Vranjanci imaju mentalitet Hrvata

INDIJCI I JAPANCI

“Ni sama ne znam zašto sam došla u Vranje. U Hrvatskoj nije bilo ovakvih radionica. Zapravo, ima ih, ali su skupe i ničemu te ne nauče. Onda sam čula za vranjsku radionicu i nisam se dvoumila” – priznaje.

VRANjSKE: Došli ste bez predrasuda u Vranje i Srbiju.

MEŠTROVIĆ: Nijednu podelu ja ne pravim. Ne razlikujem crnce od belaca, niti katolike od muslimana, Indijce od Japanaca, Hrvate od Srba. Ne poznajem granice jer ja ih nisam crtala, pripojavam se religijama i ne klanjam kipovima. Apsurdna je bilo kakva podela. Nije bitno odakle je neko i kuda neko ide, bitno je šta nosi u sebi i šta prenosi na taj prostor u kom trenutno boravi.

Pričaćemo o tome kasnije. Kada se prvi put javilo interesovanje za slikanje?

Sve je počelo u šestom razredu osnovne škole, kada me profesorica likovne kulture nepravedno prozvala i zapretila da će posebno obratiti pažnju na moj rad. Zainatila sam se i iscrpno radila nedelju dana na crtežu. Do tada nisam bila svesna svojih sposobnosti i talenta. Kada je videla moj crtež, samo je rekla da želi razgovarati sa mojim roditeljima i otada me magijski privlači taj posao da ja nisam mogla prestati da se bavim time. To je nešto što je u meni klijalo i odjednom se samo otvorilo.

ČAROBNI SVET

Da li vas je neko sputavao i odgovarao od tog puta?

Baba sa očeve strane nije verovala u mene. Nikada se nisam izdvajala ni po čemu, govorila je. Bila sam povučena i tiha, i mislila je da neću uspeti. Najvažnije je da u sebi nešto jako, istinski želimo, onda ćemo to i ostvariti. Ja sam verovala u sebe i moja profesorica koja mi je rekla za srednju umetničku školu za koju do tada nisam znala da postoji.

Srednja umetnička škola u Splitu, odsek grafički dizajn.

Zaljubila sam se u stare grafičke tehnike. Dala sam se tome do maksimuma i želela da iz tog predmeta izvučem najviše. Moraš iskoristiti sadašnji trenutak i uzeti što više od onoga što ti se u datom momentu pruža. Život nam stalno nešto pruža, pitanje je koliko smo mi spremni da to nešto uzmemo. Ja sam ušla u neki šablon, opsednutost i nisam prestajala da slikam svakog dana i van škole.

Nažalost, samo deset dana pred vaš prijemni ispit za upis na Akademiju, izgubili ste oca. Velika je snaga bila potrebna da nastavite dalje.

Vreme se kreće, teče i ne čeka. Imala sam jaku želju i kao što kažete, ogromnu snagu. Koliko god zvučalo apsurdno, najveće stvari se rađaju iz najveće boli. A nijedna nam bol nije data, da je mi ne možemo nadići.

Koliko su vam poznanstvo sa Vesnom i rad u Likovnoj radionici pomogli oko upisa na Akademiju?

Mnogo, i ne samo u tehničkom smislu. Nas dve konstantno učimo jedna od druge. Danas između nas postoji kakva neraskidiva veza nastala u momentu kada je meni bila potrebna pomoć za pripremanje ispita. Sve stvari koje je trebalo savladati, savladala sam na zanimljiv način. Naučila sam da nas ništa ne može sputavati dok stvaramo. Stekla sam samopouzdanje i oslobodila se ranijih stega. U radionici dobiješ polet u leđa, ne budeš zgrčen i tu nema nikakvih ograničenja. Likovna radionica odiše dečjom iskrenošću. Ona je tu radi drugih. Ne samo u likovnom segmentu. Zajedno su polaznici od 7 do 77 godina. Svi se družimo i učimo o životu, o stvaranju. U njoj vlada harmonija i zajedništvo. Likovna radionica je nukleus koji čuva i gradi talentovane ljude. Divno, čarobno mesto puno dece.

