Tajna crvenog džina

Poznavaoci ozbiljne muzike kažu da je “rasni postmodernista” i da tom pravcu pripada od prvih studentskih radova. Opisuju je i kao smelog umetnika, sklonog ka igranju sa muzikom, ali i nekoga ko traži obrazovanu publiku.
Tatjana Milošević Mijanović rođena je 1970. godine u Vranju, a već oko tri decenije živi u Beogradu, gde se bavi komponovanjem i predaje na Fakultetu muzičke umetnosti.
Izbor posla – kompozitor, pomalo je nesvakidašnji, a svakako čudan za osobu koja je odrasla u gradu koji nema izgrađnu ozbiljnu muzičku scenu, balet ili operu. Tatjana Milošević Mijanović priča da se poriv da komponuje javio kod nje rano, odnosno da je pravila svoje varijante klavirskih kompozicija koje je uvežbavala u muzičkoj školi.
– Pošto moji profesori klavira ovakve poduhvate nisu podržavali, u najboljem slučaju, to im je bilo smešno, vrlo brzo sam prestala da ih javno demonstriram. Mnogo godina kasnije ispostavilo se da veoma dobro pišem fuge i radim harmonske zadatke. Profesor i kompozitor Dragana Jovanović, prepoznavši moj talenat, uputila me na profesora kompozicije Zorana Erića. Preslušao je moje kompozicije i rekao da neću pogrešiti ako za svoj životni poziv odaberem komponovanje – priča Milošvić.

OTPOR PREMA OPERI

Iako njeni roditelji nisu iz muzičke branše, uvek su podržavali njena interesovanja, pa su joj omogućili da sa 15 godina muzičko obrazovanje nastavi u Beogradu, jer je želela da se “školuje kod najboljih pedagoga i da sarađuje sa najboljim muzičarima”.
– Učinili sve da mi to i omoguće – odlučna je Milošević.
Mlada Vranjanka po dolasku u Beograd nije poznavala skoro nikoga, ali joj to nije predstavljalo veliki problem, jer je brzo otkrila Kolarac, Studentski kulturni centar, Galeriju Srpske akademije nauka i umetnosti i od prvog dana u Beogradu “slušala neverovatne koncerte”.
– Kad me pitate o problemima u tom periodu, sećam se da su profesori u Srednjoj školi Slavenski u početku bili dosta nepoverljivi prema meni. Morala sam da se svakodnevno dokazujem i da uvek dajem svoj maksimum. Mislim da je to trajalo skoro godinu dana. Na fakultetu toga nema, jer ima mnogo studenata koji nisu iz Beograda – kaže Milošević.

Tatjana Milošević Mijanović diplomirala je 1998. godine, potom završila magistarske i doktorske studije, a u međuvremnu i brojne kurseve u Srbiji i inostranstvu. Po diplomiranju počela je da radi kao asistent na FMU, na katedri za teorijski odsek, a 2000. godine na Odseku za kompoziciju. Sada je vanredni profesor i šef Odseka za kompoziciju, a 2011. godine bila je gostujući profesor na jednom američkom univerzitetu.
Dobitnica je brojnih međunarodnih i domaćih nagrada, a 1997. godine predstavljala je Jugoslaviju na svetskim muzičkim danima u Seulu kompozicijom “Sjaj Betelgeza ili tajna crvenog džina”, koja je inspirisana hladnom gigantskom zvezdom i sjajem koji nastaje usled njenog pulsiranja. Plesna akademija iz Arnhema je 2002. godine od Tatjane Milošević Mijanović poručila balet “Koinsi-Dans”. Među njenim delima je i “Bazl” (!!!Buzzle!!!) koja predstavlja petominutni klavirski komentar na bluz, “Dva lica” i !!!!!“Spyro”!!!!!!!!,

Kako kaže, inspiraciju pronalazi u knjigama, filmovima, predstavama, prirodi, ali najčešće je inspiriše zvuk, “boja nekog instrumenta, muzička ideja ili neki specifičan ritam”.
Tatjana dodaje da je neke kompozicije napisala u jednom dahu, za mesec dana, “ne zbog toga što brzo komponuje, već zbog toga što je prethodno puno istraživala i pripremala se”.

