Poznat što nije poznat

ŠEFOVI SA STRANE

„Posne“ informacije kažu da je Vukotić svojevremeno radio u Kragujevcu, jedno vreme pre državne navodno i u javnoj bezbednosti, i da je bio poznat po tome što nije poznat. Ova informacija ne mora biti sama po sebi loša; skromnost je vrlina, a neupadljivost je cenjena u bezbednosnim krugovima i svojstvena pripadnicima BIA kojima je u opisu posla da se o njima u javnosti što manje zna.

Tu je uvek i druga strana medalje i retoričko pitanje – koliko je jedan bezbednjak iz centralne Srbije dobro obavešten o bezbednosnim pitanjima na teritorijalno udaljenom jugu? To može biti mana, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ne/razumevanaja psihologije lokalnih i prekograničnih državnih neprijatelja koji rade za ove ili one. Posebno što Vukotić nije izolovan slučaj, jer nije prvi, verovatno ni poslednji koji je došao sa strane da vodi južnosrpsku tajnu policiju. Od kolikog će to značaja biti za regionalni centar, teško je reći, pogotovo s tačke Vukotićevog „roka upotrebe“, jer iz bezbednosnih struktura neko već šalje glasine da je on ovde samo u prolazu, dok se ne postavi kadar na duže staze.

E, sad, političari vole da tumače iz svog ugla nove vetrove u Centru BIA i zašto oni duvaju baš u ovom momentu? Šef socijalista i bivši gradonačelni Zoran ANTIĆ, po profesiji i bivšem položaju u političkom životu upoznat sa radom bezbednjaka, ovo povezuje sa „usložnjenom bezbednosnom situacijom na jugu centralne Srbije“.

– Pretpostavljam da bi promena na čelu BIA trebalo da donese neke rezultate u skladu sa potrebema službe. Smatram, međutim, da bi za upravljanje službom na duže staze trebalo da bude doveden čovek sa područja našeg okruga. I mislim da je važno da dobro poznaje albanski, bugarski, makedonski, romski jezik – mišljenja je Antić.

Svi dosadašnji načelnici BIA za krajnji jug Srbije bili su, manje-više i kako oni sami vole da kažu, profesionalci koji dolaze iz same službe. Većina njih iz ovog kraja. Period rukovođenja Centrom BIA prolazio je uglavnom neprimećeno, a tek bi poneki načelnik postao „popularan“ u javnosti. To po pravilu nije bila posledica toga što načelnik kalja ugled službe (ne računa se kafanski život u selu Žitorađe kod Surdulice, to je kažu u opisu posla), već po aferama koje su se, pristajanjem, po principu subordinacije ili možda samo sticajem okolnosti, službi na ovom području dogodile za njihova vakta.

KOSOVSKI LOBI

Ako se osvrnemo iza sebe, setićemo se da su tzv. državnu bezbednost (izmenjala više imena – OZNA, UDBA, SDB, RDB, DB) u poslednjih nekoliko decenija na ovom području vodili, najpre, Tihomir Bata OBRADOVIĆ (negde do kraja sedamdesetih), pa Stanimir TOMIĆ, koji je na toj poziciji ostao više od dvadeset godina, čak i kraće vreme nakon petooktobrarskih promena 2000. godine. Uglavnom su ovi funkcioneri starog bezbednjačkog kova poslom rukovodili u tišini, bez afera. Potom su se smenjivali tzv. kosovski kadrovi, Slobodan JANKOVIĆ, bezbednjak iz Prištine, bio je tu i Zoran MORAVČEVIĆ, koga je pak nasledio Žarko BAJČETIĆ.

Afere su se „krčkale“ dok su na čelu službe bili kadrovi sa ovog područja. Između Jankovića i Moravčevića, recimo, kada je službom rukovodio Vranjanac Zoran STOŠIĆ. To je doba kada Resor državne bezbednosti vodi Rade Marković, nakon „petog oktobra“. Stošiću spočitavaju da je navodno rukovodio uništavanjem dela arhive tadašnjeg Centra Resora državne bezbednosti (CRDB) u Vranju. Pričalo se o 4.249 „materijala“ na oko 8.000 strana. Radilo se o desetak dosijea saradnika i operativnih veza, pet dosijea „poznatih imena“ na oko 600 stranica, te oko 1.350 depeša. To su informacije i podaci koje niko nikada iz BIA nije ni pokušao da demantuje.

– Sve što je u Službi rađeno u to vreme, nakon petooktobarskih promena 2000. godine, rađeno je po zakonu, i o svemu postoji službeni zapisnik – čuvena je Stošićeva rečenica iz vremena afere. On je za Vranjske tada govorio samo o „redovnom uništavanju“ bezbednosno neinteresantnih dokumenata službe svakog decembra u godini, kako se nepotreban materijal ne bi gomilao.

