Miris jasmina budi uspomene

ŽIVELO SE OD DUVANA

Njegova supruga Verica rado se seća kako je sokak izgledao od 1950. godine. Kaže da su svi sadili duvan, da ulicom od ramova pravljenih od letvi na kojima je bio nanizan, nije moglo da se prođe. Tako se sušio i ulica je bila sva žuta.

– Živelo se skromno, ali lepo. Ispred svake kapije bila je klupa na kojoj su domaćice sedele u popodnevnim časovima, družile se i vodile duge abrove. To je bila njihova razonoda jer nije bilo ni kafića, niti se išlo na korzo. I mnogo smo se međusobno pomagali. Za berbu grožđa, kao poklon, pomagači su dobijali korpu punu voća i flašu vina – seća se Verica Djorđević.

Danas je sve vidno drugačije. Ima lepih, novih kuća u sokaku, ima i onih koje se održavaju, ali ima i praznih.

– Ulica više nije ni nalik onoj koju ja pamtim. Ima napuštenih kuća u kojima niko ne živi, došli su novi ljudi, nema mnogo starosedeoca. A dece koliko je bilo ranije, svaka porodica po dvoje, troje. Sada i ono malo što ih ima, svi su u kući, ne mogu se videti na ulicu – razočarana je Verica.

Bilo je mnogo lepih običaja, posebno za praznike koji su se negovali u ulici.

– Za vreme uskršnjih praznika, svako je krečio, da dočeka praznike u čistoj kući. Kad su se mlade udavale, a mladići ženili, veselja su se pravila u kući.- ističe Verica Djorđević koja živi u ulici 66 godina.

Ulicu su obeležile poznate, stare vranjske porodice: Šotinci, Tabanci, Džoljinci, Petkovci, Toljinci, Barbaci, Zubinci, Pekarci, Numerci. Svako dvorište imalo je loznicu i obavezno veliki dud i baštu sa posađenim raznovrsnim voćem i povrćem, paprika, paradajz, peršun, crni i beli luk.

Penzioner Boban Arsić Tolja kaže da žene u to vreme nisu radile, bile su domaćice u kući, a muškarci su bili oni koji su radili i zarađivali.

– Kupovali smo magare da pretovari duvan koji smo uzgajali do 1960. godine. Imali smo četiri njive i nekoliko hiljada korena duvana. Ja, dete od osam godina, sednem na magare, pa dole ispod autobuske stanice gde su bile njive, natovarim pa nazad do kuće i tako ukrug. Otac je bio pravnik, radio u Udbi, zatim kao sudija za prekršaje i bio potpredsednik opštine. Po njemu je i meni ostao nadimak Tolja. Kao nagradu za moj rad, otac mi je kupovao đerdanče, suvi kolačić na kome su nanizane razne dečje figurice i to je bila velika radost – priča on.

Priseća se da je sedamdesetih godina igrao sa društvom sportsku prognozu i da su svi voleli da „dobiju“ zajedno. Prenos se obično slušao u nedelju na radiju, kada su sa porodicom odlazili na izlet.

– Danas su ljudi postali sebični, niko više nema ni vremena ni strpljenja za druge – zaključuje i tužno okreće glavu.

– Ovde su bile stare turske kuće, okrenute ka jugu i ispred svake je bila bašta. Čuvali smo svinje, svaka kuća imala je kočine, što je tada bila normalna pojava. Ulica je bila čista jer je svaka domaćica, svakog jutra čistila ispred svoje kuće. Danas je to retkost, metlu u ruke uzimam samo ja i još jedna komšinica na kraju ulice – kaže Zvonimir Mihajlović čija je kuća na početku sokaka a u radnji prodaje tkaninu.

Zajedno sa suprugom Suzanom, u tom poslu su dvadeset četiri godine i važno je da prodavnica materijala na merenje dobro posluje.

PRVA LOPTA

Seća se kako je ranije cela ulica bila pod drvećem, a danas mu je ovo, kaže, jedna od ružnijih ulica. Asfaltirana, svo drveće posečeno, samo je jedan jasmin na kraju ulice koji širi prijatan miris kada duva jači vetar pa vraća u sećanje. Tesan, zgusnut sokak, ulica jednosmerna, a prometna.

– Mi smo srećni što smo živeli u to krasno vreme. Deca su slobodno izlazila, tada nije bilo igračaka pa je dečija mašta radila do besvesti. Moj brat i ja napravimo rupu, stavimo jednu dasku i tako sednemo, upadajući unutra. Nađemo nešto okruglo što nas podseća na volan i onda se dobro provozamo. Loptu, i to plastičnu, dobio sam prvi put u šestom razredu, kada je starija sestra otišla na ekskurziju u Sloveniju i tamo je kupila – kroz smeh priča Zvonimir.

Odmah na početku ulice sa desne strane su dva lokala, jedan je sa finim stvarčicama za kuću, u kome najčešće komšije pazare satove, lampe, šolje i razne ukrase za svoj dom. Druga je tekstilna radnja sa muškim, ženskim i dečjim vešom u kojoj takođe često kupuju ono što im je potrebno po povoljnim cenama.

LELA NUMERKA

Tu je odrasla i svoju starost provela nedavno preminula Lela Vranjanka. Zaštitni znak sokaka, naglašavaju meštani, bila im je Jelena Djorđević, u Vranju poznata kao Lela Numerka kojoj je posvećena pesma Staniše Stošića „Lela Vranjanka“. Umrla je nedavno u 82. godini života. U kući sada više niko ne živi, jer nije imala svojih potomaka.