Kako kaže, etnologiju ljudi često pogrešno vide kao nauku o starim običajima.
– Teren podrazumeva duži boravak u određenoj zajednici, razgovore, posmatranje, pa i učešće u lokalnim dešavanjima. I dalje postoji konzervativna slika etnologije kao nauke o ruralnom stanovništvu i „starim“ običajima. Istraživači Etnografskog instituta SANU su uglavnom usmereni na istraživanje savremenih procesa u društvu. Poimanje terena je prošireno i na aktuelne migracije, fudbalske stadione, kafiće, menjanje naziva ulica gradova, političke i muzičke spektakle i slično – kaže Zlatanović.
Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1996. do 1999. godine bila je stipendistkinja pri Etnografskom institutu SANU u okviru programa za talente Ministarstva za nauku i tehnologiju Srbije, gde se zaposlila (na insitutu) 1999. godine. U okviru Nacionalnog stipendijskog programa Slovačke, bila je stipendistkinja pri Institutu za etnologiju Slovačke akademije nauka 2015. godien.
Ljubav prema istraživanju stekla je odrastajući u kući prepunoj knjiga.
– Za mene je i danas kućna biblioteka mesto u kome s radošću i čuđenjem otkrivam zanimljive, retke i stare knjige. I danas se u njoj osećam kao Alisa u zemlji čuda – otkriva.
Njen prvi i, kako kaže, najvažniji uzor u istraživanju bio je njen otac Momčilo Zlatanović, koji se bavi proučavanjem jezika i folklora južne Srbije, ali kako kaže na nju je veliki uticaj imao i ženski deo porodice, a svakoko je tokom školovanja imala “mnoge druge modele od kojih je učila”.
– Izbor studija i moja današnja profesionalna opredeljenja se veoma razlikuju od rada mog oca. Na mene je veliki uticaj imao ženski deo porodice: baka po majci, tetka po majci, majka i starija sestra. Njihov uticaj osećam u istraživačkom interesovanju za ulogu žene u kulturi, ali i na mnogo drugih načina – kaže Zlatanović.
Sanja Zlatanović kaže da ljudi sliku o Vranju i Vranjancima najčešće formiraju kroz književna dela Bore Stankoića, a naročito kroz filmske i pozorišne adaptacije tih dela. Ona dodaje da i sami Vranjanci neguju i podržavaju tu sliku o sebi i svom gradu i da ta slika igra ključnu ulogu u načinu na koji Vrajanci definišu svoj lokalni identitet.
– Vranje je grad koji ima bogate slojeve stvarnosti, s obzirom na to da su ga oblikovali različiti kulturni uticaji. Ali se slika o njemu „iznutra“, od strane samih Vranjanaca, a dobrim delom i „spolja“, od strane drugih, vezuje samo za jedan deo njegove prošlosti i samo za orijentalistički obojene simbole i motive izvedene iz književnog dela Bore Stankovića.
Objavila je više od pedeset naučnih radova u zemlji i inostranstvu, ali je među njenim prvim istraživanjima, na magistarskim stdijama bilo izučavanje vranjskih svadbi, pa je 2003. godine objavila knjigu “Svadba – priča o identitetu: Vranje i okolina”.
– S obzirom na to da sam rođena u Vranju, pripadnost istraživanoj sredini omogućila mi je spoznaju „iznutra“. Pozivana sam na svadbe u svojstvu rođake ili prijateljice, u kuće sam rado primana, a pitanje poverenja se nije postavljalo – kaže.
SVEKRVINO I SNAŠKINO KOLO
Ona pojašnjava da je svadba najvažniji i po sadržini najbogatiji ritual u životnom ciklusu pojedinca u kulturi Srbije i da se kroz svadbu izražava društvena stvarnost, da se kroz nju vide ekonomski i rodbinski odnosi, položaj žene, verska opredeljenost.
– Poslednja decenija 20. veka u Srbiji je obeležena takozvanim „povratkom tradiciji“. Od 1990. dolazi do naglog porasta venčanja u crkvi, „blok“ pesama s nacionalnom tematikom je bio obavezan. Svadba poput osetljivog instrumenta odražava duboke društvene procese i potrese.
Kao specifičnost vranjske svadbe Sanja Zlatanović izdvaja uloge mlade i svekrve.
– Posebno zanimljivo da dve žene – svekrva i mlada – imaju svoja kola: „svekrvino kolo“ i „snaškino kolo“. Samo one dve su u ritualnoj odeći, vizuelno izdvojene od drugih: mlada u venčanici, svekrva u futi ili u kostimu crvene boje, s obaveznim crvenim cvetom u kosi. Svekar i mladoženja su obučeni svečano, ali nisu obeleženi odećom. U izvesnom smislu, oni su u senci dveju žena. Svadbeni ritual svojim simboličkim jezikom rečito izražava skrivene aspekte patrijarhalnog društva – kaže Zlatanović.
Sanja Zlatanović od 2013. godine, kao deo tima Etnografskog instituta SANU, radi na istraživanju nematerijalnog kulturnog nasleđa u multietničkom regionu Banata.
PESMA
Na svečanostima i veseljima obavezan blok vranjskih pesama, ali samo onih koje su medijski zastupljene, dok su one druge sasvim nepoznate.
– U Vranju, ali i u Srbiji, veoma su omiljene pesme koje važe za „vranjanske“: „Mito, bekrijo“ i „Volela me jedna Vranjanka“ – obe novokomponovane, nastale u drugoj polovini 20. veka, ali tematski vezane za Vranje – kaže Zlatanović.
ANTRFILE
VRANjE JE MOJ TEREN
Sanja Zlatanović rođena je 1972. godine, odrasla je u Vranju, gde je završila osnovnu školu i Gimnaziju “Bora Stanković”, a posle studija u Beogradu rodnom gradu se vraća i kao mestu koje istražuje.
– Moja vezanost za Vranje je duboka i višestruka. U Vranju sam provela detinjstvo i ranu mladost, i nostalgično sam vezana za taj period svog života. U Vranju žive moji roditelji, sestra i njena deca, a za sve njih sam takođe duboko vezana. Vranje je i moj „teren“, s obzirom da sam tu obavljala višegodišnja kontinuirana istraživanja. Svaki istraživač ima posebnu vezanost za područje svog terenskog rada – kaže Zlatanović.
Ona dodaje da u Vranje dolazi kad god može, ali da to nije onoliko često koliko bi želela i da najvći deo boravka provodi sa roditeljima, jer joj oni najviš nedostaju.
– Uživam i u šetnjama gradom, pogledu s Pržara i mirisu vranjskih bašti, koje je Bora Stanković tako verno opisao. Uvek sam i istraživač na terenu, pa nastojim da pratim promene u gradu i razumem njihovu dinamiku. Svet u kome živimo se radikalno promenio u poslednjih dvadeset godina, pa tako i Vranje. Veoma je zanimljiv spoj globalnih uticaja i lokalnog kolorita – kaže Zlatanović.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.