Postoje li u Hrvatskoj radionice poput ove u Vranju čiji ste član?

Ovakvog tipa ne. Postoje privatne školice koje drže umetnici, a ti ljudi su često prepuni ega, ponosa i uzimaju grdne novce deci da ih smeste u jednu prostoriju gde ih uče da crtaju, a nikad ne daju svoj maksimum. Drže nešto svoje po strani. Danas su ljudi dosta materijalizirani, nažalost i gledaju sve kroz nešto materijalno i zametila sam da postoje te male privatne radionice koje po jednom satu uzimaju dosta novca, a mislim da ljudi ne izvlače mnogo iz toga. I to traje kratko. Ovde deca kad dođu ostaju godinama, ili mogu da se vrate ako napuste radionicu u jednom periodu.

Koji se motivi najčešće vide na vašim slikama?

Motiv nije bitan, već osećaj i energija koju slika nosi. Samo želim da čoveka dodirne i da oseti nešto kad vidi moje slike. Da ga slikom dotaknem. Slikam tako da čistotom i prozračnošću pokažem da smo mi više od onoga što mislimo da jesmo. Likovi na mojim slikama, tanani su i suptilni, mnogi ih nazivaju anđelima. To su eterična bića oslikana na belim slikama, svetlijeg kolorita. Kombinujem različite materijale, tkanine, prahove, zemlju.

Imate li cilj kome težite u životu?

Ceo život je jedno veliko traganje. Moj najveći izazov je da za života pronađem sebe. Želim predstaviti umetnost da je ona igra, kreacija, energija, kontakt sa nečim višim, ali sve to treba osetiti, jer se ne da rečima ispričati. Svako na neki njemu svojstven način svedoči o svojoj egzistenciji. Ja ovako ostavljam trag postojanja. Umetnost spaja ljude, ona je spojila Vesnu i mene, i spojila me sa ostalim divnim ljudima iz Srbije. Želim pokazati da granice ne postoje, da razlike između ljudi ne postoje. Vesna je, tokom boravka u Hrvatskoj pričala kako joj je neprijatno koliko joj je prijatno tu gde se nalazi. Isto je i sa mnom kad dođem u Vranje.

U VRANjU SU MOJI PRIJATELjI

Granice za vas, kažete nigde ne postoje. Nema ih ni u umetnosti?

Smisao umetnosti je u tome da vas ne ograničava, ne sputava i ne pobija ništa što želite da ispoljite, na način koji vi izaberete. Platno jeste ograničeno dimenzijama, ali prostor unutar tog platna je bezgraničan. Draž umetnosti je da nema granice. Smatram da je teorija umetnosti apsurdna. Ne postoji nijedna definicija koja će reći što je umetnost, kao što ni za život nema definicije. Umetnost je postojanje, a ono je bez definicije.

Boravili ste jednu godinu u Vranju i sada često dolazite. Kakav je mentalitet Vranjanaca?

Mentalitet se ne razlikuje od Hrvata. Vranje mi je kao kućni kauč. Neverovatna je činjenica da nemam osećaja da sam u drugoj zemlji. Od najmlađih do starijih, ja imam prijatelje, stvorila se tu neka sinergija. Ljudi su topli, srdačni, svi me grle na ulici, zovu na piće. Oseća se ono što želim da stvorim kroz svoj rad. Da nije bitna religija. Sve su to predrasude i politika. Ljudi su, međutim, drugačiji. I ako postoje oni koji razmišljaju drugačije, ja na njih nisam naišla i ne zanimaju me, kao ni politika. Ove ljude koje sam upoznala, koje znam, prijaju mi, druge nisam osetila. I Vranjanski sam naučila, pa je najsmešnije kad pomešam sve.

