VODENICA: Vranjanci znajev kude je toj, ali da li se sećav dolinče što ide nagore od česmu i napuštenu vodenicu, tuj blizu. Omalo kućence ušuškano među granjke, skoro da se ne vidi od put. Tu smo se krili, ripali u vir ispod vodenicu, ostavljali torbe kad pobegnemo iz školu.
Prvi komšija i drugar iz razred i ja, sve dečje vragolije smo radili zajedno. Njegov tatko, radnik u Novogradnju, vaspitavao je svoju decu hoklicom, koju okrene naopačke i nasadi gu na glavu sinčiću svom – gledao sas svoji oči. Tada smo sami kupovali udžbenici za školu, a svi su od pozadi imali odštampanu cenu. Njegov tatko mu dade pare da kupi tej knjige i zapreti da će radi hoklica ako ukradne pare. Kupimo mi knjige, drug izračuna kolko može da ukradne, a ostalo sas knjige ,nas dvojica pred tatka. On svaku okrene i krene da sabira. Dođe do negde i pogreši, pa ispočetak, i opet pogreši. Ja se stisnaja na hoklicu i trnem. Što će bidne ako tačno izračuna? A tatka mu sramota, neće da pokaže da ne ume da sabere desetak trocifreni brojevi, gurne papirče u stranu i reče: “Dobro, ali nemoj da sam ovej knjige kupovaja za džabe, aj sg oću da prilegnem”.
Ne biva, moj drug je ponavljao taj razred, tatko je uštedeo pare za nove knjige, a mi smo ga tri dana krili u onuj vodenicu, nosili da jede i, kako bi danaske rekli – posredovali između dve zaraćene strane – dok njegova majka neje, plačući, nekako izmolila muža da se zakune da neće da ga bije kad dođe doma.
U toj vreme moj tatko si kupi jedno ubavo kućiče na drugi kraj, čak u Zagrebačku, i mi se odselismo. Što je posle bilo sas tuj porodicu i mog druga, i sg se ponekad zapitam.
ZANAT: Dođe vreme za srednju školu. Ja tedo da idem u gimnaziju, al oćeš – ne davav. Reče mi čovek: “A, be što ti oćeš u gimnaziju, kad tatko ti ima zemlju? Ako oćeš da učiš idi si u ekonomsku, poljoprivrednu, školu učenika u privredu. Gimnazija je za ovija gradski što nemav zemlju.” I takoj, otido si ja na zanat. Tamn se beše otvorila nova fabrika Simpo. Daleko, na stanicu čk, ali što ćeš. Svaki dn pre podne na rabotu, a posle podne u školu. Škola lka, sas dve sveske savijene u zadnji džep, ali rabota? Pre nego što pitamo smemo li da idemo, jer smo sve očistili, alat spremili, majstor će ili da se izgubi negde, ili je nešto mnogo zauzet. Ulegnemo mi u autobus koji nas vozi do grad i tamn da krene majstor s prozor zvizne i traži da se vrnemo, pa nam pokaže nešto što nije urađeno kako treba. Dok toj uradimo, autobus otidne i mi moramo pešaka do doma. E, takoj se tad učio zanat.
KORZO: Što bi reknaja naš Bora – godine idev, sin rasnaja, porasnaja, došla mlados, zamirisale devojke. A devojke, znaje se. Korzo je bilo nešto najvažnije i najbolje što je moglo da se doživi u tej godine. Ako nesi uveče na korzo, mora da ti se nešto desilo. „Da nesi bolan?“ – bilo je prvo pitanje kad te videv drugari.
Devojke i onija što oćev da promrdav noge, šetav po dve-tri sve u krug, nagore-nadole, od Poštu pa sve do SDK ili Kondića fotografa. Ostali stojiv sa strane, uvek u grupu, koja je manje više ista, tek tu i tamo se pridoda neki koji neje bio tu ili je stasao da izlegne na korzo. I svi na korzo imaju svoje mesto. To mu dođe kao posed, svoja teritorija, mesto za koje znaš da će da nađeš toga koga tražiš, jer njegovo mesto je toj – i gotovo.
