Srce mi zatreperi kad omirišem samsu

RAVNICA

U Vranje, kao i većina “iseljenika”, dolazi nekoliko puta godišnje, a poseta je rezervisana pre svega za porodicu, koja je Mariji, kako kaže, najveća podrška u životu, ali i za prijatelje, sa kojima ma gde da žive, kad se nađu u Vranju uz kafu u Brankovoj ulici, “nastavljaju tamo gde su stali kada su otišli”.

“Smatram da se ljubav prema Vranju ne dokazuje samo čestim dolascima. Vranje se može voleti i na daljinu. Srce mi zatreperi svaki put kada čujem tananu pesmu Staniše Stošića, omirišem samsu ili naslutim zvuk daira u vranjanskom čočeku. To vam vojvođanska ravnica ne može pružiti”, kaže Marija.

Njeno regularno radno vreme se ne uklapa u smene od devet do pet, pa u šali dodaje da to njenom dedi deluje neozbiljno. Rad na fakultetu ipak podrazumeva fleksibilnost, pa na poslu nekada provede dva, a nekada osam sati, ako ne računa deo priprema za časove i rad na istraživanjima, odgovaranja na mejlove i ostale obaveze koje obavlja kod kuće.

Na početku studija Marija nije imala nameru da upliva u akademske vode, već je bila usmerena na studije i prilagođavanje na novu sredinu, što je s vremenom donelo dobre rezultate i na završnoj godini studija. Tako je 2010. godine dobila priliku da radi kao demonstrator, a zatim bude i saradnik u nastavi.

“Bilo je izazovno snaći se u novoj ulozi, budući da sam u tom trenutku držala časove studentima koji su samo godinu-dve mlađi od mene. Uz mentorstvo profesora sa kojima sam sarađivala, počela sam da gradim sebe kao predavača i tražila svoj stil”, kaže Marija koja je paralelno sa poslom studenta saradnika pohađala master studije i bavila se naučno-istraživačkim radom, da bi 2012. godine postala asistent.

“Ostvarenje tog cilja nosilo je sa sobom puno odricanja, napora, ali i zadovoljstva”, priznaje.

Svoje studente želi i da upozna, ne samo da im prenese znanje, kako bi određene sadržaje prilagodila njihovim interesovanjima, jer smatra da na taj način grade međusobno poštovanje i  uvažavanje i da samim tim komunikacija na časovima, ali i van njih može biti otvorenija. 

“Najbolji deo mog posla je onaj koji se tiče rada sa mladim, kreativnim ljudima. Inspirativni su i teraju me da se stalno usavršavam. Osim toga, rad na fakultetu pruža mnogo slobode u radu, u realizaciji nastavnih i vannastavnih aktivnosti. Smatram da se uloga nas predavača ne sastoji samo u prenosu znanja iz knjiga, već je potrebno uključiti i onaj vaspitni deo obrazovanja, koji podrazumeva prenos nekih značajnih ljudskih vrednosti”, objašnjava.

Kao primer navodi organizovanje filmsko-psiholoških matinea, koje organizuje već dve godine, a na kojima sa svojim studentima gleda dokumentarne ili kultne filmove, posle kojih diskutuju o psihološkim fenomenima prikazanim u njima.

Pored rada sa studentima, Marija se raduje i naučno-istraživačkom radu i saradnji sa profesorima od kojih uči, ali i učešću na brojnim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu.

Ona dodaje da je važno da se u okviru svojih istraživanja bavi društveno relevantnim temama, kakve su trenutno suočavanje društva sa migrantskom krizom, porodičnim nasiljem, promocijom preduzetništva, jer “nauka sama po sebi nije u vakuumu, već postoji zarad unapređenja naših života”.

ŽONGLIRANjE OBAVEZA

Pored rada u nastavi, naša sagovornica je pri kraju doktorskih studija psihologije, na kojima se bavi problemima preduzetnika u Srbiji.

