Umro bih gladan da nije muzike

* * *

Rođen je  nešto malo pre smrti svoje babe Koštane, 1946.godine. Kako se otac  već uveliko bavio svirkom, malog Maksuta, koji je ime dobio po pradedi, Koštaninom suprugu i za to vreme  izuzetno bogatom Banjčaninu, „pod svoje“ ga je uzeo deda Ćerim. On ga je i uputio u tajne muzike i prvi mu dao trubu u ruke. Svaki pogrešan takt deda, koji je inače pravio trube, “kažnjavao“ je udarcem gumenog čekića u glavu.

 – Ma ne, nije to bio udarac da zaboli, već je to značilo da se greške ne praštaju – seća se Maksa.

U to vreme je u Banji muziku predavao neki Mile, zvani Moka.

 – Bio je dobar muzičar, ali vrlo brzo je otišao. Porodica je uvidela da sam talentovan i nastojala je da mi obezbedi dalje učenje. Tada se u Vranje vratio Jaško Jašarević, svojevremeno prva truba Kraljeve garde, profesor Prve muzičke škole u Šušaku (Istra) i dirigent Vojnog orkestra u Kragujevcu. Moji su me ‘dali’ Jašku i ja sam svakodnevno pešice išao na časove u Vranje. I nije mi krivo, od pravog majstora, koji je bio učitelj i Bakiji Bakiću, naučio sam mnogo.

* * *

Svestan svoje nadarenosti, što je i Jaško potvrdio,  upisuje muzičku školu u Nišu i na vreme je završava. Gotovo sa lakoćom, iako se tokom školovanja sam izdržavao kako je znao i umeo, ponajviše svirkom. Odmah potom odlazi u Beograd i 1967.godine upisuje Muzičku akademiju, ali i tu se isprečio problem finansija. Da sreća prati hrabre i Maksa potvrđuje:

– Tada je gradonačelnik Beograda bio Branko Pešić, kome se dopalo kako sviram. On mi je bukvalno pomogao da premostim siromaštvo. Na njegovu reč sam dobio posao u Lotos baru. Svirao sam tamo neko vreme, zaradio neku paru i odlučio da se preselim u Skoplje. Mislim, jevtinije je. I nisam pogrešio. Tamo upisujem i završavam u klasi čuvenog profesora trube, Alojza Strnada – priča nam.

Maksa sa uspehom, pored trube, svira i klavir, harmoniku… To mu je omogućilo da po završetku akademije, a završio je u roku, postane  član Niškog simfonijskog orkestra u kome ostaje do penzije. Ali, najpre je, kaže, bio prva truba Džez orkestra RTV Beograd, pa se vraća u Niš. Ali, nemirni duh ga ne ostavlja na jednom mestu, već odlazi ‘preko bare’, u Čikago. Ovim njegovo lutanje kao da tek počinje, još koji put će se vratiti u Ameriku. Posebno ističe polugodišnje muziciranje u hotelu Metropol, odnosno u njegovom  restoranu Palate UN u Ženevi. Bilo je to 1983. Posle ove epizode ponovo se vraća u Niš, kartko svira u hotelima „Ambasador“ i „Niš“, ali i u Simfonijskom orkestru, da bi ubrzo ponovo pakovao kofere za let ‘preko bare“. Sada mu je stanica Toronto. Još dva puta će preletati okean i definitovno 1996.godine odlučuje da se skrasi. Vraća se u Simfonijski orkestar Niša, gde ostaje do penzije 2000.godine. Odlazi u invalidsku penziju jer morao je da operiše katarktu na oba oka, ali i ablaciju retine (odvajanje rožnjače), takođe na oba oka.

* * *

Uprkos brojnim i svakodnevnim obavezama u simfonijskom orkestru, tu su i povremene tezge, a Maksa je nalazio vreme za još jednu svoju ljubav, za komponovanje. Opredelio se za filmsku muziku, jer ona u sebi ime neki poseban  život, veli, a i isplativija je.

