Kad se pakao smrzne

***
Kako bih vam prenela lekcije koje sam naučila, volela bih da vam najpre ispričam sledeće. Na prvoj godini doktorskih studija, portir u domu gde sam živela, bio je jedan vrlo fini stariji čovek, koji mi je u subotu 15. novembra 2003. godine, predao pismo, koje je iz Vranja putovalo preko mesec dana jer je bilo poslato preporučenom poštom. Na putu do Hemijskog fakulteta čitala sam pismo sa osmehom. Bilo je to pismo od mog deke Vlaste, a na pozadini drugo pismo od nane Leposave. Obe strane sam čitala i čitala, iznova i iznova, na putu koji je trajao oko pola sata. U jednoj od prvih rečenica moj deka je napisao: otkad si otišla tamo…Ta reč TAMO je delovala tako usamljeno, tako strano i tako otuđeno. Kada sam stigla na fakultet, nekih desetak minuta kasnije, zazvonio mi je telefon. Javila sam se…moj deka Vlasta je tog jutra preminuo.
A sada o najavljenim životnim lekcijama.

RASIZAM, POŠTUJ ME DA BIH TE POŠTOVALA: Moj odlazak iz Srbije dogodio se 2003. godina, kada sam započela doktorske studije. Ja sam i pre toga putovala, ali osećaj da ću negde biti, kako je to u početku trebalo da bude, tri godine, delovalo je zastrašujuće, ali istovremeno uzbudljivo. I onda sam za vikend, pred Božićne praznike, otišla do prodavnice da kupim sebi nove pantalone. Prodavnica je, kao i cela Britanija, bila ispunjena ljudima raznih rasa. Bio je to moj prvi susret sa mladim devojkama kojima je lice bilo potpuno prekriveno. To su druge kulture koje mi moramo poštovati. Ja dolazim iz kulture gde su oči ogledalo duše. Da li ja, onda, poštovanjem te neke druge kulture, zapravo ne poštujem svoju? Do tada sam uvek nove pantalone nosila i oprala posle prvog nošenja. Tog dana sam počela da perem sve pre prvog nošenja. Da li me to čini rasistom?
POLITIČKA KOREKTNOST: Odrastajući u Vranju, to pitanje rasizma nikada nije bilo nametnuto. Ja sam odrastala ispunjena osećanjima topline, baš kako ih je Bora Stanković opisao. Te 2003. godine, najednom sam se našla u svetu okruženom terminom „politička korektnost“. Ja sam uvek smatrala da je prihvatanje drugih ljudi onakvim kakvi jesu, bio deo mene. I posle svih ovih godina iznova se nađem u sledećoj situaciji: Moji prijatelji dolaze na večeru. Znajući da vole piletinu, ja napravim domaćinski lonac pileće supe – i diše i miriše. Oni je probaše, a jedini komentar bio je: U ovoj zemlji mi homogenizujemo supu.
STRAH – GLEDAJ ME PRAVO U OČI: Taj osećaj da se uvek moramo braniti (kako ne bismo prihvatili da je neko napravio supu drugačiju od naše), dolazi iz straha. Trebalo mi je mnogo vremena da to naučim i, što je mnogo važnije, da naučim da to prepoznam. Te prve godine u Engleskoj, kada sam živela u studentskom domu, okružena studentima raznih rasa i nacionalnosti, svaki pokusaj da uspostavim kontakt, makar i najosnovniji, „zdravo, kako si?“, bi se završio arogantnim pogledom i ćutnjom. Treba ovde razumeti da to nije ponašanje nekoga ko želi da vas ignoriše, već jednostavno ne razume ono što ste rekli.
KAMELEON ILI NE: I takvo ponašanje onda kategoriše one koji žive u inostranstvu u dve grupe. Jedni su oni koji ostanu iskreni prema sebi i onome odakle su došli. Drugi su kameleoni, jer se menjaju i prilagođavaju svom okruženju. Prva kategorija ostaje u inostranstvu, iako im se to ne sviđa, iako je zapravo dan za danom muka i preživljavanje, ali u ime ličnog cilja. Ova grupa ljudi retko nauči išta o kulturi u kojoj su i naprosto ide kroz život vezanih očiju. Kameleoni, s druge strane, nauče kulturu, jezik, prilagode se i ako se bilo šta promeni, oni naštimuju svoju boju. Ponekada kameleoni zaborave odakle su došli i bar u njihovom svetu misle da su deo nove kulture.
