* * *
Srećom, nestanak prvenca je nije obeshrabrio. Nastavila je. Pored brojnih obaveza ona redovno i stalno piše. Kao maturant vranjske gimnazije za pesmu ‘Životinje na prodaju’ dobila je specijalnu nagradu na Smotri mladih pesnika velike nam države, SFRJ. Bio joj je to vetar u leđa.
Nastavila je sa pisanjem i po dolasku u Niš. Jedno vreme olovku, papir i pisaću mašinu zamenila je mikrofonom i kamerom. Ta njena ljubav je, bogami potrajala. Ali, i njoj je došao kraj. Nije se vratila pisanju, jer ga nikada nije napustala.
U ovaj lavirint pisanja i novinarstva, na specifičan način uspeva da se udomi i ekonomija. I, kada je novinarstvo, rekli bismo uslovno, izgubilo bitku, klackalicu njenog života nadalje predstavlja ljubav – pisanje i posao ekonomiste, zbog materijalizacije života.
Svoj prvi roman, ‘Dodir ljubavi’, objavljuje 2012.godine, a tri godine kasnije i drugi – ‘Zvezda Anđelije Lot’. Trilogiju, čije ime ljubomorno čuva, završava trećim romanom koji je, kaže, u završnoj fazi.
* * *
– Od malena, pišem, od kad znam za sebe. Očigledno, ljubav prema pisanoj reči, lepoj knjizi, pesmi o ljubavi i životu nasledila sam od svoga oca Drakčeta. Doduše, i majka Milica voli i druži se sa knjigom. Sa ove vremenske distance shvatam da sam ja, u stvari, stalno pisala. O svemu, i to sam smatrala nekim uobičajenim poslom, ne pridavajući mu poseban značaj. Vremenom, postalo je sve drugačije. Nekako sve se promenilo, i mi smo se menjali a ja sam uvidela da to što pišem ima smisla. To me je obradovalo i postavljalo mi nove ciljeve. Ali ne zato što sam morala, već neki unutrašnji poriv mi je govorio da svoju zvezdu vodilju sledim i da neću da pogrešim. I nisam pogrešila, bar ne do sada – gotovo u jednom dahu Beka oslikava neki svoj spisateljski kroki, nastojeći da mu da ovozemaljske karakteristike.
Jer, pisati, zaključuje, znači živeti, bitisati, voleti, disati neki svoj vazduh i videti okolinu i ljude na neki svoj a opet jednostavan način.
* * *
Osmogodišnju završava u „Zmaju“, iako je njenom naselju „Češalj“ bila bliža „Vukova“ škola. Završila je kao vukovac’, a takav đak je bila i u Gimnaziji, gde je, zbog „šuvarice“, najpre završila dva razreda, pa onda usmerenje – ekonomska škola. Žarko je želela da upiše književnost, kao njen otac, ali upravo na njegovo insistiranje upisuje ekonomiju. Na ekonomskom fakultetu diplomirala je 2000.godine. Toliko o školovanju, kaže. Jer, za nju život pulsira u nekoj drugoj sferi. Vreme školovanja pominje onako usput. Upisala, učila, završila. Ali ona je bila ono što je oduvek, osoba vična peru, stihovima, uobličavanju likova dajući im neku novu dušu, ali ih nijednog trenutka nije odvajala od stvarnosti. Zato oni imaju svoj šmek i šmek autorke koja za sebe kaže da stalno piše.
* * *
Sa samo 17-18 godina na Radio Vranju je učestvovala u stvaranju kultne emisije „Korak od sna“, namenjene mladima. Tu emisiju je mnogo volela, bila je deo nje jer sve što je u njoj radila, radila je za svoju generaciju. Kao student, potom, volontira u nekadašnjem Radio Nišu, jednoj od najstarijih radio stanica u zemlji, koje više nema. Zatim odlazi na Nišku TV, u vreme prve demokratske vlasti u Nišu, 1996/97, a kao honorarac na RTS radi u vreme nakon bombardovanja.
I sve vreme je pisala. Onako za svoju dušu, ali pisala je. Oduvek sam znala da ću pisati, iskrena je.
* * *
– Nakon jednog putovanja sa mojim Goranom na Krf i Vido shvatila sam koliko je mali čovek zapravo veliki i bila ponosna što sam njegov potomak. Jer, istorija zapisuje da su na ostrvu Vidu ostajali oni koji nisu imali nadu u život! O čemu li su, pitala sam se tada, oni razmišljali gledajući Krf, na samo deset minuta čamcem od Vida, gde je život i gde oni neće stići. Ogromna morska površina, između Krfa i Vida, a nigde talasa, kao da su duše naših našle smiraj u „Plavoj grobnici“, o kojoj je tako lepo pevao Milutin Bojić, koji je i sam završio u njoj.
Tada i nastaje inspiracija za njen prvi roman – ‘Dodir ljubavi’.
– Istraživanje je trajalo pune tri godine, a materijala koliko hoćeš i nakon toga sam mogla da sednem i pišem. Pisala sam naredne dve godine i knjiga je svoj život započela 2012.godine. Pojedine junake spajaju i dva rata, tu je i priča o ocu i sinu na raskrsnici prošlosti i budućnosti, ne shvatajući sadašnjost. Zadovoljna sam romanom, tim više što niko ne stoji iza njega. On sam nalazi put do čitalaca i živi život nezavisno od mene – kaže.
