Agonija o kući Rašića traje oko četiri decenije, kada je počela da propada. Toliko dugo, svedoči Suzana Rašić, traje i svojevrsno vrzino kolo:
«Kada je bilo svečano otvaranje rekonstruisanog Amama, Miomir Stojanović, tadašnji predstavnik niškog Zavoda, kojem smo se nekoliko puta obraćali za pomoć, nam je rekaao da je naša kuća sledeća koja će biti rekonstruisana, ali do danas se ništa nije uradilo», jada se Rašićeva.
Pokazuje pisani odgovor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, kome su se obratili pre sedam godina. U toj dokumentaciji piše da Rašići za projekat treba da plate blizu 72.000 evra:
«Odakle da platimo? Jedva sastavljamo kraj s krajem. Obraćali mo se najpre tadašnjem gradonačelniku Miroljubu Stojčiću, a onda i Zoranu Antiću. Obojica su «večito» bili na sastancima i službenim putovanjima. Nikoga nije interesovala kuća», u ljutitom tonu govori Suzana.
Rašići i danas strahuju kada ulaze u kuću gde žive:
«Pogledajte, svakog momenta može i ostatak da se sruši. Nemamo gde da se okrenemo, drva da skladištimo. Koristimo samo podrum, gde nam je zimnica», priča Suzana.
Od ovog, nekada velelepnog zdanja, izgrađenog u balkanskom stilu, ostao je prelepi duborez. Tu je i trem u istom stilu. Izgrađena je pre 160 godina, a Stojadin Rašić ju je kupio pre 67 godina. Plac je površine oko 200 kvadrata, a sama kuća se proteže na 183 metra kvadrtana. Suzana kaže da joj je žao što je došlo do ovoga, ali ukoliko niko ne želi da je kupi, ili ako država ne uradi nešto, srušiće je sami:
«Nadamo se da će neko da je kupi i rekonstruiše, kako bi kuća vratila stari sjaj. Ako se to ne dogodi, sami ćemo je srušiti, jer jednostavno nemamo drugo rešenje», kaže naša sagovornica.
Grad nema pare
S obzirom da po Zakonu o kulturnim dobrima porodica može da proda kuću, familija se nada da će im neko pomoći da je prodaju ili da je Grad otkupi, a njima dodeli stanove. Ali, prema rečima Zorice Jović, većnice zadužene za kulturu, za to je u ovom momentu mala verovatnoća:
-Grad nema para za tako nešto. Kao što znate, prioretiteti su druga faza dekontamanicaje pozorišta i rekonstrukcija Narodnog muzeja i Muzej kuće «Borisava Stankovića», kratko nam je u telefonskom razgovoru rekla Jovićeva.
Bivša većnica za kulturu, Nela Dimitrijević je sličnog mišljenja:
„Porodične kuće su u privatnom vlasništvu, pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Tu lokalna samouprava nema nikakvih ingirencija, kaže Dimitrijevićeva.
Ovakva zdanja, primera radi, u centru Niša mogu koštaju i do 800.000 evra. Ovim se bave agencije za prodaju i kupovinu starina. Rašiće boli to što je kuću država stavila pod svoju zaštitu, a nikako da je sačuva ili pokaže inicijativu da joj je stalo do ovako izuzetno značajnog istorijskog spomenika kulture.
Slavica Cvetković
ZAKON
Zakonom o kulturnim dobrima (Zakon je objavljen u „Službenom glasniku RS“, br 71/94) uređen je sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara i utvrđeni su uslovi za obavljanje delatnosti zaštite kulturnih dobara.
Zakon je veoma jasan,sopstvenik spomenika kulture, odnosno nepokretnog kulturnog dobra je dužan da brižljivo čuva, da se stara o pravilnom održavanju i na vreme preduzima i izvršava sve propisane tehničke mere. Troškove u vezi sa čuvanjem i održavanjem spomenika kulture i sprovođenjem tehničko-zaštitnih mera snosi imalac nepokretnosti. Takođe, sopstvenik nepokretnog kulturnog dobra može otuđiti nepokretnost. Novi imalac nepokretnosti preuzima prava i obaveze propisane zakonom.
Šta sve u Vranju štiti država
Među spomenicima kulture koji su pod zaštitom države su Vlajinčeva kuća kao kulturno dobro od velikog značaja, stara varoška kuća Miladina i Vukašina Pribojčića, varoška kuća Petra i Čedomira Stanisavljevića, kuća Stane Janjić. Tu su i Husein pašina kuća, sada kuća porodice Rašić, Krampusova, Pribojčićeva, Nikitina, Mitićeva kuća, Cvetkovićeva , Civrićeva, kuća Janče Stajića – Baldžije u kojoj živi porodica Simić, Jovanovićeva , Smiljkovićeva i kuća dr Kostića. Na spisku su i Janićijevićeva, Kočićeva, Cvrckova kuća 1 i 2, kuća Nade Džikić, Nikole i Andre Avramovića, Toskinska – Karanfilska kuća, Stajićeva kuća,Bondetova kuća, Manetova, kuća dr Kujasa – sada Bujkovska, Čatlajčeva kuća, Spasićeva, Mitrovićev, kuća Žike Rafajlovića, Aleksandra R. Hristića, Stamenkovićeva kuća, Nakićeva kuća, Kuća Trajka Pavlovića Kvačke, dr. Aćimovića, Lepojčeva, Žuljkova, Avramovićeva , Milisavska, Tiletova i kuća Aleksandra Dodića. Vranje kao grad sa dugom istorijskom tradicijom, trebalo bi da neguje i Prostorno kulturno-istorijske celine, kao što su, Baba Zlatina i Ulica Kralja Stefana Prvovenčanog od raskrsnice sa Karađorđevom i ulicom Iva Lole Ribara do Trga kod Narodnog muzeja, radi očuvanja spomeničkih vrednosti i ambijentalne celine.
STANKO DIMITRIJEVIĆ, ARHITEKTA
KASNO JE
Stanko Dimitrijević, dipl. inženjer arhitekture, podseća da je pre 20 godina zajedno sa pokojnom Snežanom Radivojević Petrović, tadašnjom direktorkom Narodnog muzeja, pokrenuo inicijativu da se prekoputa sadašnjeg Trezora, izgradi ambijentalna truristička destinacija u gradu:
„Predložili smo da sve kuće koje su pod zaštitom držve budu funkcionalne i na jednom mestu. Naš predlog je naravno bio odbijen. Sve prostorne celine gde su zdanja iz raznih istorijskih perioda su narušene. Grad nema sluha za spomenike kulture, ljudi nemaju novac da kuće rekonstruišu i došlo se do toga da sve propada. Država brine o spomenicima kulture, tako što dozvoljava da oni sami po sebi propadnu i sruše se“, kaže arhitekta Dimitrijević.
Dodaje da zdanja koja su pod zaštitom države nisu to od juče, što znači da se u prošlom veku moglo brinuti o njima:
-Danas je loša ekonomska situacija u zemlji, ali to ne može biti izgovor o nebrizi države za spomenike kulture. Niko ne brine o njima više decenija unazad. Mislim da je i brizi došao kraj, i siguran sam da će sve propasti ukoliko ne proradi svest kod svih koji se bave zaštitom, opšteg i posebnog kulturnog dobra.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.