– Ponekad se, naravno, desi da zapadnem u kreativnu blokadu, naročito kada sam pritisnuta rokovima. Onda praktikujem da napravim pauzu i sagledam problematiku sa distance. To mi uvek pomogne – kaže Milošević.

Tatjana Milošević Mijanović do sada je komponovala i scensko-muzička dela poput opera “Ko je ubio princezu Mond” i mini opere “Adonis i Galateja” koja je premijerno izvedena na Cetinju, a kasnije izvođena i u Novom Sadu i Beogradu. Njen pozorišni prvenac vezan je za Vranje i Pozorište “Bora Stanković”, gde je komponovala muziku za čuvenu dečju predstavu “Čarobnjak iz Oza”, koju je režirao Jug Radivojević.

– Rad u vranjskom pozorištu mi je bio vrlo interesantan naročito zbog uvežbavanja songova sa glumcima. Jug je insistirao da glumci pevaju uživo na matricu. Moj zadatak bio je, između ostalog, da ih naučim da pevaju. To je bio vrlo težak zadatak jer neki glumci uopšte nisu bili muzikalni. Na kraju, većina nije mogla da peva bez falširanja tako da smo ,ipak, morali da ih snimimo. Pevali su na plej bek – seća se Milošević i dodaje da je sa Radivojevićem, koji je takođe Vranjanac, sarađivala i na predstavi “Viktor ili deca na vlasti” u pozorištu “Boško Buha” u Beogradu.

Ipak, zanimljivo je da je ova umetnica ima otpor prema operi. Kako je jednom prilikom sama rekla, ne potiče iz porodice koja je petkom uvče odlazila u operu, niti je živela u gradu u kome je to bilo moguće. Njen prvi susret sa tom vrstom muzičko-scenskog dela uživo dogodio se tek kada je imala 20 godina, u beogradskom Narodnom pozorištu, kada je gledala jednu romantičarsku komediju.

– Do tada sam samo slušala fragmente opera sa ploča ili na radiju, ali to je sasvim različito iskustvo od onog kada to delo gledate i slušate u živom izvođenju. Uopšte mi se nije dopalo. Radnja je bila konfuzna i razvučena, forma rascepkana, pevanje, scenografija i koreografija nekako izveštačeni. Sa velikim razočaranjem, ispričala sam profesoru Eriću svoje iskustvo – seća se Milošević.

Komponovanje scenske muzike Tatjana je izbegavala tokom osnovnih i magistarskih studija, ali je na kraju, na insistiranje svog mentora Zorana Erića, kao doktorsku temu napisala operu “Ko je ubio princezu Mond”.

– Pre nego što sam napisala ijednu notu, morala sam da preslušam bukvalno sva operska dela do kojih sam mogla doći od 17. veka do danas. Otkrila sam da mi se najviše sviđaju prve opera, Firentinske kamerate u kojima je pevanje najsličnije govoru i u kojima su izražajna sredstva veoma skromna. Na takvim principima počela sam da kreiram i svoju operu. Moj odnos prema operi od tada se mnogo promenio – priznaje.

NE RAZMIŠLjAM O PUBLICI
Dok komponuje, Tatjana ne razmišlja o izvođačim, publici, ali ni o kritici.

– Verujem da umetnik mora da bude smeo, da, pre svega, mora da veruje svom umetničkom biću. Tako usmeravam i svoje studente – da nikada ne prave stvaralačke kompromise – kaže Milošević.

Ipak, njena dela zažive onda kada dođu na scenu. Kako kaže, zbog loš interpretacije delo može da se doživi kao nezanimljivo ili dosadno, ali ima sreću da radi sa vrsnim muzičarima, među kojima su i dirigent Goran Suđić, “Gudači Svetog Djorđa”, akademski hor !!!!”Collegium musicum”!!!!, Simfonijski orkestar Radio-televizije Srbije, Orkestar !!!! “De Ereprijs” !!!! iz Holandije, američki ansambl !!!!”Creo”!!!!