Stošića i još jednog bezbednjaka sa ovog područja, šefa BIA za Vladičin Han, Surdulicu i Bosligrad Bratislava Milenkovića (vidi okvir Afere surduličke BIA), Fond za humanitarno pravo (FHP) dovodi u vezu sa navodnim spaljivanjem albanskih leševa u fabrici Mačkatica u Surdulici, u vreme NATO bombardovanja 1999. godine. Postupak protiv obojice, u vezi sa navodima FHP i Nataše Kandić, nikada nije vođen.

Stošića je u fotelji vranjskog Centra BIA, sa Višom kriminalističkom u Zemunu, FABUS-om i reputacijom iskusnog operativca kao referencama, nasledio kadar iz vranjske službe, Miroslav Miki ANTIĆ iz Vranjske Banje. U vreme dok je on bio načelnik, jedna službenica optužila je vrh vranjskog Centra BIA za „nemoral i održavanje kafanskih kolegijuma“. Vranjske su objavile svedočenje Marije Stamenković po kome je načelnik Antić, sa još nekim rukovodiocima, zaposlenice iz Centra dovodio pred svršen čin, tražeći da idu u kafane na „kolegijume“, a zapravo da im budu „dekor“ na sedeljkama, kad dođu neki važni gosti kojima baš prija žensko društvo (destinacija je kafana u selu Žitorađe između Hana i Surdulice).

Stamenkovićeva je potom principijelno dala otkaz tajnoj policiji. Tako je potvrđeno ono o čemu se dugo godina samo šaputalo – da pripadnici ovdašnje BIA nisu roboti koji rade 24 časa dnevno, već ljudi od krvi i mesa koji, kao i mnogi drugi, vole da podignu ruke u kafani, zazvižde i cupkaju uz harmoniku (vidi sliku). Pogotovo što ih, uz dozu poniznosti i strahopoštovanja, svi u kafani dvore kao kraljeve. Valjda je Antić zato i preživeo tu demistifikovanu slabost službe ka kafanskom životu i druženju. Tek kasnije, pominjanje njegovog imena u vezi sa navodnom „asanacijom“ u surduličkoj „Mačkatici“, a naročito afera u vezi sa prisluškivanjem javnih i političkih ličnosti u Vranju i okrugu, ubrzali su Antićev odlazak u penziju.

Njegov prezimenjak i bivši gradonačelnik Vranja smatra da je reč o „fabrikovanim“ aferama.

– To sam doživeo kao direktan napad na naš sistem bezbednosti, kao pokušaje bezbednosnih službi drugih država da se do tada stečen dignitet BIA denuncira, da se uruši autoritet ljudi koji vode službu na ovom području – smatra Zoran Antić.

To se, po njegovom mišljenju, dešavalo zato što su strani obaveštajni centri „pokušavali da nam nametnu krivicu za dešavanja na Kosovu i Metohiji“.

– Putem subverzivnih elemenata, nezavisno od toga ko je bio načelnik, desilo bi se to svakome, stvarana je atmosfera i nametana krivica koja je potom poslužila kao argument Zapadu protiv Srbije u kontaktima visoke politike, na nivou šefova vlada i država ili ministara spoljnih poslova. Materijalnih i čvrstih dokaza protiv ljudi koji su anatemisani, jer su sticajem okolnosti u to vreme vodili Centar BIA, nikada nije bilo – kaže Antić.

PROČIŠĆENjE

Negde u proleće 2014, na čelo čelo Regionalnog centra BIA dolazi Marko PAREZANOVIĆ, doktor političkih nauka, rođen 1977. u Beogradu, autor je nekoliko značajnih stručnih knjiga i publikacija.

– Mislim da je njegov dolazak ostavio dubok pečat na rad službe u Vranju, jer je Parezanović vrlo dobar poznavalac bezbednosnih prilika u zemlji, najbližem okruženju i inostranstvu. On je ojačao temelje na kojima treba da počiva regionalni centar BIA – mišljenja je Antić.

Parezanovića, sada načelnika beogradskog Centra BIA, nakon nekoliko meseci službovanja u Vranju, 2014. je nasledio pominjani Djikić koji je ceo radni vek posvetio službi. Rodom je iz Alakinca, u dokolici uzgajivač voća. Za njegovo ime nisu se vezivale afere.

Gensek lokalnog SPS Branimir STOJANČIĆ smatra da su promene u BIA, službi u kojoj je donošenje odluka strogo centralizovano, neophodne od vrha.

– U ovom trenutku, takve promene su neizvodljive, pošto ih sprovodimo pod mentorstvom zapadnih eksperata. Potrebno je očistiti službu od kompromitovanih kadrova, od politike i političkih pritisaka na svim nivoima, pa i u našem centru – kaže Stojančić.

On po profesionalnim i ljudskim kvalitetima izdvaja trojicu dosadašnjih načelnika.

– Pre svega bih pomenuo Stanimira Tomića, koji je bio primer profesionalizma i poštenja, a Centar je vodio u najgorim vremenima ratova i sankcija. Ostavio je zdravu bezbednosnu ogranizaciju, koju su kasnije uništili pojedinci o kojima je dosta pisano u medijima, a pogotovo „provereni kadrovi“ sa Kosova. Ističem i Djikica, za koga imam samo reči hvale, kao i Parezanovića koji se nažalost kratko zadržao ovde – navodi Stojančić.

