za samostalan rad i razmišljanje. Nemački specijalista je šraf u sistemu. Radi po protokolu i ne razmišlja mnogo. Mora da sluša bez pogovora svog šefa kao vojnik oficira. Uzmite lekaru iz Nemačke laboratoriju, rentgen, ultrazvuk, MRT – i on neće umeti da mrdne. Ne umeju da saslušaju, posmatraju i pregledaju pacijenta.
Podelite sa nama vaša iskustva sa tamošnjim pacijentima. I ona dok ste radili u Vranju.
Ljudi su svuda isti. Neki strpljivi, neki nervozni, neki paničari. Velika prednost rada u Nemačkoj je bezgranično poverenje u svog lekara. Jednostavno, ako pacijent dođe kod vas, odlučio je da vam veruje i ne postavlja pitanje vaše kompetentnosti. U Srbiji ste, rekla bih, uvek pod lupom i uvek sumnjivi. Ovde su ljudi kulturni u komunikaciji što olakšava posao, ali očekuju poštovanje i od lekara. Lekar i pacijent su partneri, a ne gospodar i potčinjeni. Meni taj odnos apsolutno odgovara. Evo, danas sam dobila čokoladu od pacijenta. Za Božić dobijam čestitke, jedna majka mi je donela ručak kada je primetila da sam prehlađena, specijalnu supu od koje ću brže ozdraviti. Probala sam slatkiše iz Poljske, Turske, Mađarske. Sve to čine jer nas ljudski vole i žele da nas obraduju.
Da li postoji anegdota koju uvek rado prepričavate?
Najlepšu anegdotu pričam često. Dolazi mi dečkić predškolskog uzrasta, pregledam ga, pričam sa majkom i na kraju, on me sav zbunjen pita zašto govorim tako čudno. Jer me razume, ali ipak čuje moj akcent i to mu je nešto nesvakidašnje. Ja mu objasnim da mi nemački nije maternji jezik, da sam ga skoro naučila i da mu zato čudno zvuči. Posle par nedelja dolazi opet, ulazi u ordinaciju i sav važan kaže na srpskom „Dobar dan!“. Želeo je da me obraduje, našao je nekog ko zna srpki da ga nauči kako se pozdravlja. Podario mi je divan trenutak čiste sreće. Još mi je rekao, kada sam ja mogla tako dobro da naučim njegov jezik, može i on da nauči da me pozdravi na mom maternjem.
ŠANSA ZA NAPREDAK
Kako se mališani ponašaju kada dođu prvi put na pregled, a kakav je vaš odnos prema njima?
Moji mali pacijenti su veliki ljudi. Obraćam im se zaista kao osobi s punim poštovanjem, „nemojte sada da se smejete, od prvog dana“. Iako ne umeju da pričaju, okice i te kako pokažu šta osećaju. Kada jednom izgradimo odnos poverenja, onda se trogodišnjaci sami penju na otoman za pregled i podižu majicu da ih poslušam. Nema plakanja, nema ljutnje ako vadimo krv, nema izmotavanja kada smo bolesni. A kada je termin za preventivni pregled, onda se smejemo, crtamo, igramo loptom ili slagalicama i uživamo.
A kakav ste odnos izgradili sa roditeljima?
Sa roditeljima sam partner u lečenju njihovog deteta. Čak i kada ne slede moje savete ili ne prihvataju moju terapiju, tu sam da pomognem i podržim. Izuzetak je samo ponašanje koje ugrožava dobrobit i zdravlje deteta. Onda sam obavezna da ih prijavim socijalnoj službi, kao uostalom i u Srbiji. Imam, najkraće rečeno, najlepši poziv na svetu. Ako je dan i počeo bez veze, posle prvih pacijenata je već lepši i nasmejaniji, jer nam deca daruju neizmernu energiju.
Kao neko ko ima iskustva, šta biste savetovali mladima čiji je cilj odlazak iz Srbije?
Preporučiću vam boljeg sagovornika, doktora Danijela Stevanovića. Sećate se priče o mladom lekaru koji čuva koze jer ne može da nađe posao? On je sada u Nemačkoj, na polovini specijalizacije iz interne medicine. Živi život dostojan čoveka i ima šanse da napreduje. Svakom mladom lekaru koji ne može da se zaposli, preporučila bih da pokuša da se zaposli u inostranstvu. Pogotovo Nemačkoj, nedostaju lekari.
Koliko je komplikovana procedura zapošljavanja?
Sama procedura nije komplikovana. Neophodno je znanje jezika i par lakih ispita. To se sve završi maltene u hodu. Specijalizacija teče od prvog dana i postoji samo jedan put – naviše u hijerarhiji. Naravno da nije lako izmeniti život iz korena, naravno da nije lako ostaviti porodicu i prijatelje i početi ispočetka, ali još je teže tavoriti bez posla i perspektive. Pa sa završenom specijalizacijom u inostranstvu, ko hoće, lako može nazad. Samo, takvih nema. Ali o tome treba da vodi računa država, a ne pojedinac.
Da li je kod vas bilo nekih teškoća?
Ja nisam tipičan primer. Došla sam u Nemačku sa dvadeset godina radnog iskustva i kao doktor nauka i sva vrata su se s lakoćom otvarala. Uz to sam imala svu ljudsku, moralnu i finansijsku podršku svog supruga, koji je u Nemačkoj više od trideset godina, tako da sam mogla bez ikakvog stresa da biram i donosim odluke.
Posećujete li Vranje?
Naravno. U Vranju su moji roditelji, moj brat sa porodicom, moja familija i prijatelji. U Vranju počiva moj prvi suprug, dr Časlav Stošić. Vranje je moj grad koji nikada ne mogu da zaboravim. Moji najmiliji, moja deca, ne žive u Vranju. Moja ćerka živi već deset godina u Londonu, radi kao šef istraživanja u jednoj marketinškoj firmi i trenutno je na master studijama. Moj sin živi u Beogradu i po završetku studija, pokrenuo je sopstveni biznis. Zaposlenje u Srbiji bez veza je misaona imenica, a veze nemam ili bolje rečeno, nemam više. Jedino rešenje je bilo da sam započne posao, jer Srbiju ne želi da napušta.
PROFIL
Biljana Stojković završila je gimnaziju „Bora Stanković“ u Vranju. Diplomirala je na Medicinskom fakultetu u Nišu 1990. godine. Kao najbolji student Univerziteta u Nišu i najbolji diplomirani student na svim Medicinskim fakultetima u Srbiji, dodeljena joj je Oktobarska nagrada grada Niša. Stipendista je Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka. Godine 1996. je magistrirala, 1997. usledila je specijalizacija iz pedijatrije, a 2001. godine doktorat iz kardiologije. Godine 2004. pripala joj je titula primarijusa. Na Dečjem odeljenju u Vranju radila je 20 godina, od završetka pripravničkog staža 1991. godine do 2010. godine.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.