Nemačka neka ne brine

RODjENA ZA KAMERU

Nakon tri godine provedene u Kragujevcu, posle razvoda roditelja, sa majkom čiji su koreni ovde, dolazi u Vranje i upisuje Ekonomsku školu, jer, kako su je uveravali, “postoje veće šanse za zaposlenje sa tom školom, nego sa gimnazijom”.

“Tokom školovanja, pisala sam pesme i najbolje teme iz srpskog jezika. Želja je bila jedno, ali sticajem okolnosti upisala sam Ekonomski fakultet u Kragujevcu. Novinarstvo, koje sam toliko želela da studiram, mogla sam jedino u glavnom gradu, što je zbog finansija bilo neizvodljivo. Pošto mi je otac iz Kragujevca, taj grad bio je jedina opcija”, priseća se Ivana.

U prvoj godini studija, kaže, konkurisala je u Kragujevcu za radijskog voditelja i na njeno veliko iznenađenje, bila izabrana, s obzirom na to da je odrasla u Vranju i pribojavala se dijalekta. Na radiju je vodila jutarnji program i sportsku rubriku.

“Na nagovor svoje majke, posle pet meseci, napustila sam posao zbog kog sam zapostavila fakultetske obaveze. Ako me pitate, žalim zbog takve odluke. Pokušala sam 2010, kao diplomirani ekonomista, da u Vranju nađem posao, a 2011. godine, prijavila sam se na konkurs za 100 TV mladih lica na RTS-u. U međuvremenu sam otišla na razgovor u RTV gde mi je odmah saopšteno da je jedini način rada preko projekta “Radno angažovanje”, sa mesečnim primanjem socijalne pomoći za radno sposobne od 10.000 dinara. Zahvalna sam na tome jer sam stekla iskustvo i još jednom potvrdila da je novinarstvo posao za mene”, iskrena je Ivana.

U isto vreme, priča, biva pozvana na drugi razgovor za televizijskog voditelja na RTS-u. Ali, organizator joj nije na vreme javio da je pomereno vreme razgovora pa nije uspela da na vreme stigne u Beograd. Ostala je da void lokalni Dnevnik i bila saradnik koleginici Jelki Mitrović u emisiji Sportski magazin na regionalnoj televiziji.

“Sve mi je to mnogo značilo. Shvatila sam da sam rođena za kameru. Sa koleginicom smo razbile predrasude da žene nisu za sport. Iako nisam bila isplaćivana redovno, zadržavala sam se zbog prevelike ljubavi prema poslu i uvek se nadala da će se nešto promeniti. Verovatno bih i danas bila tamo da nisam okarakterisana kao neko ko je okrenuo leđa ljudima koji su mu pomogli i sa kojima sam sarađivala. Odjednom mi je saopšteno da više neću da radim, u februaru 2016. godine. Govorilo se da sam promenila stranu, počelo je mešanje politike i posla, a ja ispala kao kolateralna šteta. Kasnije se, naravno, ispostavilo da je sve izrečeno neistina. No, dobro. Ja sam otišla, ubrzo nakon toga je radno angažovanje ukinuto, televizija privatizovana. Više nisam radila tamo”.

Sa prvom pruženom prilikom je 2014. otišla u Nemačku, u Dizeldorf, i upoznala tamošnje ljude, njihov mentalitet, način rada. Ona obrazlaže da se nikada ne bi odlučila na taj korak, da je 10.000 dinara stizalo redovno.

“Bez ikakvog priliva novca, morala sam nekako da živim. Nekoliko puta odlazila i isto toliko se vraćala da obavljam posao koji volim u RTV. Možda zvuči besmislieno, ali… Uverila sam se tokom boravka u Nemačkoj da ljude koji mogu da doprinesu boljitku mi sami šaljemo daleko. Zato su inostrane firme uspešne. I građevina, arhitektura i medicina, profesije su koje se mnogo više cene tamo nego ovde. Prva obaveza svakog zaposlenog čoveka tamo je plaćanje računa za televiziju u iznosu od 17 evra. Zato kod njih i mediji funkcionišu na način na koji kod nas neće nikada. Žalosno je koliko su ovde obezvređeni mediji i što ne može da se zarađuje od tog posla”, ne krije razočaranje naša sagovornica.

