Je l’ to beše Zagrebačka

MIRIS BAKLAVE

Ulica je mirisala na baklavu, a jutra na vruć hleb iz baba Milevkine male prodavnice na kraju ulice.

– A tamo preko puta nje, nalazila se zelena površina na kojoj su dečaci igrali fudbal, odmah preko puta Monopola. Sada su tu visoke zgrade. Starije žene pravile su kolače, pite, stalno su komšilukom delile pomalo od svega toga. Živelo se kao u nekoj maloj zajednici gde svako svakoga poznaje i želi mu samo dobro – kaže Branka.

Stanovnici ulice bili su između ostalih i Steva Kolar, Tika Bokčan, Ratko Čuklja šuster, Rada zubarka, Kole berberin, Tasa mlinar, Duško Kakerac, Bage stolar, Čeda mehaničar, Raka mehaničar, Pilinci Pike-Make, Crninci, Mlinarci, Tilkovci… Neki od potomaka i dan danas tu žive.

– Sve su to bile zemljoradničke porodice koje su stvarale svoja poljoprivredna dobra, imali svoje njive, vinograde i čuvali stoku. Prevozna sredstva bila su volovska kola, konj i magare. Ulica je bila kaldrmisana, dok su manje, sporedne imale zemljani put. Svaka kuća imala je glavnu, drvenu portu i veliku kapiju za prolaz volovskih kola, a iza kuće “kapidžici” koji su vodili ka sporednim uličicama, radi preventive, da bi ljudi mogli da beže – priča Dragan Stošić Bokčan.

U njegovoj kući živele su četiri generacije, on predstavlja petu po redu, a sledeća, šesta generacija su njegova deca. Kaže da su ulicom vladali harmonija, sklad i bezuslovna komšijska pomoć.

– Važniji ti je bio komšija nego rod, naročito kad je neko bio u nevolji. Disciplina je, dobro se sećam, bila velika. Starijem nisam smeo da protivurečim nikako, znalo se ko je ko. Za dve gnjile kruške, nizao sam duvan kod dede ceo dan. I nakon posla, znalo je da se uživa. Žene su sedele na jednoj klupi, heklale, vezle, a muškarci na drugoj, ispijali rakijicu. Ulica je odzvanjala pričom i smehom – seća se on.

Sledeća kuća koju smo obišli, bila je kuća Božidara Stamenkovića Nankusa. Deda Božidar, po kome je dobio ime, bio je jedan od osnivača Dinama, otac Ljubinko Nankus bio je golman istog kluba. On sam, bavio se fudbalom do polaska na fakultet, a danas je građevinski inženjer.

– Imao sam lepo detinjstvo. Glavni su bili fudbal i sankanje. Najobičniji kamen ispred moje kuće, koji je star oko osamdeset godina, predstavljao je glavno mesto okupljanja. To je jedina stvar koja traje i danas. Tradiciju nastavljamo Miloš Kemer, Dejan Djavol, Miša Trajković, moj mlađi brat Aleksandar i ja, petorka koja je tu i za dobro i za loše. Pravo i iskreno prijateljstvo, i niko nikome ne uzima za zlo ono što kažemo dok satima sedimo napolju, a dotaknemo se bukvalno svih tema, ponajviše sporta – priča Božidar Nankus.

Njegova žena naglašava da je u tim razgovorima nezaobilazna rasprava o Zvezdi i Partizanu i da se u leto njihove priče i prepirke oduže do dva, tri sata posle ponoći.

SAMO POSAO

Božidaru je posebno drago što i sada ima mnogo dece u ulici, živost se oseća, ali zbog velike prometnosti igraju se u obližnjim, manjim sokacima.

Njegov imenjak, takođe Božidar, još jedan je od meštanina iz ulice koji veli da se dobro seća vremena kad su svi živeli kao jedna porodica.

– Krišku hleba smo delili. Nije se gledalo ko šta i koliko ima. Ja sam iz siromašne, ali poštene porodice i time se ponosim. Čuvali smo kokoške, svinje i koze i lepo živeli. Čika Ljubinko Nankus, Tika Bokčan i Mome Pila, bili su veliki ljudi koje nikada neću da zaboravim. Mnogo su mi pomogli kao detetu i pazili da mi ništa ne zafali. Svojoj deci, ja sam pomogao koliko sam mogao, sad samo želim da svi mladi koji su završili fakultet, pronađu posao kakav zaslužuju – kaže Božidar Petković.

Danas, u ulici ima više lokala koji posluju, a neki od njih imaju svoje stalne mušterije. Tu je berberska radnja, frizerski salon, zubna ordinacija, prodavnica za prodaju bicikala i auto delova, kao i kafana. Za nju, svi meštani sa kojima smo razgovarali imaju reči hvale, niko se nije požalio. Štaviše, kažu da je to elitna kafana uz čiju muziku u letnjem periodu uživaju.

VODA ZA PASULj

Stanovnici pričaju da je na početku ulice nekada postojala prodavnica-bakalnica u kojoj se prodavalo bukvalo sve što je bilo potrebno za jedno domaćinstvo. Na svakih sto metara česme sa kojih su se snabdevali vodom. Posebno je bila dobra za pasulj. A tek koliko se čuo zvuk “nalni”…

– Baba mi je govorila “ajde, dete, idi donesi vodu da kuvamo pasulj”. I zaista, taj ukus se ne zaboravlja. Žene su obuvale nalne, nalik na današnje klompe. Pa kad bi prošle kaldrmom, to se toliko čulo da je odzvanjalo u ušima, ali svejedno, nije smetalo. Da to vreme može da se vrati, opet bih živeo – nostalgičan je Dragan Bokčan.