U Americi sam izgubila identitet

Jedno vreme zbog svih nemilih događaja nisam bila u mogućnosti ni da odem u moje rodno mesto, a sada i kada odem, tamo više nema poznatih ljudi, tamo žive neki drugi ljudi kojima su sad moji Okučani rodno mesto, a ja sam ga definitivno izgubila.

Odem ja ponekad, onako čisto da me želja mine, prođem pored rodne kuce, u kojoj sad niko ne živi… ali, ne mogu da uđem. Prošetam i do škole u kojoj sam provela bezbrižne dane detinjstva. Ni ona više nije ista. Ništa više nije isto. Ispred škole je park, u kome smo provodili vreme pre i posle škole, na školskim odmorima, tu su bile i prve simpatije, prva cigareta, prva kafa prekoputa u poslastičarnici.

Lepe uspomene, uvek ih se rado setim.

ISPOVEST JEDNE VRANjANKE: Zatim nastupa period života u Vranju. Polako sam se asimilirala, zavolela grad, ljude, običaje, pa čak i muziku koja je bila mnogo drugačija. Vranje u kome sam provela najlepše dane i godine mog života, Vranje grad na jugu Srbije, grad sa dušom, grad u kome svi sve i svakoga znaju. Utoliko su ovi redovi ispovest jedne Vranjanke koja ni to više nije.

Pre odlaska „preko bare“, radila sam kao prevodilac u Posmatračkoj Misiji Evropske unije. To je bio interesantan posao, posebno zbog toga što sam obišla sva sela i zaseoke u široj okolini Vranja. Za to vreme upoznala sam se sa brojnim prirodnim lepotama Pčinjskog okruga, kontaktirala i upoznala mnoge poznate ličnosti, mnoge vredne domaćine u najudaljenijim selima. Bila sam srećna i ponosna kad bi nas u najudaljenijem selu dočekali široka srca, sa neskrivenim osmehom, a onda poslužili najboljom domaćom rakijom, kafom…

U međuvremenu sam odlazila u Ameriku i uvek se nakon par meseci ili godina vraćala nazad u Srbiju, sve do januara 2008. godine, kada sam poslednji put ovde došla i ostala duže nego ikad pre.

OVDE RODNO MESTO NE POSTOJI: A onda, ostavljam rodbinu, prijatelje, poznatu hranu, muziku koja je obeležila moju mladost, društvene običaje na koje smo se navikli, makar da ih i nismo baš voleli, materijalne stvari koje smo voleli i kojima pripisujemo veliku vrednost jer nam bude lepe uspomene, podsećaju na domovinu…

Prestala sam da govorim jezikom koji je ekstremno bitan deo mog identiteta, a prihvatila novi jezik koji mi nikako ne leži u ustima. Sada, čim progovorim, odmah me pitaju odakle sam, pa onda i da im objasnim gde se ta moja domovina nalazi, što uvek bude zanimljivo, jer nije baš lako objasniti to nekome ko baš i ne poznaje dobro geografiju.

A naša deca rođena ovde, čak i među sobom pričaju engleski, i to bez akcenta. U svakom trenutku se polako asimiliraju i navikavaju na način života u Americi. Rastu bez rodnog mesta, jer to ovde ne postoji – ovde se ljudi sele da bi bili bliže poslu, da bi deca bila bliže školi i zbog mnogo drugih razloga. Ali, sele se bez razmišljanja, nemajući u duši onaj naš osećaj o rodnoj kući, rodnom mestu.

ALI NISAM AMERIKANKA: Uspomene i sećanja me održavaju. Da nije njih, posle devet godina provedenih ovde, bila bih prava Amerikanka. Radila bih od jutra do mraka, jela hamburgere, gledala televiziju i štedela pare da jednom, kad napunim sedamdeset godina, odem na put oko sveta. A ja se trudim da putujem i sad koliko god mogu, jer ko zna da li ću napuniti tih čuvenih sedamdeset godina.

Koliko god mogu trudim se da živim i da ne zaboravim u potpunosti drugačiji način života, koji sam pre skoro deset godina ostavila iza sebe i kome ću se uskoro, nadam se, vratiti.

A kada Amerikancima ovde ispričam da su kod nas bolnice i škole bile besplatne, uglavnom mi ne veruju. Ne veruju mi ni da se naša deca slobodno igraju sama ispred kuće, da sama idu u školu, da nemaju poseban školski autobus. I mnoge druge moje drage i lepe uspomene, Amerikancima deluju kao bajke.