Činjenica je, prema njenim rečima, da Vranje ne pruža značajnu perspektivu mladima i nikakve mogućnosti za usavršavanje.

“Ljudi, prvenstveno mladi, odlaze zato što su se prave vrednosti izgubile. Ovde se ne poštuje ni kada daš svoj maksimum, a pritom znaš da sve radiš ispravno. Šta možemo da očekujemo od grada u kome su evidentni partijsko zapošljavanje i nepotizam? Lično, ja sam bila zadovoljna primanjem koje je daleko ispod proseka jer sam se osećala vrednom. Zašto takve ljude guramo odavde – to pitanje nije za mene”, ogorčena je Žubrinićeva.

Naposletku, drago joj je, kako kaže, kada je ljudi prepoznaju na ulici i imaju samo reči hvale za njen rad.

“Optimistična sam i uvek nasmejana osoba. Nijedan me poraz ne pokoleba da stanem. Pozitivna sam i sigurna da nisu sve stvari pokvarene do srži. Pošto sam temperamentna, ambiciozna i istraživački nastrojena, a u novinarstvu se ispolje sve navedene osobine, tom pozivu ću se uvek odazvati. Volim da upoznajem ljude, njihove probleme i stvari za koje ostali, iz drugih profesija, ne mogu da znaju”, priznaje.

POVRATAK U KRAGUJEVAC

Planira da upiše master studije, za koje nije imala ranije para i smatra da je bila previše skoncentrisana na posao. Zato, kaže, postoji velika šansa da ode u Kragujevac iz kog žali sto se uopšte vratila.

“Žalim, jer verujem da bih imala do sada izgrađenu novinarsku karijeru. Želela bih, naravno, da formiram i porodicu, što je san svakog čoveka. Kragujevac je univerzitetski grad i pruža više mogućnosti kad je posao u pitanju. Nama, ovde na jugu, država ne pomaže preterano. Svi programi, projekti za mlade, skoncentrisani su ka većim gradovima. Vranje je zaboravljena sredina gde mladi ne mogu da se edukuju, koliko god želeli”, zaključuje Ivana.

Praveći paralelu između Vranja, Kragujevca i Nemačke, priznaje da nema veselijih ljudi od nas južnjaka.

“U Nemačkoj je prisutna nekakva hladnoća. Zarađuju mnogo više, a ne znaju da žive. Naučili su samo na rad, najmanje troše na odmor. Kragujevčani su drugačiji, kultura je na višem nivou. Ima više bioskopa, pozorište, i noćni život je drugačiji. Ima mnogo klubova, diskoteka, sa različitim žanrovima muzike, za svakoga. Kragujevac nema mnogo kafana, a ima četiri puta više stanovnika nego što ih ima Vranje. Ali, opet, koliko su u Vranju druželjubivi i gostoprimljivi ljudi, apsolutno nisu nigde u Evropi”, završava Žubrinićeva.

PROFIL

Ivana Žubrinić je rođena 9. oktobra 1982. godine u Kragujevcu. Završila je Srednju ekonomsku školu u Vranju i Ekonomski fakultet u Kragujevcu. Tokom prve godine studija, radila je na Bis Plus radiju u Kragujevcu. Preko projekta “Radno angažovanje”, radila je kao novinar-voditelj na regionalnoj Radio televiziji Vranje od 2012. do 2016. godine. Odlaskom u inostranstvo, razočarala se u sistem, a najviše u Vranje jer je shvatila da se kvalitet, trud i rad i dalje ne isplate.