– Film Zona Zamfirova, u režiji Zdravka Šotre, bio mi je vatreno krštenje, ali ne i nepoznati izazov – kaže.

 Napisao je muziku za film, sa izuzetkom jedne numere koju je odradio Neša Galija. I sledeći film, Pljačka Trećeg rajha, režira Šotra a Maksa radi muziku koju naziva Kalo pampuri (crni voz) sa mnoštvom asocijacija na minulo vreme u Srbiji. Muzika ovog filma je pretočena u prvi dupli CD.

– Na jednom se nalaze kompozicije 18 zemalja koje su nas bombardovale, a koje sam odsvirao sa uličnim muzičarima i obradio ih u balkanskom ritmu. Drugi je sa našom muzikom.

Potom dolaze i dva strana filma: prvi, Dva sela jedno srce, rađen je u produkciji Santa Kruza, u Kaliforniji, drugi – grčki film, Ljubavna priča. Zaista mi je prijalo da radim muziku za ove filmove, jer imaju neku specifičnost koja se često i mnogo meša sa stvaršnoću a graniči sa dubokom psihologijom ljudi i podneblja –  priča dalje.

Trenutno radi nekoliko melodija za film Vrati se Zone, ili poznatiji kao Zona 2, koju režira Vranjanac, Jug Radivojević.

* * *

– U lepom mi je sećanju muziciranje za Hulija Iglesijasa u Aero klubu  u Beogradu, početkom veka, pre njegovog koncerta. Na Hulijevo traženje, na običnoj salveti sam iscrtao notne linije i ispisao note za pesmu „Tamo daleko“. Sutradan, na koncertu, u prepunoj Beogradskoj areni, Hulio Iglesijas  je bez prepisivanja  sa hotelske salvete, gotovo sa lakoćom i bez grešaka  otpevao „Tamo daleko“ i dobio ovacije.

* * *

Za krunu svoje ljubavi prema muzici i životu uopšte, Maksa smatra formiranje prvog i jedinstvenog Orkestra  „Sto truba“, ne samo kod nas, već i u svetu. Po ugledu na mađarski nacionalni Orkestar „Sto violina“, on je 2009.godine uspeo da od deset srpskih trubačkih sastava formira impozantan Orkestar „Sto truba“. Ova srpska reprezentacija trubača, kako iz milošte voli da je zove, svoj prvi nastup imala je 19.oktobra 2009.godine povodom  65.godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.  Koncert, na šta je posebno ponosan, prenosio je Prvi program ruske, državne televizije.

U organizaciji srpske dijaspore održan je drugi koncert u Sava centru, 26.aprila tri godine kasnije.

 – Bilo je ponuda za gostovanje u Sloveniji i Hrvatskoj, ali boli što Niš ni jednom nije pokazao interesovanje, pa čak se i oglušio 2013, u godini proslave Milanskog edikta, na ponudu za dva koncerta. Čak me nisu udostojili ni odgovora, a takav odnos je i danas. Boli i ponašanje Ministarstva kulture, jer naša dijaspora iz Santa Kruza je kompletirala sve papire i obezbedila novac da „Sto truba“  konkurišu za Ginisovu knjigu rekorda. Nedostajao je i još uvek nedostaje samo potpis ministra kulture. Ovaj današnji je treći ministar koji na predlog naše dijaspore ne reaguje-  jada se Maksa.

* * *

– Supruga Hajrika, od milošte Radica, bila je i bukvalno stub porodice za vreme mog muzičkog tumaranja po svetu. Sada, uz zahvalnost njoj, mogu samo da žalim što nisam video kako su moj Saša, danas lekar u Cirihu, i ćerka Ramona spavali kao deca, kada su izgovorili prve reči, kada su prohodali, kako rastu. Ali, to je ceh bavljenja ovim poslom.

U lavirintu pomešanih osećanja,  mislim nije neskromno ako kažem da imam uspešnu karijeru, ali i podosta toga propuštenog u životu. Ipak, kada bih se ponovo rodio pitanje je da li bi nešto menjao – iskren je.

