Ja sam zanimljiva žena

JANUAR 2015 – GASIM FEJSBUK PROFIL
Ovde u dalekoj Švedskoj uvela sam pravilo u životu da svakog 1. januara pravim analizu prethodne godine, da donosim nove odluke i postavljam sebi nove ciljeve za narednu godinu.
Odluku da ugasim profil na Fejsbuku donela sam 1. januara 2015. godine. Pomislićete da sam skrenula. Pa, i niste daleko od istine, s obzirom da živim sa ludacima! Elem, pošto Fejsbuk ne dozvoljava da se profil skroz ugasi, ja sam uspela samo da izbrišem postove, slike i promenim ime.
Prošle nedelje, povučena dosadom i monotonijom, uđem da malo prošaram i vidim šta ima novo, kad ono moj urednik: objavio apel na zidu da mu se hitno javim gde god da sam. Pomislih – neko je umro. No, kako god, javim se ja, pa tako, posle toliko godina uspostavismo kontakt. Kad, hoćeš – moj urednik mi šalje ”uputstvo” za ovu rubriku koju čitate. Kaže da je zamisao da se u njoj pojave zanimljive, javne ličnosti, koje imaju šta da kažu o sebi i poruče nešto čitaocima ”Vranjskih”. Baš sam se obradovala! Ej, pa ja spadam u te zanimljive ljude! Pa, još da odavde sa severa Evrope, iz hladne Švedske, nešto poručim čitaocima? Istog trenutka u meni se ”probudi” novinar zakopan jako davno.

LETO 99- ĆAO, ODOH JA U ŠVEDSKU
Leto 1999. godine. U Vranju, iznad naših glava, avioni su sejali bombe.
Nakon tri meseca bitisanja u vlažnom podrumu punom ajvara, pekmeza i čega sve ne, odlučim ja da krenem u beli svet – trbuhom za kruhom! Kud puklo, da puklo! Nikad mi u životu nije manjkalo samopouzdanja, a kod mene je tvrdoglavosti uvek bilo na pretek. Ostavila sam roditelje, moj rodni grad i ljude, jer sam oduvek osećala da mi je život nekako tesan, da moram i da mogu znatno više.
Puna nade i vere u sebe, krenem ja ka Skandinaviji, na put dug 3.500 km. Rekla sam sebi da neću propasti. Kada je čovek na dnu, sa tog nivoa jedini put je na gore. Ali, šta ako negde i padnem? Bože moj, podići ću se, skinuti prašinu i nastaviti dalje.
U Švedsku sam stigla avgusta iste godine. Kiša je lila danima, nebo je bilo mračno i tužno. Da mi nije bilo ”Svetog pisma ” (Novog zaveta), ne znam kako bih preživela tu prvu godinu. To je bila jedina knjiga koju sam ponela iz Vranja. Svakog dana sam čitala, podvlačila važne rečenice, izgovarala ih u sebi po sto puta u sobi, na ulici, u autobusu… i gledala u nebo.

ŠVEDSKA, PREOBRAŽENJE 2003.
Nisu prošla ni tri meseca, a ja naučih taj teški švedski jezik – onoliko, koliko mi je bilo dovoljno da se predstavim i tražim posao. U nedostatku kompjutera, posao sam tražila tako što sam išla od jedne do druge kafeterije,što sam obišla svaki restoran, svaki hotel i pitala da li im je potreban radnik. Na tom putu jednoga dana na ulici sam našla 20 kruna! Pomislih – dobar znak! Vasiona mi nešto poručuje! I zaista u tom hotelu ka kome sam krenula, a koji se zove ”!!!!!!!!!!!Scandic”, nađoh svoj prvi posao.
Radila sam kao sobarica. Moja prva plata je bila 4.130 kruna (oko 500 evra). Posao u hotelu je bio vrlo zanimljiv. Čistila sam 17 soba dnevno, a za svaku sobu imala sam 17 minuta. Za to vreme morala sam da promenim posteljinu i peškire, da oribam kadu i kupatilo, obrišem ogledala, usisam prašinu, napravim popis bara, obrišem pod i proverim da li svi uređaji funkcionišu. Ako ne uradiš sve te sobe i ne ispuniš normu do kraja radnog vremena, možeš ostati i prekovremeno da radiš, ali ti to niko ne plaća.
Nisam rekla, taj hotel je bio najveći u Švedskoj – imao je mnogo sadržaja: 40 konferancijskih dvorana, četiri ogromna restorana, veliki lobi, italijanski bar, bar za konferencije, 800 soba. Najveća konferancijska dvorana zvala se Aula i ličila je na bioskop, sa 600 plišanih sedišta i scenom, a iza scene garderobe i kupatila. U tu salu bih obično ulazila 30 minuta iza ponoći sa usisivačem na leđima.
Pošto sam se pokazala kao dobar radnik, dobila sam nagradu da radim noćnu smenu koja se duplo plaća. Tako prođoše dve godine, a ja sam, radeći naporan posao u hotelu, smršala 35 kg – bez preparata, teretane, LCHF, dijete. Ništa od toga, samo hotel! Nije da mi se baš nije isplatilo, zar ne?!
Kad sam radila noćnu smenu bila sam sama u celom hotelu sa samo jednim kolegom recepcionarom koji se zvao Anderš. Koliko je bio posvećen poslu, govori i podatak da je godinama nove godine dočekivao na recepciji hotela. Ovaj simpatičan Šveđanin je pušio lulu. Svake noći kad bi završila svoj deo posla, otišla bih kod njega, i dosadna kao stenica, terala ga da me uči švedski jezik. Dobri moj Anderš, bio mi je pravi drug. Učio me je o zamenicama, glagolima, imenicama, kulturi, istoriji… Inspirisana njegovom lulom, kasnije sam i ja kupila svoju. A vremeje prolazilo.