Možete li nam reći vaše utiske o likovnoj sceni Vranja?

Nije bitna veličina jednog grada, već koliko će grad iznedriti veličine od ljudi. Smešno je misliti da u malom gradu nema perspektive. Vi imate more talentovanih ljudi. Samo treba omogućiti disanje u ovom gradu. Ako je neko umetnik, diše kroz umetnost, ako je neko baletan, on diše kroz ples za koji mu je potreban odgovarajući prostor. Ja ovde ne vidim prostor da bi se ljudi posle fakulteta mogli vratiti. Zbog toga su u beznađu jer ne vide prostor i ne znaju kako da deluju. A svojim delovanjem, čovek se razvija. Vranje sigurno ima jednu od jačih likovnih scena.

Šta je sa kulturom, koliko ona živi?

Duša grada je u kulturi, između ostalog u pozorištu. Da bi bilo šta funkcioniralo, treba krenuti od poštovanja određenih rokova. Šta bi se desilo kad ne bismo plaćali račun za struju ili bilo koji drugi? Ljudi na vlasti koji kažu da će pozorište biti izgrađeno do nekog roka, treba to ispoštovati i uraditi. Glumci trule, kao i njihov rad. Veliku mogućnost ima ovaj grad za procvat kulture, samo treba mladima dati priliku. Ulaže se u nekakvu spoljašnjost grada, u ulice, to sam novo videla i ništa više. Pogrešni ljudi na pogrešnim funkcijama, neće uraditi mnogo. Čovek koji je usavršio oblasti iz kulture, pustiti ga da radi svoj posao, pa će možda rezultirati na bolje.

Da li je situacija u Hrvatskoj drugačija?

Identična je. Stanje je isto tako loše. Ali, sa druge, lepše strane, kultura i umetnost su nas, evo, spojili. Kao da rat nikada nije postojao. Istrebimo ga i zaboravimo na njega, ako znamo šta je on i ako smo svesni šta nam je doneo.

KOMUNIKACIJA SA SLIKOM

Koliko dnevno radite?

Ne radim svaki dan, ali povučem po jednu liniju. Ne volim previše kopirati materiju. Umetnost je za mene nešto mnogo dublje i intimnije. Toliko je intimni opus stvaratelja da me sram pričati o njoj. Gledala bih po nekoliko sati u delo, slikala i na minus dva, ruka bi mi promrzla. Ne radim mehanički, kako bi se neko tome divio. To je pogrešno.

Šta onda vi radite dok stvarate?

Uspostavljam komunikaciju sa slikom. Nekad ćutim, nekad se svađam, nekad plačem uz nju. To su neobjašnjiva i jako promenljiva stanja. Ja sam običan čovek kao i svaki drugi, jednako vredan življenja i ovo je moj način kroz koji dišem. Zadirem u vlastiti svet, a svaka slika je jedan veliki deo traženja. Svaki čovek prolazi kroz duhovna traženja, a za mene je duhovnost nešto što me vuče ka napred, pronalaženje samoga sebe, zadiranje u sebe. Težim ka tom traženju, još uvek tragam.

Koliko čovek u umetnosti ispoljava svoju prirodu?

Svrha umetnosti je put ka samom sebi. Svakom umetniku, njegovo delo je odraz njegove osobenosti, dubokih misli, osećaja, njegovih svetova, snova, želja. S toga je svako delo posebno iako se u očima posmatrača ili slušaoca deli na dobro i loše. Dok se drugi dive ili rugaju, ili bude neke svoje osećaje, ono pravo istinsko značenje, ona dubina, čežnja, sreća ili bol kroz delo, žive u umetniku. Biti slikar, ne znači samo lepo slikati, biti pesnik, samo lepo pisati. U sve treba preneti sebe, svoje osećaje, svoju osobnost. Umetnost je danas, rekla bih, biti čovek.