 Jer životni put nije zasut samo ružama, mora da ima i trnja, pa takav je i životni put profesor trube, dirigenta i kompozitora Makse.

-Bog me je obdario talentom za muziku. Ne znam da zidam, da potkivam konje, stavljam flekne. . . Da nije muzike, umro bih gladan- sumira svoj muzički i život uopšte.

MOJA BABA KOŠTANA

Ljudi s juga, a Vranjanci pogotovo ubeđeni su da znaju gotovo sve vezano za Koštanu, lik koji je Bora na majstorski način ugradio u srpski realizam. Da li je baš tako?

Rođena je 1873.godine u Aleksincu, kao Malika Eminović. Po oslobođenju od Turaka, 1878. preselila se u Vranje. Istini za volju, bilo je veoma lepo dete, a ta lepota ništa nije izgubila sa godinama i njenim odrastanjem. Naprotiv. Iako nepunoletna, na nagovor svojih, počela je da peva. Pratio je otac na violini, a majka je takt davala dairama.

Maksut Rašitović, bogati Rom iz Vranjske Banje, imao je čak dvanaest pari konja. U prilog ovome – Maksutov otac Rašit i deda Balaban izgradili su zgradu danas  znanu kao Kupatilo, a pločice i slavine donosili su, recimo, iz Izmira. Maksut je bio prvi fijakerista na jugu Srbije i u to vreme razvozio je poštu od Vranja za Bujanovac, Leskovac, Banju, Surdulicu. Pored bogatstva bio je naočit, pun života, maltene preteča je Bore Belog iz filma Skupljači perja.

Markantni Maksut se zagledao u prelepu i krhku Maliku. Vrlo brzo su porodice postigle “sporazum“ i Malika se, pred kraj devetnaestog veka, seli Banju, kao Maksutova žena. I dalje je pevala. Svojom diližansom, recimo, Maksut je svoju Maliku nekoliko puta vozio u Beograd gde je pevala i kralju.

Bora Stanković je bio čest gost u Vranjskoj Banji.. Oku meraklije i čoveka života punog ljubavi i sete nije mogla da promakne njena lepota: „K’d te pogleda s onej, kako fildiš  crne oči, možeš samo da se zaplačeš“ pisao je kasnije Bora. Kao da mu se nije sviđalo njeno ime, a svojom figurom i prkosnom pojavom podsećala je na kestene, ili  koštane na ulaz u Banju. Zbog njene celokupne pojave – stas, lepota, glas, prkos, figura – nadenuo joj je ime Koštana.

Malika Eminović, kasnije Rašitović umrla je 1946.godine, ali Koštana i u trećem stoleću živi svoj život.. Rodila je dva sina: Ćerima, dedu našeg sagovornika, trubača i čoveka koji je tako majstorski pravio piskove za trube i Ismaila, majstora na basu.

DANIJELIN UČITELj

Pored ostalih aktivnosti, Maksa je sa uspehom, da tako kažemo, iškolovao prvu ženu  trubača, Danijelu Veselinović iz Arilja, koja je bila atrakcija ovogodišnjeg sabora u Guči.

Preuzeo je kada je imala samo desetak godina i vrlo brzo, a radilo se o vanserijskom talentu, pripremio je njen prvi, uz to i atraktivan nastup u Guči. Ovo je, inače, klasičan primer porodičnog orkestra,  jer pored nje članovi orkestra „Danijela“ su dva njena rođena brata i tri brata od ujaka.

-Na poziv Danijelinog oca, Mileta, u Arilju sam bio čest gost porodice Veselinović. Moj posao je bio da ih muzički opismenim, a bili su veoma talentovani pa mi i nije bilo naročito teško. Pisao sam im aranžmane, pravio programe za nastup i pripremio materijal za njihov prvi CD, koji je snimljen 2007.godine. Danas o muziciranju ovog trubačkog orkestra se s poštovanjem priča, a zbog žene kapelnika još više- ponosan je Maksa na svoje delo.