POJ, SINE, POJ

– Nas je u kući bilo šestoro dece i svako je zarađivao svoj džeparac. Ja sam čuvao ovce i ne da sam se krio, ali sam pevao kada se izdvojim negde. Neko od rodbine mi je kupio mali tranzistor i ja sam znao tačno koje emisije kada idu – priča Marković i dodaje da je prvi veći javni nastup imao sa 11 godina, a da je akapela pevao na kamionu pred oko 300 akcijaša koji su gradili put u Davidovcu.
SKOPLjE UMESTO BEOGRADA
Uz smeh priča da je imao podršku majke da se bavi muzikom i da mu je uvek govorila: „Poj sine, poj“, dok je otac insistirao da završi školu, jer „pesma može da čeka“, a on ne sme da upadne u „bulu“.
– Ja nisam hteo ništa drugo da radim, ništa me drugo nije zanimalo – priča Marković.
Marković je nakon završene Učiteljske škole u Vranju, odslužio vojsku, a onda počeo da snima pesme za Radio Skoplje, gde je ostao sve do 80-ih godina prošlog veka. U Makedoniji je snimio i prvu ploču 1974. godine- singl sa obradom vranjanske pesme „Jelena, ljubavi“.
– Privuklo me Skoplje umesto Beograda. U Skoplju sam postao vrlo popularan, što je dovoljno za te prostore, ali ne biti u Beogradu znači ne biti pravi pevač – kaže Marković.
Bilo je, dodaje, lakše kada je on počinjao jer se znalo šta se snima i ko može da snima, znalo se da je neko pevač ako ume da otpeva izvornu narodnu pesmu.
Marković je 80-ih godina napravio kratku pauzu sa muzikom i zaposlio se u Fabrici konca u Pamučnom kombinatu, gde je radio oko godinu dana, sve dok nije otišao na turneju u Bugarsku.
– Mislio sam da više neću pevati. Bio mi je obećan stan i da pevam u muzičkom društvu u Pamučnom. Ali čim su me pozvali (za Bugarsku) ja sam odmah otišao, nije me bilo mesec i po dana na poslu i nije mi bilo pomoći. I tada sam odlučio da odem za Beograd – seća se Marković.
U Beogradu je počeo da snima za Radio Beograd i da peva po restoranima među kojima su bili “Romanitar“, „Dunavski cvet“ i restoran na petom spratu Beograđanke.
– U Beogradu sam nanovo počeo da se dokazujem. Došao sam u Radio Beograd, predstavio se i počeo probe sa orkestrima. To su bili novi počeci – priča Marković.
On objašnjava da su mu, kao južnjaku, uvek bile bliže vranjanske i kosovsko-methijske pesme, da voli i bosanske sevdalinke, ali da je vranjanski sevdah, a naročito karasevdah, daleko senzibilniji.
– Mislim da je vranjanski sevdah daleko kvaliteniji i osetljiviji. Nema u vranjanskoj pesmi neke oštrine, prelaza, ali ima vrlo teških muzičkih elemenata, vranjanske pesme su u najmanju ruku male operete, one me podsećaju na napolitansku muziku sa juga Italije. Otpevati pesmu „Stojanke bela Vranjanke“, pa „Dimitrijo sine Mitre“, „Što mi je merak poljak da bidnem“, u svakoj toj pesmi ima toliko života – kaže Marković.
Nakratko je njegova karijera stagnirala, ali se vratio na scenu krajem 2000. sa pesmom „I da se vrate godine mlade“, koja je pobedila na Zlatiborskom festivalu. Marković je 2004. godine objavio album „Pesme meraka i derta“, 2008 „Čeda Marković“ i 2010. „Evo priznajem“, a u proteklih nekoliko godina održao je i dva velika solistička koncerta.
Kako kaže, pravio je „nekoliko izleta u novokomponovanu muziku“, jer je uvideo da ne može da živi samo od pevanja izvorne narodne muzike, ali da nastoji da ostane veran izvornom zvuku za koji još uvek ima publiku.
On dodaje da je veoma razočaran minimalnim izdvajanjima za kulturu u Srbiji i da u državi ne postoji briga za nacionalno blago, u smislu očuvanja izvorne narodne muzike.
– Kažu etno muzika, a mi smo od etno zapisa snimili narodnu muziku. Sad se moderni etno pravac više poštuje nego prava izvorna pesma – kaže Marković.
PROPEĆ I ZELjANIK
Od kolega najviše ceni i voli da sarađuje sa Dragicom Radosavljević Cakanom, Anom Bekutom, Radišom Uroševićem, pre svega sa pevačima koji znaju da pevaju i izvornu narodnu muziku i komponovanu.
Marković kaže da njegovi najbliži vrlo dobro znaju da ne bi želeo da se bavi ničim drugim osim pevanjem, ali da pomaže supruzi Ljiljani u kući, pre svega oko kuvanja.
– Čeznem za onim našim mirišljavim jelima, pitama – propeć, zeljanik, prženica. Spremam sve, samo ne znam da mesim. Mogao bih i to da naučim, ali kad bi me neko video sa sukaljku, što bi reko, Čeda mesi li mesi, ruke mu u testo, a oči mu se ne vidiv od brašno – smeje se Marković.
Njegov sin nasledio je taklenat od oca, te je završio Muzičku akademiju, ali za razliku od Markovića ima šire sfere muzičkog interesovanja, od savremene zabavne muzike, preko dirigovanja, duhovne muzike i rada sa mladim pevačima.
– Hteo sam nenametljivo da ga usmerim. On dobro peva, ali kaže da ne vidi sebe u tome. Sad mu stalno držim pridiku da treba da radi sa mnom, da mi on i njegova grupa, koju čine jako talentovani mladi muzičari, pevaju prateće vokale – kaže Marković.

