Volim poslove koji plaćaju račune

ČOVEK NIJE DRVO

Na posao nije čekao dugo, dobio ga je dva meseca pošto je položio pravosudni u kancelariju koju su otvorili njeovi principali (mentori) dok je bio na praksi. Milošev dan prolazi veoma brzo, kako kaže „za sekund“, zbog mnogobrojnih poslovnih obaveza u kojima uvek uživa.

– Idem na  suđenja, komuniciram sa klijentima, pišem, dajem pravno mišljenje, mnogo je stvari tu, dan prođe brzo. Suđenja i prisustvo ročištima su mi najzanimljivija, pogotovu kada treba da se saluša svedok, stranke, ispitivanje. Tu koliko god da se spremiš nikad ne znaš šta će da se desi. Taj neki momenat neočekivanog, gde treba da improvizuješ, da se u trenutku setiš šta treba da kažeš, da pitaš, čemu da se protiviš, taj momenat iznenađenja mi je uzbudljiv – priča Miloš.

Dodaje da je u početku bilo teško, da je grešio, ali i da je imao pomoć ljudi u kancelriji u kojoj je stažirao i da je u jednom trenutku u glavi prlomio da „nema nazad“.

Iako „pliva“ u poslu, advokatura mu nije bila prvi izbor. Na početku studija maštao je o diplomatskoj karijeri, a u advokatsku kancelariju ušao je slučajno posle fakulteta i tu se pronašao. Ono čime se najviše bavi je radno pravo i građanske parnice.

– Advokatura me sve više i više interesuje. U suštini sam više realista nego optimista. Nije mi presudno da radim ono što volim, već ono što će platiti račune na kraju meseca. Nemam iluziju da volim da crtam i ako to nije isplativo, ako ne mogu da prehrnim porodicu, to mi nije dobro – kaže Andrejević.

On je rođen u porodici ekonomista, čak mu se i stariji brat bavi ekonomijom, bio je odličan učenik prirodno-matematičkog smera u gimnaziji, ali su mu bolje išli društveni predmeti. Kao maturant lomio se između Fakulteta političkih nauka i prava.

– Išao sam sistemom eliminacije. Pričao sam sa ćaletom i on mi je rekao: „To je tvoj izbor, to čime ćeš da se baviš čekaće tebe, ali ako mogu da te posavetujem, to je da ćeš sa pravnim imati veći spektar poslova kojima ćeš moći da se baviš“. I to je bio u suštini prelomni trenutak da izaberem prava. Jer sam mislio da ima prostora za pravnike i u firmama, advokaturi, sudovima, i pored hiperprodukcije – kaže realistični Andrejević.

Iako je rođen u Nišu, celo detinjstvo proveo je u Vranju, tu je i srednju školu završio, pa sebe smatra Vranjancem. 

Prava asocijacija na Vranje mu je druženje i bezbrižno detinjstvo.

– Mislim da je to bilo zdravo detinjstvo, čekali smo da odemo na basket svakog dana. Trenirao sam košarku, živeo sam za trening. Mnogo smo se družili i izlazili, ali se znao red. Trudim se da gledam pozitivne stvari, tako gledam na ljude, pa i na Vranje. Za Vranje me veže nešto lepo – kaže Andrjević.

Danas u Vranje dolazi nekoliko puta godišnje i vreme provodi sa roditeljima i prijateljima, ali smatra da klima u gradu ne pruža prostor za napredovanje.

– Atmosfera nije dobra za naprdovanje. Imam osećaj da je, kao i u ostalim gradovima, politika ta koja dosta utiče na život ljudi. Deluje malo apatično. Meni je problem kada vidim ljude da ne rade ništa. Čini mi se da mladi čekaju vikend, a i dalje uzimaju pare od roditelja za grad.  Voleo bih da ima šanse za mlade. I dalje, mislim, da politika određuje ko će raditi i šta će raditi. Voleo bih kada bi to bilo van nekog partijskog sistema, da se cene znanje, trud, rad, fakultet, a ne pripadnost stranci, da neki kvalitet izađe na površinu – kaže Andrejević.

Tokom fakulteta je, priznaje, pomišljao da se vrati kući, ali da sada takvu mogućnost ne vidi u bliskoj budućnosti, ali ponavlja „da čovek nije drvo“ i da je sve moguće.

EKIPA IZ SREDNjE

Iako već osam godina živi u Beogradu i dalje ima prijatelje iz Vranja sa kojima je veoma blizak i sa kojima se tokom fakulteta trudio da se što češće viđa i druži.

