Intuicija i inteligencija trenutka

TEMELj ZA NADGRADNjU

Potičite iz umetničke porodice. Otac vam je slikar takođe. Na vašim platnima, međutim kao da nema sličnosti u umetničkom izrazu. Kako to tumačite?

Ne tumačim. Uopšte ne razmišljam o tome. Meni je logično da ne ličimo u izrazu. Možda negde i ličimo, ali sigurno ne na površini. Neke sličnosti prepoznam, ali i to mi je logično. Porasto sam gledajući njegov rad. Kada je počeo da me vodi na kolonije, posmatrao sam druge rukopise i to me je fasciniralo.

Vaša  karijera je vezana za slikarstvo, ali i za obrazovanje. Otkud vi u obrazovanju? Docent ste na Pedagoškom fakultetu u Vranju i Negotinu, a živite u Beogradu. Kako je sve počelo?

Kada pogledam unazad, vidim da sam oduvek  nekako bio u obrazovanju. Roditelji prosvetni radnici. Majka ne bi ostavila stanarke na miru, dok se ne savladaju oblast iz metodičkih predmeta i dok se ne uveri da su shvatile. Otac je održao više predavanja iz oblasti nastave likovne kulture. Organizovao je sa Jovicom Dejanovićem likovne kolonije učenika osnovnih škola u Vranju. Tako i danas, u našm stanu, svakodnevno ima dece, sa kojima moja supruga radi matematiku. Postigla je neverovatne rezultate. Deca sa kojima je duže radila, javljaju se kada imaju problem. Dođu, reše problem i odu. Stariji sin je prešao u Matematičku gimnaziju, da tu završi sedmi i osmi razred. Očekuje ga težak prijemni za upis u istu školu. Ima sjajne rezultate na svim nivoima takmičenja kod nas. Ako je naše preseljenje doprinelo svemu tome, onda je to dovoljno valjan razlog za isto.

Po završetku magistarskih studija 1997.  počeli ste da radite kao asistent na Učiteljskom fakultetu u Vranju, kod prof. Zorana Petrušijevića. Tu ste i danas.

U tom periodu od nekoliko godina, dogodio mi se čitav splet bitnih životnih momenata i okolnosti. Prvo se odselila sestra, za njom i majka, koja je u međuvremenu pronašla i kuću za zamenu. Kuću u Vranju smo zamenili za kuću u Beogradu. U tom trenutku nisam razmišljao o prelasku. Nisam čak ni bio blizu šire slike šta to sa sobom nosi. Buduća supruga je takođe živela u Beogradu, ali smo odlučili da živimo u Vranju, gde nam se rodio i prvi sin. Nakon nekoliko godina, odluka je pala da se ipak preselimo u Beograd. U Vranju sam svake nedelje dok traje školska godina, tako da i nemam utisak da sam se preselio, sem činjenice da  mi je porodica  u Beogradu. Moje profesionalno usmerenje se dešava na dva koloseka. Umetnost i obrazovanje.  Kada je obrazovanje u pitanju, sfera mojih interesovanja je kako umetnost u obrazovanju tako i obrazovanje u umetnosti. Na pedagoškom fakultetu uvodimo studente, buduće učitelje, u osnove vizuelnog jezika i osnove nastave likovne kulture.

UMETNOST U OBRAZOVANjU

Kako vidite umetnost u našem obrazovanju?

Jedan od problema je i poimanje značaja i funkcije umetnosti u opštem obrazovanju, od strane predavača.  Tehnološki razvitak i brze promene su dovele vizuelni jezik u prvi plan. Danas se naglašavaju kompentencije koje se razvijaju kroz likovnu kulturu – kreativnost, logičko mišljenje i povezivanje različitih sadržaja u one koje su preduslov za društvo znanja i kvaliteta. Baš u takvom trenutku, o kome se toliko govori, nikako da se sagleda značaj nastave likovne kulture u opštem obrazovanju. Za to smo velikim delom krivi i mi, likovni pedagozi, koji se ne bore za značajnije mesto predmeta u obrazovanju.  Nizak nivo likovno-vizuelne pismenosti kako likovnog pedagoga, tako i učenika ima za posledicu i nisku poziciju nastave  likovne kulture na lestvici značaja opšteg obrazovanja.

Na kojim primerima se to najviše vidi?