– Inače, najviše volim da sarađujem sa umetnicima koje lično poznajem kako bih mogla da i u toku uvežbavanja kompozicije, ukoliko se javi potreba, korigujem notni tekst – kaže.

Priznaje da nije uvek bilo sve tako bajno. Zbog prirode opera i baleta, bila je neophodna saradnja sa rediteljima, dirigentima i izvođačima, kada dolazi do različitih situacija.

– Od potpuno harmonične atmosfere i konstruktivne saradnje svih učesnika do situacije da se učesnici u projektu svađaju, odlaze ljuti sa proba, prete da će napustiti projekat ako se ne udovolji njihovim zahtevima…Kompozitor tu najčešće ništa ne može da učini osim da se nada najboljem – otkriva Tatjana.

Upravo je završila kompoziciju za sopran, električno violončelo, klavir i elektroniku, koju je pisala po narudžbini ansambla “Gradilište”, a planira da narendu kompoziciju napiše za simfonijski orkestar. Razmišlja o pisanju elektro-akustične kompozicije za jednu ili više harmonika i elektroniku.

VOLIM VRANjSKU MUZIKU

Ako nije u koncertnoj sali, Tatjana vreme provodi sa familijom, bilo to u Beogradu ili Vranju. U rodnom gradu provodi četvrtinu godine, jer dolazi za letnji i zimski raspust, kao i za Uskrs. Pored nje Vranje su zavolele i njene ćerke Nina (12) i Ana (9), ali i suprug.

– Osvojila ih je jednostavnost, toplina i humor ovdašnjih ljudi kao i način života koji je neuporedivo mirniji, čak bih se usudila da kažem i humaniji, od onoga koji vodimo u velikom gradu – kaže Tatjana.
Iz perioda provedenog u Vranju najradije se seća odlaska u diskoteke u Ćoški i Domu kulture, zimovanja na Besnoj kobili, radnih subota kad se bralo grožđe po okolnim selima, “nekih bezbrižnih vremena kada je sve imalo drugačiji miris i ukus”.

Iako je za Vranje vežu topla osećanja, južnjačka muzika nije zastupljena u njenim delima.

– U mom stvaralaštvu skoro da nema folklornog, ali ne zato što mislim da je to nešto manje vredno, nezanimljivo ili već korišćeno, već zato što me neke druge pojave i fenomeni u muzici u ovom trenutku više interesuju. Možda će moj fokus u budućnosti biti usmeren na arhaičnost i folklor, ali za sada je ovako. Inače, vrlo rado slušam vranjsku muziku – kaže Milošević.
Ova kompozitorka nema omiljeni muzički pravac, ali voli da čuje pop, rok ili bluz.

– Ne mislim na neki određeni žanr, grupu ili vrstu zvuka – to je nešto što mi jednostavno, onako u prolazu, zapadne za uvo i za šta mogu da kažem: “E, ovo je baš pametno i muzikalno, dopada mi se!” Danas je, hvala Bogu, u svim žanrovima zaista mnogo dobre muzike i mnogo dobrih izvođača.

NISAM STROGA
Tatjana Milošević Mijanović ocenjuje da zbog konkursa koji afirmišu društveno stvaralaštvo, sve se više poručuju dela domaćih autora.

– Orkestar RTS-a, ansambli “Pokret”, “Gradilište”, “Studio 6”, “Singidunum”, “Metamorphosis”, samo su neki od mnogih koji žele da promovišu srpsku umetničku muziku. Srbiji je oduvek bilo i biće mnogo vrednih stvaralaca bez obzira na društveni i socijalni status umetnika koji bi svakako mogao biti mnogo bolji – kaže Milošević.
Ona ocenjuje i da Beograd ima široku ponudu kvalitetnih muzičkih sadržaja tokom cele godine.

Kao profesorka na FMU radi sa studentima za koje kaže da su kreativni, ambiciozni mladi ljudi, fokusirani na obrazovanje.

– Za skoro dvadeset godina pedagoškog rada nikada nisam bila u situaciji da budem stroga ili da teram studente da rade – kaže Milošević.