I TEŠKO, I BOLNO: Kada jednom godišnje dođem u Srbiju na odmor, skoro svi sa kojima se susretnem, komentarišu kako je meni „tamo u Americi“ sigurno sve lepo, sve super, i da ja samo uživam. U ekonomskom smislu u Americi i jeste bolje nego ovde, ali sve,baš sve drugo, nikad ne može biti bolje od ovog našeg. Na žalost, to ne može da shvati onaj ko nije živeo van svoje domovine.

I tako upadaš u jednu čudnu situaciju: s jedne strane mnogo je teško kada te ovi ovde ne prihvataju, jer kao dolaziš iz drugog sveta, imaš drugačije navike i mišljenje, pričaš sa akcentom… A, oni tamo u domovini, misle da si pobegao iz rodne grude, te da ti je u toj novoj zemlji super, pa te polako otpisuju. Tako u jednom trenutku shvatiš da ne pripadaš nikome. A to je jako teško i jako bolno.

„KIKI“, „BRONHI“, „VEGETA“: Kad mi je teško i kad mi se sve to skupi, idem u kupovinu, jer se tako čovek ovde najbolje prazni. Zašto u kupovinu? Za razliku od Srbije, ovde nemaš prijatelja kod kojih možeš u svako doba da “baneš” onako nenajavljen na kafu i čašicu razgovora. Svi su Amerikanci kao nešto zauzeti, imaju previše svojih briga i obaveza da bi svoje dragoceno vreme posvetili drugima.

Kod svih nas sa tih prostora, odvojenost od zemlje u kojoj smo rasli, pojačava našu vezanost za robe koje dolaze iz naše zemlje. Čak i one najsitnije. Eh, kada bi ljudi u Srbiji znali šta nama ovde znače „kiki“ i „bronhi“ bombone, vegeta, čokoladne bananice, „jafa“ keks… Sve su to naši minijaturni spomenici nostalgiji.

CRKVE I KAFANE: Ovde se naši ljudi uglavnom okupljaju u crkvama i naravno u kafanama. Ovih prvih ima malo više, ali ni ove drugi ne zaostaju. Pri crkvama se organizuju razne proslave i piknici sa našom hranom i muzikom. U organizaciji Crkve često gostuju naši i estradni umetnici iz drugih bivših republika. Ti isti gostuju i u kafanama, ponekad čak imamo i pozorišne predstave sa glumcima iz Srbije ili ovdašnjim amaterskim glumačkim grupama.

Budućnost, sadašnjost i prošlost opako se mešaju u mojoj glavi.

Gde ću biti za godinu ili pet, ne znam. To je nedopustivo i gadno što ne znam gde bi, ali ipak u dubini moje duše znam da je ovo “neznanje” samo trenutno. Ne ide mi se nazad u Srbiju iz ekonomskih razloga, a tek ovde mi se ne ostaje zbog mnogo drugih razloga. Koče me obziri prema sebi i prema drugima. Sadašnjost me razvaljuje, pomešana sa prošlošću, a budućnost čeka iza ćoška da prevagne. Bez obzira sto su mi osećanja trenutno pomešana, verujem da ću se ipak za koju godinu vratiti u Srbiju.

PROFIL

Iz rodnih Okučanima, u Vranje stiže 1979. godine. U „Jumku“ je radila najpre kao kontrolor u Konfekciji, a potom kao šef prodavnice kod upravne zgrade. U vreme hiperinflacije odlazi u SAD gde ima mnogobrojnu rodbinu, a u Vranje se vraća 1997. godine. Potom je nekoliko godina bila bez posla, da bi se 2001. godine, dolaskom Posmatračke misije (EUMM) na jug Srbije, zaposlila u ovoj međunarodnoj organizaciji kao prevodilac. Kako ima dvojno državljanstvo (Srbije i SAD), po odlasku Posmatračke misije sa ovih prostora, tragajući za poslom, Radmila odlazi u SAD. Zaposlila s kao !!!!!office menager ukompaniji „Electro-tehc“ u gradu Hammond pored Čikaga. Majka je sina Danijela i ćerke Danijele i baka troje unučadi: Anastasije, Pavla i Vukašina, koji žive u Beogradu.