Kada je u pitanju umetnost u opštem obrazovanju, svake godine sa novopridošlim studentima uradimo neku vrstu analize predhodnog školovanja.  Najveći broj studenata, sardžaje likovnih umetnosti učila je  u osnovnoj školi kroz nekoliko osnovnih likovnih tehnika, bez udubljivanja u kritičko razmišljanje, a da ne govorim o rešavanju likovnih problema. U srednjoj školi uče  nastavne sadržaje pojedinih perioda iz istorije umetnosti kao i biografske podatke pojedinih umetnika. Sa umetničkim delima skoro i da nisu imali kontakt. Vizuelno opismenjavanje zahteva otvoren sistem kontinuiranog delovanja, koji u prvi plan stavlja različite aspekte, na svim poljima vezanim za umetnost. Samo tako može shvatiti saznajni karakter i sintetička priroda umetnosti u obrazovanju.Da bi učitelj-vaspitač predavao sadržaje iz oblasti umetnosti, mora poznavati prirodu i karakter umetnosti, specifičnosti, likovne tehnike i likovne postupke, kao i karakteristike i sposobnosti uzrasta učenika. Kada je u pitanju rad  sa studentima na Pedagoškom fakultetu u Vranju, akcenat stavljamo na   stvaralački karakter umetnosti, jer je likovna umetnost stvaralačka. Ovim se očekuje stvaralaštvo ne samo učenika, već i od nastavnika, koji zajedno daju stvaralački karakter celom procesu nastave.

Jedan ste od osnivača Likovne kolonije na Vlasini. U čemu je pre svega značaj tih manifestacija, koje često ne uspeju da se održe i postanu tradicionalne?

Ideja je bila da se ožive kolonije koje su se održavale na fakultetu. Održane su tri likovne kolonije, na kojima su učestvovali poznati likovni umetnici, studenti, likovni pedagozi. Radovi sa tih kolonija krase hodnike i kabinete na fakultetu, kome i neotuđivo pripadaju.

O vama često piše profesor, slikar i kritičar Srđan Marković. Koliko je to važno za vašu radnu biografiju?

Srđan Marković me prati još od studija.  Predavao mi je istoriju umetnosti. Pisao je više puta o mom stvaralaštvu, kao i o genezi razvoja i promena mog izraza. Ne bih rekao da me prate silni kritičari i galeristi. Ima ih, ali tu su i profesori, ljubitelji umetnosti, kolege.

Postoje li granice u slikarstvu?

Slikarstvom se bavim i sebe smatram slikarom. Nisam zatvoren za druge vidove izraza i ako me zaintrigira nešto drugo, neću mnogo razmišljati. Sada je tako. Mene u umetnosti zanima ono likovno. Slikarstvo tu pruža mnogo prostora i smatram da ima još mnogo toga da kaže.

Kako se osećate dok stvarate, a naročito kada to radite pred izložbu?

Sam čin je neverovatan. Intuicija i inteligencija deluju u istom trenutku. Ponekad imam osećaj da je sve uključeno na maksimum. Mene trenutno zanima takvo slikarstvo koje ne polazi od ideje. Nema naznaka predstave koja će da se desi. Slučajnosti i neizvesnost se dešavaju iz faze u fazu. Oblikovanje likovne forme na taj način je veoma težak, ali jezičko bogatsvo i čistota dolaze do punog izražaja.  Ipak, komentar mog slikarstva bih ostavio konzumentima umetnosti.

PROFIL

Nebojša Nikolić rođen je15. 5. 1971. godine u Vranju. Osnovnu školu završio je u Vranju kao nosilac diplome „Vuk Karadžić“. Završio je Srednju umetničku školu „Djorđe Krstić“ u Nišu. Fakultet umetnosti, odsek slikarstvo upisao je 1991.godine u Prištini, u klasi profesora Hilmije Ćatovića. Osnovne studije završio je 1995.godine, a poslediplomske studije na istom odseku 1997.godine. Od 1997. godine radi na Učiteljskom fakultetu u Vranju. Kao asistent drži teorijske i praktične vežbe iz metodike nastave likovne kulture i vodi likovnu radionicu na istom fakultetu. U zvanje docent izabran je 2008.godine na istom fakultetu. Godine 1997. zasnovao je radni odnos na Učiteljskom fakultetu u Vranju Univerziteta u Nišu, kao asistent za užu umetničku oblast Metodika nastave likovne kulture i Likovna kultura. U zvanje docenta za užu umetničku oblast Metodika nastave likovne kulture i Likovna kultura izabran je 2008. godine.