VREME ZA PAB: Te davne 2003. godine, bilo je popodne i ja sam bila u laboratoriji kada sam u jednom trenutku shvatila da sam tu jedina. Okrenuh se, pogledah na sat koji je pokazivao tek neki minut posle pet. Bio je petak. Kasnije sam naučila da je petak popodne vreme za pab. Trebalo se navići se na kulturu, gde grupa ljudi sa posla ide iz paba u pab, i u svakome popije po pivo. A onda, kada dođe ponedeljak ujutru, svi pričaju o tome šta se dogodilo za vikend?
KULTURNI AMBISI – NEMOJ DA PADNEŠ: Koliko me sećanje služi, moja prijateljstva u Srbiji nisu bila vezana za hranu. Naravno da se jelo, ali hrana nikada nije bila glavna tema razgovora. Meni nije bio potreban poseban kompliment, osim da me neko pozove telefonom i kaže „dolazim na palačinke“. U ‘pabu je jako važno znati jezik koji se ne izgovora, već je sveprisutan, pa može se pročitati iz ponašanja.
HRANA I SPORT: U svetu u kojem sada živim, hrana je glavna tema razgovora. Ima onih koji su opterećeni kalorijama koje unesu, te ih unose što manje, i zbog toga nikada ne bi probali rusku salatu. Oni drugi se ne obaziru na kalorije, ali se zbog toga osećaju krivim. Većina kalorija se utroši sportom! I tu postoje dve kategorije ljudi: oni koji se bave njime i oni koji ga gledaju. Iako smo mi Srbi uvek ponosni na svoje kulinarstvo, ja sam upoznala do sada mnoge ukusne kuhinje koje imaju ponešto slično u biti. Za hranu nije važno da li je iz ove ili one zemlje, već da li je pripremljenja sa ljubavlju i sa kvalitetnim namirnicama.
HUMOR: O čemu sam ja to pričala sa svojim drugaricama, drugarima? Ponekad odlutam u te dane, kada smo pričali o svemu i ni o čemu. Pričali smo. Sati su trajali duže, i mi smo odrastali sporije. I sada, kada sam i sama odrasla, živim u svetu u kojem ono što je većini ljudi smešno, ja smatram dosadnim. I umesto da me humor nasmeje, učini me da se osetim bezmerno usamljenom. Ja pripadam onoj staromodnoj generaciji, gde nam telefoni nisu potrebni da bi nam nešto namestilo osmeh na lice.
DUPLE NEGACIJE: Oduvek sam volela jezike, ali su me mnogo više interesovale pojedine karakteristike različitih jezika. I ma koliko da se naučimo na jezik zemlje u kojoj smo, dođe trenutak kada pitanje ne može da bude postavljeno drugačije: Jel’ ti nije hladno (!!!!!!!!!Are you not cold????). Uvek zbuni sagovornika. Ali, ako se samo za trenutak zaviri u jezičke nedoumice, jasno je da svi jezici imaju sličnu poruku koja je samo izrečena na drugačiji način. U Srbiji, „kad na vrbi rodi grožđe“. U Engleskoj: „kada se pakao smrzne“.
NAUKA – KO MOZE JAČE DA VIČE: Ja ne bih mogla da pišem o svojim lekcijama, ako jedna od njih ne bi bila važno naravoučenije o nauci. Nažalost, nauka je postala neprekidna borba za parama. A sama suština nauke, jeste da postavi pitanje i nađe odgovor kako bi život i životne pojave učinila jednostavnijim. Ima se utisak da moderni naučnici ponekad zaborave taj cilj nauke: i učine stvari bespotrebno komplikovanim.
*
Iz svega napisanog, ta reč TAMO iz pisma moga deke Vlaste zvuči otuđeno i daleko. Ali, i pored svega, svet kojeg sam do sada imala priliku da upoznam, ispunjen je stvarima koje treba kritikovati, ali je isto tako i mnogo više ispunjen lepotom, slobodom i ljubavlju.