APOTEKARKA: I tako, neki stoje kod Baba Dike, neki kude Civrića, neki na ćošku kude Novogradnju. Moje mesto je u početku bilo ispred apateku, što bi rekla moja majka. Ne bez razloga. U apoteku je rabotila najubava devojka za koju sam ja znaja u celo Vranje. Mora da je bila neku godinu starija, ali to mi nije smetalo. Plava, nežna, pa onakoj u beli mantil, ma ne mogaše da odvojim oči od njuma . Ne sam smeja da ulegnem unutra, samo gledam i čekam da izlegne i prođe pored mene. Ona neje šetala na korzo. Odma si otidne negde, a nesam ni mogja da gu zamislim kako se, bez veze vrti nagore-nadole . Eee, toj korzo. Bog i duša. Ne znam kako je sg, možda je slično, ne bi me čudilo.
LjUBAV: I takoj, dn po dn, skoro sve pa isto, dok ne poče da primećavam kako me jedno ubavo devojče uporno gleda, kad god prođe pored nas, sas svoje dve drugarice, a ona uvek u sredinu. Beše jedno leto, ja se pravi Toša, a ona ne popušta.
Takoj ona i tuj večer šeta sas drugarice ali, primetim ja, ne u sredinu nego na kraj, i toj sas naše strane. I kad beše pored mene, ona iz sve snage tresnu štiklom u zemlju. Sreća, u zdnji čas povuko nogu. Ispade bruka: devojče teše da nagazi momka, pa promaši. Papriče ljuto – odma se naljuti, uvredi i više ne teja da me gleda.
Ali ne za dlgo. Ispade da jedn moj drugar s posla pod kiriju živi u njinu kuću i on ne upozna kad se vidosmo zajedno na korzo. Ete, takoj poče jedna ubava ljubavna priča.
ĆOŠKA: Od tg smo si zajedno šetali, išli sas društvo po kafančiki, a najviše smo voleli da idemo u Ćosku. Neje doleko od Odžinku, a mnogo fino. Trava, zelenilo, može da se šeta, a i da se sedne, popije nešto i gleda na panoramu od Vranje, onakoj odozgore. Sve se lepo videlo, celo Vranje, čk dole do Maravu, ma i još podaleko i onej planine preko Maravu.
Nema kuće tolko blizu, pa dušu dalo da si se i mazimo pomalko, a da ne bodemo oči na onija što voliv da ispirav usta. Bilo je i slikuvanje, na zidić, uz kandelaber, na travu. Još gi čuvam tej ubave slikice.
Imašem i drugara Ciska. Mnogo smo se družili i voleli da igramo šah. Otidnemo takoj u Ćosku i uz neko pivo mlatimo si onej figure po cel dn. A da igra bidne zanimljiva, čašćavamo se uzajamno sas svi izrazi koji ni padnev na pamet.
2. MAJ: I još beše jedn običaj: kad dođe drugi maj, znalo se – izlet u Ćosku. I toj svečano, sas porodicu, ili kao mi momački. Svi si odaberev neko mesto i krenu priča, veselje, jedenje i pijenje. Bidne i muzika. Neki igrav loptu, devojke se šetav da gi vide momci, i takoj cel dn. Uživancija prava. A sg, čujem da nema ništa od toj, da je Ćoska nekako zapustela, a ja ne mogu da verujem. Ako je takoj mene je mnogo žal za toj i ću da molim i da tražim da vu se vrne stari sjaj. Da ljudi možev da odmarav, šetav i uživav u pogled na naše ubavo Vranje. Toj ću moram sam da se uverim, da li je takoj. Za ovj put dosta. U zdravlje mi bili.
PROFIL: Srboljub Janković je rođen 1950. godine, u selu Moštanica , nadomak Vranja. Bio je radnik „Simpa“, a onda je, krajem sedamdesetih, otišao u Beograd, gde je nakon nekoliko godina, našao posao u Saveznom SUP-u. U penziji je od 2000. godine. Interesuju ga knjige, slikarstvo, i pozorište. Hobi mu je planinarenje. Živi u Beogradu.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.