– Počeli da radimo i smanjili intenzitet viđanja, ali svakako smo u kontaktu. Nije merilo prijateljstva da se sa nekim čuješ i vidiš svakog dana. Siguran sam da šta god njemu ili meni treba uradićemo to u pola noći. Trudimo se da viđanje uvek bude srdačno i najiskrenije. Kad su neki veći događaji skupimo se svi. Meni je bitniji način na koji se odnosimo jedno prema drugom, i da znam da je to iskreno i da smo uvek tu da pomognemo međusobno – kaže Andrjević.

Njegovo odeljenje iz gimnazije u velikoj meri održava kontakte i druži se, a Miloš kaže da je tome u mnogome doprinela njihova pokojna razredna Dušanka.

– Razredna je govorila: „Nemojte da zaboravite odakle ste i kada sretnete nekoga koga znate pomozite mu. Držite se zajedno, nemojte da budete sebični. Vi se znate, družili ste se. Budite dobri i držite se“ – seća se Andrejević.

VRANjE KAO MOTIVACIJA

To što je iz Vranja za Miloša Andrejevića predstavlja pozitivnu stranu priče, jer je od početka znao da će morati više da radi da bi se sam snašao u gradu koji ne poznaje.

– To što si iz Vranja ti daje motivaciju da budeš bolji od drugih – objašnjava.

Kako kaže, nikada nije krio da je Vranjanac, družio se sa Beograđanima, Kruševljanima, Paraćincima i Bosancima i nikada nije osetio da ga neko gleda „ispod oka“ ili drugačije jer je sa juga.

– U nekim trenucima mislim da je veća motivacija da se dokažeš ako nisi u mestu odakle si. Dođeš u grad gde ne znaš nikoga, moraš da se probiješ, da se dokažeš. To ti daje motivaciju da više radiš – kaže Andrejević.

On dodaje da mu je bila veoma važna podrška roditelja koju je imao tokom fakulteta.

– Ako si otišao na studije van Vranja u startu znaš da si došao tu da bi učio. Mislim da bi bilo glupo i neodgovorno, da znaš da su ti roditelji omogućili sve i da je tvoja jedina obaveza bila da učiš. Ako to nisi uradio, to je u najmanju ruku loše – kaže Andrejević.

RECEPT ZA USPEH

Kada govori o svom usphu, Andrejević govori kao o stvari koju mogu da postignu svi. Njemu su visoke ocene na fakultetu, davanje godine u roku, polaganje pravosudnog i završavanje mastra do 26. normalne stvari.

Kaže da recept za uspeh zvuči kao floskula, ali da je to u stvari realnost da se uspeh na fakultetu postiže „učenjem i grejanjm stolice“, ali i da „uvek ima vremena za sve“.

On dodaje da je pravosudni ispit spremao četiri meseca i da je tada na kratko prestao da radi jer se pravosudni delimično poklapao sa rokom za završetak master rada, pa je tako početkom juna završio posdiplomske studije, a krajem juna i položio pravosudni.

– Tokom fakulteta sam znao kad može da se izlazi a kad mora da se uči. Ima vremena za sve, koliko god to bila floskula. Sve je neki plan. Kad sam spremao ispite, ja sam na papir stavljao šta ću da učim i koliko vremena. Pravio sam plan dana, sa pet šest sati efektivnog učenja – kaže i dodaje da je pravosudni spremao na isti način, ali da je to psihološki bio teži ispit.

NE VOLIM DA JEDEM NA FENSI MESTIMA

On je uvek bio društveno aktivan, voleo je izlaske i žurke i nije želo da njegov društvni život trpi zbog učenja.

– Volim da izlazim, da se družim. Imam mnogo prijatelja i ponosan sam na mnoge od njih. Imam širok krug ljudi koje volim. Sada se manje viđamo, ali smo se tokom fakulteta baš intenzivno družili. Mnogo mi je značio njihov uticaj. Imao sam sreću da su ljudi u društvu na fakultetu bili dosta dobri. To me teralo da budem dobar. To kad vidiš, taj neko je izašao isto sinoć kad i ja i isto smo se zezali i on je uspeo da položi ispit, zašto ne bih i ja. Tako smo se gurali, to je bila neka zdrava konkurencija – kaže Andrejević.

Sada uživa u restoranima, jer je gurman i voli da jede.

– Volim restorane u kojima imaju velike porcije. Ne volim ona fensi mesta gde dobiješ veliki tanjir a malu porciju – smeje se Andrejević.