A JA-GLADNA
Nikada neću zaboraviti jedan maj i jedan Uskrs: neradni dan, sunce ogrejalo ko u priči, drveće procvetalo, priroda miriše i ptice pevaju. A ja – gladna! Desilo se, u džepu sam imala samo 13 kruna (130 din), taman dovoljno da kupim jedan mali hleb od 400 gr upakovan u celofan. Odem do radnje i kupim ga. Jela sam hleb i nekoliko puta kružila oko naselja, sama sa mislima pitajući se po ko zna koji put – šta ću ja ovde. Šta će mi sve ovo u zivotu? Zar je ovo taj savršeni život u Skandinaviji?
No, pesma me je održala, njojzi hvala,  nemirnog duha kakva jesam, pronađem ja Srpsko društvo i njihovog predsednika, simpatičnog čičicu od nekih 60 godina. Priča mi je o srpstvu, našoj istoriji, tradiciji… jer su u Švedskoj svi Srbi ”veliki Srbi”! I, reč po reč sa njim, krenem ja da vodim folklornu sekciju u srpskom drustvu. Okupili se Šveđani, Danci, Srbi, Makedonci… svi bi da igraju. Tada se setih, pa zato da pomenem divnog koreografa iz Vranja, Srboljuba Srbu Mitića, koji odavno nije među živima, a koji je ostavio vidan trag u KUD -u Sevdah.
Krenem ja sa Skandinavcima na vranjanski način – treninzi dva puta nedeljno. A Šveđani igraju li igraju, sve u šesn’es! Urnebes! Postavila sam im koreografije Srbije i Vranje. Malo po malo, saopštim ja predsedniku srpskog društva da ja neću da vodim sekciju ako ne budemo imali koncert na trgu. Htela sam da to što radimo neko vidi, jer še sve to tek tada imati punog smisla.
”Ja sam profesionalni igrač i ako nešto radim hoću i dobar rezultat” – rekoh matorom. Nemajući gde, pristade on na to. Razmišljajući o igri i o nastupu na gradskom trgu, pade mi na pamet ideja da na taj nastup na trgu pozovem moje stare drugare, orkerstar Ekrema Mamutovića iz mog Vranja. Isplanirala sam da gostuju u Švedskoj, da održe ovde nekoliko koncerata, kako bi im se isplatio dolazak.
Sve smo se dogovorili. Ipak, koncert na trgu se dogodio, ali moji trubači iz Vranja nisu došli.

(Nastavak u sledećem broju)

STOKHOLM ZOVE GORNJU ČARŠIJU
I jednoga dana posle probe, zovem ja Gornju čaršiju telefonom iz Švedske! Javlja se Nenad ili Safet (više se i ne sećam).
”Auuuuuu šampinjonke, kude si mori Jelenoooo? Leleee, leleee, nema te mori izgubila si se!”
”Ma ja sam u Švedskoj” – rekoh.
On sve vreme oduševljen kao da je čuo najmilijeg iz familije! Kako i ne bi kada smo zajedno u ”Sevdahu” proveli divnih 18 godina. Kažem ja da u Švedskoj vodim jedan folklor i da su mi oni potrebni da sviraju.
”Lele šampinjonke, imamo svadbu zakazanu, al’ za tebe če da otkazujemo svadbu, nema problema! Jeleno, če da dolazimo u Švesku. Za tebe ako treba i na kraj svet – ali gledaj mori ako može nekako i da ostanemo tamo, ovde mnogo teško za život” kaže mi on.