NE MOGU DA PEVAM U PATIKAMA
Na pitanje da li ima neke male rituale pred koncert, Čeda Marković odgovara da nema. Kako kaže, voli da izađe pred publiku „pokloni se i počne“, ali da je bitno samo sa se naspava da bi mu grlo bilo odmorno.
Priča kako je pred svoj veliki solistički koncert u centru „Sava“ imao samo dve probe, a da je na dan koncerta spremao zimnicu.
– Dođe jedan od urednika RTS-a da preuzme karte za koncert, a ja dan ili dva pre toga kupio kupus da kiselim i kažem: „Bato, šta misliš, aj da mi pomogneš da stavim kupus da se kiseli pa idemo na koncert posle“ – smeje se Marković.
Na koncertu je bio opušten, trudio se da bude „domaći“, da izađe i peva, ali da je u publici video mnogo poznatih lica sa muzičke scene, za koje nije ni znao da će doći, a među njima je bio i dirigent Bojan Suđić.
On kaže da je malu tremu imao pred prvi solistički koncert u Domu sindikata, ali da je najveću tremu osetio kada je jednom pevao na nekoj proslavi u Pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju „da mu se činilo da se tresao“.
Marković dodaje da na nastupima ne odustaje od odela, cipela i kravate.
– Ja se ne menjam, ne mogu da izađem u majci i da pevam, kolika god da je temperatura napolju. Klasične pantalone i lakovane cipele. Ne mogu u patikama da pevam – kaže Marković.

NEMA VIŠE PRAVIH KAFANA
Čeda Marković voli da živi kao običan svet, da se vozi gradskim prevozom, jer se nervira kad nema gde da parkira, da se sreće s ljudima i „da ide u narod“, ali uživa da stvari radi na starinski način, počev od toga što cigaretu pali šibicom.
– Ljudi me pitaju „odkud Vi u autobusu“, a ja kažem: „Pa ja nisam pao s neba, ja sam iz naroda“ – smeje se Marković.
Danas voli da ode u Skadarliju, u kafanu „Dva jelena“ kad želi da sluša narodnu muziku, za koju kaže da je u klasičnom izvođenju skoro nigde nema, ali da u Beogradu više nema ni pravih kafana, kakve su bile „Šumatovac“, „Grmeč“ i „Lipa“
– To je bio takozvani Bermudski trougao gde su se novinari, pevači i glumci gubili. Takvih mesta više nema. Nekad ste mogli da dođete i znate koga ćete sresti. Dolazili su tu i menadžeri, sklapali se poslovi, išlo se na turneje i koncerte odatle. Srpska kafana je bila oličnje lepe kafanske biblioteke. Takvi restorani i kafane više ne mogu da postoje, „jer Beograd je moderan grad i mora da ima Mekdonalds“– setan je Marković.
Kada ne peva i ne snima, Marković voli da ide na koncerte svojih kolega, ali i na koncerte klasične muzike na Kolarcu.
– Volim evergrin muziku, muziku iz filmskih klasika, Betovena, Šopena, Lista, Hendla, volim našu zabavnu muziku 60-ih godina, to je muzika moje mladosti, a ima i dan danas izvođača koji gaje taj stil pevanja, starogradsku, romansu, cigansku rusku i domaću muziku, instrumentalnu, nostalgičnu muziku, koja lako treperi i odvlači vas u neke druge vode i tera da ne razmišljate o problmima – kaže Marković.

VRANjSKE NOĆI
Marković kaže da iako više od 30 godina živi u prestonici, nikada sebe nije doživljavao kao Beograđanina, da je u njemu ostalo mnogo toga što je poneo iz Vranja.
– Sećam se svih običaja i načina ophođenja prema starijima, prema komšijama, a danas se sve izmenilo u negativnom smislu. Mi smo se kao deca radovali kada pobratim mog dede donese divlje kruške u džepovima dolame, ili šikerče u novinskoj hartiji. To ja čuvam u sebi još uvek i sa velikom nostalgijom poredim sa današnjim stanjem – seća se Marković.
Kada pomisli na Vranje, Marković pomisli na onaj grad iz njegove mladosti, 60-ih godina, na prazničnu vrevu, u vreme kada je bio srednjoškolac, živeo kod Karamana, gledao utakmice Dinama i navijao na rukometu, i kada ga je sve interesovalo više nego knjiga.
– Vranjske bašte, kad videte kruške koje se žute i mirišu, vranjske noći i ona mesečina… Mnogo bih toga mogao da pričam o Vranju koga više nema – nostalgičan je Marković i pomalo besan što Vranje nije zaštitilo staro gradsko jezgro i što ne održava spomenike i zgrade koje su opstale.
On dodaje da uvek postoji želja da se u Vranje vrati, ali da treba naterati i drugu stranu, jer ne želi da dođe i među svojima živi sam „kao panj“.
On dodaje da se poistovećuje sa celim pričnjskim rgionom, a da čim sretne nekog južnjaka počne da priča „našim dijalektom“.