Bez korena smo žrtve vetrova

***
Imam divne roditelje, od kojih sam nasledila radnu etiku, poštenje i posvećenost svemu što radim. Oni su mi i danas velika podrška. Pamtim lepa vremena, odlaske na more, na Vlasinu i Ćošku, druženja sa prijateljima, prve ljubavi… Kad kažem Vranje, mislim na neku toplinu, na porodični dom, na ono osnovno što dobijemo i što nas stalno prati kroz život kao neko određenje. Ljudi bez korena lake su žrtve vetrova. Danas najviše volim da vreme provodim sa pravim prijatejima, onima koji su bili i ostali moja najveća podrška.
***
Medicinu sam upisala u Nišu i još više zavolela posao koji sada radim. Razumela sam da je to moj pravi izbor, moje životno opredeljenje i nešto što me je uvek ispunjavalo i davalo mi snage za sve poslove koji su me u životu čekali. Udala sam se rano, još na trećoj godini fakulteta, i imam ćerku Anu, pravnicu na koju sam izuzetno ponosna. Kad vratim film, jedino mi je žao što za njeno odrastanje nisam imala dovoljno vremena. Uvek sam puno radila, mnogo učila i usavršavala se, pa sam ostala uskraćena za neke lepe trenutke. A vreme leti, i ništa što je prošlo ne može se vratiti.
***
Prvi posao bio mi je u Bujanovcu, u privatnoj poliklinici „Zdravlje“, čiji je vlasnik bio Mile Stojanović. Tu sam stekla prva praktična iskustva, koja su mi u poslu mnogo značila. Doktor Mile je uvek govorio da sam u tu firmu unela puno energije i optimizma, kao i da sam za ostale zaposlene bila primer kako se treba odnositi prema poslu i pacijentima. U to doba imala sam i do pedesetak pregleda dnevno, išla sam u kućne posete, obilazila okolna sela, davala terapiju, i stekla dragocena iskustva.
***
Tu sam dobila specijalizaciju iz interne medicine sa glavnom idejom da se bavim gastroenterologijom. Privatne ordinacije su u to doba, devedesetih, bile retkost u Srbiji, pa su sve kolege pokazivale veliko interesovanje za funkcionisanje jedne takve ustanove. Na žalost, ta poliklinika je na kraju zatvorena, a ja sam posao dobila u ZC Vranje, i to godinu dana u Domu zdravlja, pre nego što sam prešla na Interno odeljenje vranjske Bolnice. Na specijalizaciji iz interne medicine sam bila u Nišu, a još u to vreme sam se bavila endoskopijom i učila je kod niškog profesora Aleksandra Nagornog, kao i kod profesorke Biljane Radovanović Dinić . Kasnije sam bila na dodatnom usavršavanju na VMA kod čuvenog profesora doktora Radoja Dodera, od koga sam učila, pored veština, i o odnosu prema pacijentima i strpljenju sa njima. Iako je moj posao nekako rezervisan prvo za muškarce, ja sam ipak uspela da savladam sve njegove tajne i veštine. Shvatila sam da je taj posao meni najinteresantniji i da pruža mnogo mogućnosti za napredovanje i usavršavanje. Danas, mnogo godina kasnije, mislim još uvek isto.
***
Gastroskopiju radim na Internom odeljenju više od deset godina, a kolonoskopiju poslednje tri godine. Edukovana sam nekoliko godina da radim ultrazvučne preglede trbuha, posle čega se aparat „pokvario“ i više nikada nije popravljen. Nadam se da će sada novo rukovodstvo nabaviti i novi aparat. Važno je da edukovani internisti imaju mogućnosti da pacijentima pruže najviše što znaju i mogu, a to se bez savremenih aparata ne može postići na najbolji način.
***
Nažalost, stanje u ZC Vranje veoma je loše. Nedostaje nam sve što može nedostajati, počev od organizacije rada, pa do lekova i sanitetskog materijala. Zaposleni su zato jedina prava vrednost vranjskog zdravstva. Neophodne su nam promene. Zato se nadam da će do njih uskoro i doći, u korist ne samo pacijenata, nego i stručnjaka koji se ozbiljno i predano bave svojim poslom. U narednih pet godina ZC Vranje će ostati bez čak 95 doktora specijalista. Misli li neko o tome ko će ih i na koji način zameniti? Zdravstvo je ogroman sistem, od vitalnog značaja. Kao primer mogu da navedem doktora Blagoja Timčića, čiji kvaliteti su svima poznati i koji se za vranjsko zdravstvo mora sačuvati po svaku cenu. Ima li neko ko o ovome ozbiljno misli?
***
Smatram da su najbolja investicija dobra putovanja. Nije mi žao u njih da ulažem, naravno u granicima svojih mogućnosti. Volim da pogledam i pozorišnu predstavu, dobru izložbu slika ili da idem na “Piano sumer” kao ovih dana. Zadovoljna sam životom. Gledam u budućnost, ne osvrćem se na prošlost, ne napušta me nada da će doći do velikih promena. Očekujem bolje dane i za zdravstvo, i za društvo u celini, i za one koji dolaze posle nas. Mi smo odgovorni za ono što danas radimo. To što danas radimo oblikovaće i godine koje su ispred nas. Zato želim da učinim sve što je do mene, da pokrenem stvari sa mrtve tačke i da ih, koliko je to u mojoj moći, usmeravam u nekom pozitivnom pravcu. Želim da pozitivno gledam u budućnost. A da bi ona bila normalnija, mora doći do ozbiljih promena. Ne samo u zdravstvu, gde su one očekivane, nego i u svim drugim segmentima života. Za to ću se zalagati kao odbornik, kao lekar , kao žena i kao majka.

PACIJENTI ISPRED POLITIKE
U SNS sam ušla kao u svoju prvu stranku, sa velikom željom da nešto promenim u svom gradu i u vranjskom zdravstvu. Nisam ni očekivala da ću biti tako visoko kotirana na odborničkoj listi, na šestom mestu, a kamoli da ću biti odbornik u Skupštini grada. Ali, moju volju i energiju su prepoznali rukovodeći ljudi stranke, a i moj predizborni rad nije ostao nezapažen. Skupština mi se dopala od početka, imamo ozbiljan posao i moramo da budemo uporni da bi stvari menjali na bolje, svi zajedno. Moje političko angažovanje, naravno, ni na jedan način neće uticati na moj osnovni posao. Moje radno angažovanje ostaće isto, jer su mi pacijenti i njihovo lečenje pre i iznad svega. Angažovanje u politici dalo mi je samo dodatnu snagu da izdržim sve napore moga posla, i da budem još aktivnija i posvećenija ljudima kojima sam potrebna.