Umetnička delatnost

Nebojša Nikolić je student treće godine doktorskih studija na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, uža umetnička oblast – slikarstvo. Trenutno je u izradi doktorske disertacije pod nazivom „Model implementacije likovnih elemenata u likovnom opismenjavanju učenika mlađeg školskog uzrasta“, uža umetnička oblast Metodika nastave likovne kulture na internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, departman za umetnost.

Samostalne izložbe:

Priština, 1997., Galerija  Boro i ramiz u Prištini.

Vranje,  1997., Galerija narodnog muzeja u Vranju.

Leskovac, 1998., Galerija narodnog muzeja u Leskovcu.

Kuvajt, 2004., Galerija Amira u Kuvajtu.

Kragujevac, 2010., Gradska galerija Mostovi Balkana u Kragujevcu.

Vranje,  2011., Galerija narodnog muzeja u Vranju.

Beograd, 2011., Galerija Dar-Mar u Beogradu.

Aranđelovac, 2012., Smotra umetnosti Mermer i zvuci u Aranđelovcu.

Beograd, 2013., Galerija progres u Beogradu.

Učestvovao je na više od 50 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Nebojša Nikolić je organizator likovnih kolonija Učiteljskog fakulteta u Vranju ( Vlasina 2000., Vlasina 2002. i Vlasina 2003.) na kojoj je učestvovalo više eminentnih slikara i profesora. Organizator je izložbe slika likovnih kolonija Učiteljskog fakulteta u Vranju u Galeriji Narodnog univerziteta, u Galeriji kulturnog centra u Nišu i Galeriji narodnog muzeja u Kragujevcu. 

Nagrade

1995. Nagrada za slikarstvo na Godišnjoj izložbi studenata Fakulteta umetnosti u Prištini;

1997. Nagrada za slikarstvo na Novogodišnjem salonu u Galeriji narodnog muzeja u Vranju.

Srđan Marković, slikar, likovni kritičar i profesor slikarstva o stvaralaštvu Nebojše Nikolića

Oduvek je u stvaralaštvu Nebojše Nikolića, koje pratim negde od sredine devedestih godina prošloga veka, postojala izražena potreba za putovanjem. Ne putovanjem u smislu promene jednog odredišta drugim u prostoru već veoma izraženoj potrebi da se iz polumraka ateljea krene na putovanje po pejsažima sopstvene duše-prema onim krajnje suptilnim i nestabilnim česticama što egzistiraju na tananoj liniji razdela što vodi ka dubokim regionima bića. I danas je Nikolić novim, i novijim, delima, što ih imamo pred sobom, ostao veran tom vidu „retorke putovanja“ u kojoj fragmenti sećanja i davno doživljenih prostornih pulsacija provociraju potrebu za uranjanjem u sebe i svet sopstvene samoće. No, danas je vreme drugačije-vreme u kome su arogancija, brutalnost i neznanje  nekakvi reperi između kojih se kreće putnik umoran od stalnih sudara sa okruženjem u kojem živi. Ima mnogo manje povoda za optimizam i mnogo više potrebe za temeljnim razmišljanjem o smislu sveta u kome je stvaraocu dato da živi-sveta koji nije odabrao ali pritom nije ni izgubio pravo da kritički razmišlja o njemu.Time se slikarstvo pretvara u aktivnu raspravu sa svetom u kojoj umetnik oseća i, u sebi, vidi ono što slika ne slikajući pritom ono što vidi. Rečju, stvaralac nameće svoje zakone promišljajući sopstvenu stvarnost kao sliku. Kako u takvome svetu-svetu brutalnih razlika između lica i naličja pronaći povod za putovanje po skloniteljskoj dubini duše? Po meri sopstvenoga senzibiliteta, po sopstvenim pravilima igre, Nikolić se okreće davno memorisanim ubogim prostorima i miru periferije ljudskoga života-ubogim prostorima „nepodnošljive lakoće postojanja“u kojima ima više toplote i ljudskog no u dosadnom blještavilu staklenih fasada iza kojih egzistira opskurna urbana „elita“.