Dodir ljubavi je 2014. godine na srpskom objavljen u SAD, na šta jr posebno ponosna. Sasvim normalno – prilikom ponovnog boravka na Krfu, u vreme proslave stogodišnjice Velikog rata, roman je poklonila Srpskoj kući.
* * *
Vrlo brzo se pojavljuje i drugi roman – ‘Zvezda Anđelije Lot’. Može se reći da veza sa prvim romanom postoji, pa makar preko belega, mladeža.
-Nastojala sam da ostavim čitaocima da likove dožive i prožive na svoj način. Ni jednog trenutka nisam sugerisala mogući rasplet, zato su čitaoci tu – kaže Beka sa osmehom punim „znaka pitanja“.
– Ne volim nezavršene romane, jer nema dileme u meni, pojašnjava. Treći roman se krčka, u njemu i Antonijevići imaju svoj beleg, mladež. Zamislila sam da roman bude sastavljen iz priča, svaka za sebe – prenosi.
I mnogo joj je teško kada je primorana da sopstveni tekst skraćuje, jer to je, verovatno, najteži deo posla za autora.
* * *
Žeđ za pisanjem je uvek prisutna, a žeđ se da utoliti na večitoj klackalici realnosti i života. Beka otkriva i još jedan detalj.
-Za početak pisanja se istinski predajem i studozno pripremam jer ne želim da me nešto iznenadi. Inače, kada bih od svih vrsta pisanja mogla da biram, izabrala bih – novinarstvo. Tu je čovek nekako u stalnom zamahu, doduše na kratkim stazama koje su zbog toga i efektnije.
Kroz pisanje autor živi život svojih junaka. Jeste da je teško, ali nadasve lepo. Zato i nastojim da knjigu i svoje junake pripremim da lakše započnu samostalno svoj život, bez mene. Tek onda sam uspela.
Ipak, u jednom trenutku je zastala nakon pitanja: Beko, šta je za tebe pisanje?
Tajac i pogled koji kao da se našao u čudu.
-A šta je za tebe pisanje- odgovorila je pitanjem i dodala:
– Pisanje je izražavanje moje suštine, to sam ja, pisanje to je način života moje duše- lamentira Beka.
Ovo, rekli bismo, malo duše na dlanu je više nego dovoljno za radost.
NI JEDAN GRAD NE MIRIŠE KO VRANjE
– Slagala bih ako kažem da ne volim Vranje. To je nemoguće. Bez obzira što sam veći deo života van njega. U njemu mi je ostalo detinjstvo, prvi koraci, prve izgovorene reči. Sada kada odem, a idem vrlo često, posetim grob svog oca koga sam neizmerno volela i koji je tako malo bio sa mnom, a da je živ bio bi mi ogromna podrška i pomoć. Nostalgija za Vranjem postoji. Pa, tamo su moja Milkica, sestra Linda, rodbina, ali nastojim da budem racionalna. Za Niš me vezuju profesija i život, karijera, prijatelji, ovde sam stekla i dalje stičem životno iskustvo. To ne znači da Vranje manje poznajem, mada su u njemu promene velike. U Nišu mi, naravno, prija mogućnost što mogu da sačuvam privatnost, a to sa Vranjem ne bi bio slučaj.
Vranje volim i zbog vazduha sa Borinog brda i Pržara, tamo su leta nekako čudno prijatna a večernji vetar ume baš da bude poseban, onako samo vranjski. Nijedan grad ne miriše kao Vranje. Tamo sve ima neku posebnu i čudnu lepotu koja se graniči sa patinom. Doda li se tome, u onom pozitvnom smislu, i prostodušnost, iskrenost i veliko srce njegovih ljudi, slika o mojoj ljubavi prema Vranju postaje kompletna.
ANGAŽOVANjE MOZGA
Sasvim je normalno da osoba koja je u svetu umetnosti, u nekom svom svetu, pored svoje preokupacije ima još poneki hobi gde svoju energiju i temperament kanališe, kojim još više sebe upotpunjuje. Kad je Beka u pitanju, njeni hobiji samo još više odslikavaju lik hiperkativne osobe zaljubljene u pisanje i nedvosmisleno potvrđuju da ako se nešto hoće, može i vreme da se nađe. Izanđale je izreka – „Pa, ja nemam vremena“. Nije baš tako, uverava nas Beka. Učenje jezika joj je, kaže, glavni hobi.
Čitavu deceniju trenirala je karate! Kada je osvojila crni pojas, prvi dan, odlučila je da ga napusti. Dosta je bilo batina, kaže. Bila je i u muzičkoj školi, u onoj nižoj i završila odsek za harmoniku, a pevala je i u gradskom horu.
– Cveće i ja se uzajamno volimo. Istina je. Ubeđena sam da moje prisustvo cveću čini izazov i sigurnost, a mene daruje šarenilom nemogućih boja, najlepšim mirisima. Slično je i sa putovanjima. Doduše, u današnje vreme to je skup hobi, ali se ipak iznađu mogućnosti. Putovanja su prilika kada sam potpuno oslobođena svakodnevnih tenzija.
Naravno, mnogo vremena provodim u čitanju. Da, tu su i filmovi. Prosto se zaboravim kada upoznajem jedan drugačiji svet umetnosti. Neću biti neskromna ako, na kraju, kažem, volim sve ono što angažuje mozak. Tek sa hobijima postajem sve više ja.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.