U šta verujete?

Verujem u snagu svojih snova. Mentalna zrelost je tu, ali je i dete koje hranim, prisutno u meni. Životna misao mi je da pesmom zabeležim osećaje, slikom oživim neživo, a fotografijom ovekovečim prolazni trenutak. Ponekad sanjam da sam lik iz crtaća gde svaka boja ima osećaj, svaki lik glavnu ulogu. Crtać pun apstrakcije, baš onakav kakvim definišem umetnost. Sve puno boja, živo i jednako vredno, prožeto dubokim osećanjima. To nešto živo, ja prenosim iz snova na papir. Samo ono što radimo iz ljubavi, radimo slobodno, ma koliko patnje proisteklo iz toga.

Napisali ste knjigu “Tragovi u beskraju”. Želite da i na taj način ostavite svoj trag?

Mislim da će ostati. Knjiga je nastalajala od devete godine mog života. Ja bih to pre nazvala komunikacijom sa samom sobom. Često su mi nadolazile misli o umetnosti, napisala sam mnogo citata. Sve što sam videla, a bolelo me, pretočila sam na papir. Promocija knjige bila je ovde, u Vranju 2015. godine i to na hrvatskom jeziku pisana. Dobila sam izvanredne kritike.

U knjizi govorite o velikoj ljudskoj predrasudi, zatrovanosti i nezadovoljstvu. Šta mislite da je uzrok tome? Zašto ljudi ne pričaju o sreći, već, kako ste napisali, o mržnji?

Ljudima danas nedostaje komunikacije. Ne komuniciraju dovoljno sa drugima, kako bi bolje upoznali i sebe i druge. Mnogo su postal ranjivi i onda se okrenu lošim stvarima i takvim mislima. Ne shvataju da je smisao u kretanju napred, u stalnom učenju.

Pored slikanja, bavite se i fotografijom?

Imam stalnu potrebu za stvaranjem. Time ovekovečim prolazni trenutak. Puštam osećaj da me vodi, jer je najčistije kad te u nečemu vodi osećaj. Ako je opčinjenost za svakodnevnim napretkom, ja sam najveći bolesnik, jer umetnost je potreba poput hrane koju jedemo svaki dan da bismo opstali.

Postoji li nešto na šta ste najponosniji?

Stvaram da bih egzistirala na ovom svetu. Priznanja su mi nebitna, ona su kratkoročna. Slava je velika zamka i prolazna stvar, To me ne zanima. Da imam veliki broj izložbi, da izlažem po svetskim galerijama… Nijedno od toga ne predstavlja prioritet. Moj najveći izazov je da za života pronađem sebe.

Možete lid a nam objasnite teoriju da je duša odlika uma.

Misao o nečemu oblikuje nešto što mi prividno jesmo. Misao je moćna. Ono što mislimo, to jesmo. Reč je neuništiva kao i duša, i to je njihova spona. Zato su povezane. Jedna od najvažnijih lekcija je naučiti misliti. Misao ima moć da te izleči, a isto tako i da te razboli. Najveće umeće je umeće mišljenja.

PROFIL

Eva Meštrović rođena je 30. avgusta 1994. godine u Zadru. Odrasla je i živi u Splitu gde je završila Srednju školu likovnih umetnosti, odsek grafički dizajn. Imala je dve samostalne izložbe. Prvu u Galeriji evropskog parlamenta u Splitu, a drugu kao najistaknutiji učenik vranjske Likovne radionice.

Učestvovala je u više od deset grupnih izložbi. Radila je plakat za Ekološku radionicu i za Likovnu radionicu u Vranju. Pored slikanja bavi se fotografijom i pisanjem. Mnogo čita. Student je treće godine Akademije primenjenih umetnosti u Rijeci. Svaku pauzu između predavanja na fakultetu, svaki raspust, iskoristi da dođe u Vranje.