Ona kaže da je svoje obaveze na studijama uklopila sa ispitima na poslu, jer je to vreme kada je manje opterećena predavanjima. Marija dodaje da joj je za pripremu časova nekada bilo potrebno više vremena, ali da uz iskustvo od skoro sedam godina sada to nije veliki problem.

“Organizacija vremena je ključna, a na usvajanju te  veštine još uvek radim”, smeje se i dodaje da je u njenom poslu najteže to što mora da podeli svoj fokus na nastavu, nauku, administraciju i da to “žongliranje”, uz privatne obaveze, ume da bude pravi izazov.

Kada je u pitanju doktorska disertacija, koja je u finalnoj fazi pisanja, tu je potrebna “disciplina kičme”, odnosno kontinuirani rad i svakodnevno pisanje.

Ipak u moru obaveza, Marija jedan dan vikenda odvaja za odmor, druženje i izlaske, jednom rečju “punjenje baterija”.

– Uživam u kuvanju, vožnji bicikla po gradu, čitanju, fotografisanju i plesu, pa se trudim da svaki vikend začinim ovim zadovoljstvima. Fizička aktivnost mi mnogo znači, pa sam posle različitih fitnes programa izabrala da se oprobam u aero jogi, specifičnoj vrsti joge koja uključuje vežbanje na ljuljašci. Naravno, kada god ugrabim priliku, trudim se da otputujem negde, jer sa svakim novoosvojenim meridijanom potpunije spoznajem sebe i okolinu – završava Manasijević.

PRAVDA ZA JUŽNjAKE

Iako smatra da je odrastanje u Vranju, gde je stekla prijatelje za ceo život, oblikovalo i ostavilo traga u vidu “južnjačkog modžoa”, ova Vranjanka se bez velikih teškoća uklopila u Vojvodinu.

Kaže da joj je u Vojvodini u početku sve bilo čudno, “od govora, preko temperamenta, do načina života” i da se suočavala sa svojim stereotipima o Vojvođanima i njihovim o “Srbijancima”, ali da se uz pomoć prijateljica sa kojima se doselila brzo infilitrilala među te ‘rezervisane, kulturne i usporene Novosađane  i “brzo uvidela koliko su stereotipi zavodljivi“.

 “Svoje novosadske prijatelje volim da učim vranjanskom dijalektu, poklanjam Borine knjige, sve to uz samsu, koja je nezaobilazni deo svih naših slavlja”, kaže.

U početku joj je inponovalo kada neko sa kim se upoznaje kaže da nikada ne bi pretpostavio da je južnjakinja, ali da je danas  situacija malo drugačija.

“Reagujem na takvu opasku. Koristim svaku priliku da sa ponosom iskažem svoj vranjanski identitet”.

Marija je jedno svoje istraživanje posvetila “nepravednom etiketiranju” južnjaka zbog dijalekta u medijima, čime je, kako kaže, pokušala da “istera pravdu za južnjake”, što smatra svojim načinom borbe za poboljšanje slke o jugu Srbije.

Iako svoj rodni grad voli, trenutno nema planove da se u njega i vrati.

“I pored moje sentimentalne vezanosti za Vranje i jug, smatram da moj rodni grad ne pruža značajnu perspektivu mladima. Razlozi su poznati: partijsko zapošljavanje, nepotizam i niski standard”, jasna je.

Obrazovanje u Srbiji degradirano

Mlada asistentkinja smatra da je obrazovanje u Srbiji degradirano, počevši od osnovne škole do fakulteta i da promocija drugih kriterijuma pri zapošljavanju urušava ideju o važnosti obrazovanja, čime se obesmišljava proces pripreme za radno angažovanje.

“Ta priprema se u našoj realnosti najčešće svodi na pripadnost određenim političkim partijama. Sa druge strane, posedovanje određene diplome, pogotovu one najvišeg nivoa, postao je statusni simbol među političarima, te se groteskno  daje na važnosti titulama koje su isprazne jer su stečene preko noći i na veoma upitan način”, kaže Manasijević.

Ona u degradaciji obrazovanja vidi i razlog zbog kojeg mladi ljudi u sve većem broju odlaze iz Srbije.