Vranjski advokat Aleksandar Saša STOJKOVIĆ smatra da BIA i njeni načelnici na ovom području „nisu radili ništa više, a ni manje od onoga što je radila služba na nivou države“.

– Službenici BIA bili su u funkciji vlasti u vreme svih režima u višestranačkom životu Srbije. Uvek je služba bila manje-više ispolitizovana, hteli to ljudi iz BIA da priznaju ili ne – navodi Stojković.

Aktuelnu promenu na čelu vranjske BIA treba posmatrati i u kontekstu nekog čudnog zatišja koje mesecima vlada u srpskim bezbednosnim strukturama. Iznutra se, svedoče neki bezbednjaci, stiče utisak da su službe u stanju nekakve čudne hibernacije, kao da neko namerno želi da u ovim bezbednosno osetljivim vremenima zamrzne njihovu ulogu i aktivnost. A, to svakako ima veze sa politikom i politizacijom službi bezbednosti, odnosno željom izvršne vlasti da ih usmerava u pravcu koji odgovara njenim političkim i interesima pojedinaca. Ili, kako odgovara Zapadu. Načelnici su samo tu da slušaju i sprovode naređenja u delo.

AFERE SURDULIČKE BIA

U vreme kada je načelnik Centra BIA u Vranju bio Žarko Bajčetić, rasplamsao se lični sukob između Milorada Dimitrijevića, u to vreme inspektora PU Vranje, a nekadašnjeg kandidata za mesto šefa BIA u Surdulici, i Bratislava Milenkovića koji je kao Dimitrijevićev protivkandidat postao prvi čovek ispostave BIA u toj opštini. Dimitrijević, koji je od 1991. do 1995. radio u centru DB Gnjilane, a potom od 1995-2003. u Centru DB u Vranju, je u vezi sa ovim poslao pismo MUP-u. Napisao je da je „skinut sa poslednjeg brifinga u Beogadu od tadašnjeg zamenika direktora BIA Milorada Bracanovića lično“, uz znanje direktora BIA Andrije Savića.

– Kao razlog je navedena moja navodna prijateljska veza sa tadašnjim potpredsednikom savezne vlade Miroljubom Labusom. Intrigama iza kojih stoje Milenković, Zoran Moravčević i Žarko Bajčetića, stvorena je slika o tome da sam „kao navodni rođak Labusa – izdajnik zemlje“. Milenković je potencirao da je Labus američki čovek i izdajnik – naisao je Dimitirjević u pismu MUP-u.

U drugom slučaju, Anita Nikolić, službenica Uprave carina iz Surdulice, postala je navodno meta BIA u momentu kada se obratila Fondu za humanitarno pravo (FHP) da je zastupa pred sudom zbog premeštaja sa radnog mesta nakon što se pobunila da je seksualno uznemiravana od kolege. Svedočila je da joj se 30. decembra 2004. godine, u jednom kafiću u Vladičinom Hanu, šef ispostave BIA Milenković obratio rečima: „Upravo lociram neprijatelje, neke sam već locirao, a ja svoje neprijatelje nabijem tri metra ispod zemlje“. Ispričala je da je praćena i upozoravana od pripadnika BIA zbog konatakata sa FHP. Jednom prilikom, kada je krenula kod prijatelja u Vladičin Han, osetila je jak miris benzina u svom autu. Ipak je startovala motor i krenula, a nakon nekoliko stotina metara, osetivši da nešto nije kako treba, zaustavila auto i izašla iz njega. Tada je nešto puklo, nakon čega je njen automobil nestao u plamenu.

POLITIKOM PROTIV STIJOVIĆA

U intervjuu za Vranjske u novembru 2008. godine (br. 615), poznati srpski bezbednjak (svedočio u Hagu u procesu protiv Slobodana Miloševića) i kraće vreme rukovodilac vranjskog Centra BIA Zoran STIJOVIĆ kazao je potpisniku ovih redova da je početkom februara 2001. godine sačinio konkretan „pismeni predlog radi prevazilaženja zatečenog stanja, sa zaključkom o neophodnosti hitnog preduzimanja rukovodećih poslova državne i javne bezbednosti u Pčinjskom okrugu, sa ubrzanim kadrovskim jačanjem tamošnjih potencijala“.

– To je bio preduslov za stabilizaciju stanja na ovom prostoru. Sve što je bilo u mojoj moći, ja sam uradio. Nažalost, moram da kažem da su iza pojedinaca iz tih struktura u policiji i bezbednosnim organima stale moćne osobe iz lokalne ili vlasti u Beogradu, pa su umesto pozivanja na odgovornost mnogi od njih unapređeni. Neki su napredovali do visokih položaja u MUP – rekao je Stijović, uz napomenu da nije potrebno da pominje imena, „jer se zna se koji su to ljudi“.