Znali smo da pripremamo razne priredbe za stanare zgrade, da simbolično naplaćujemo ulaznice. A kad se predstava završi mi trčimo da kupimo sladoled.
***
Odrastali smo bez mobilnih telefona, računara, interneta i bili srećni. To je ono što mi se duboko urezalo u sećanje. I naravno, moja letovanja u Dobriću, selu ispod Cera, kod babe i dede, starog solunskog ratnika, koji je koristio svaku priliku da nam priča kako je bilo na frontu. A mi bismo upijali svaku njegovu reč. Bilo je to lepo odrastanje, bez nekih posebnih trzavica. Niko nije živeo u izobilju, ali niko nije bio gladan i bos.
Volim da se vratim u svoj rodni grad, ali Vranje mi je u srcu: tu su moj dom i moja porodica. A moj najveći uspeh su moji sinovi koji su postali dobri, a pre svega pošteni ljudi. I to nije fraza.
***
Od Mladenovca vode putevi prema Aranđelovcu, Topoli, srcu Šumadije – Kragujevcu, ali i Nišu i naravnoVranju. Kakva slučajnost: već od gimnazijskih dana za grad meraka i sevdaha su me vezivali moji profesori književnosti i biologije, Vranjanci Miki i Ruška.
Kad sam došla da živim u Vranje, saznala sam da je profesoru Momi Antiću nadimak Klinčar i da se svi u čaršiji znaju po nadimcima. On nam je urezao ljubav prema Bori Stankoviću i njegovim delima. Lektiru smo morali obavezno da pročitamo, a on je sa takvom lakoćom je otkrivao učenike koji to nisu činili. Vrlo često nam je čitao citate iz knjiga. Svaka greška u akcentu, koja mu promakne, smetala mi je, pa sam umela i da ga ispravljam. Bilo mu je drago kada je čuo da sam se udala u Vranju, pa je na našim godišnjicama mature, kad god bismo se sretali, uvek želeo da čuje nešto novo o svom gradu.
***
Otac, vojni penzioner, rođeni Makedonac, a majka domaćica iz okoline Šapca, nastojali su da meni i mojim sestrama pruže koliko su mogli. Odlučila sam da se školujem nakon završene gimnazije, a roditelji mi to nisu uskratili.
Upisala sam Fakultet političkih nauka u Beogradu, a stanovala u studentskom domu. Mi, koji smo bili iz prestonice, imali smo prednost da osetimo pravi studentski život. Sa cimerkom, bosankom iz Bihaća, ostala sam u dobrim odnosima do današnjih dana. Bila mi je kuma na venčanju.
Počela sam da radim u Radio Mladenovcu još kao studentkinja. Sasvim slučajno. Na poziv mog druga iz detinjstva koji mi je ponudio da za vreme letnjih ferija dođem u radio. Prihvatila sam ponudu. Počela sam da se bavim novinarstvom, i tako čitav radni vek. Jednom novinar, uvek novinar.
Kad sam diplomirala, odmah su me primili. Prvo zaposlenje mi je bilo tu, a kad asam se udala prešla sam u Radio Vranje. I ako je između dve radio stanice napravljen ugovor o preuzimanju, morala sam opet da polažem pripravnički staž. To je bio uslov. Ni dan danas ne znam zbog čega je to tako bilo. Tako sam na početku svoje novinarske karijere dva puta bila pripravnik.
***
Radio Vranje je bio prvi lokalni elektronski medij u Vranju i Pčinjskom okrugu. Bili smo jedna od najboljih medijski kuća u sistemu Udruženih radio stanica u Srbiji. Svi novinari su bili školovani i dobro su radili svoj posao. To potvrđuju i mnoge nagrade koje smo dobijali od Radio Beograda, s obzirom da smo o svim važnijim događajima sa ovog područja mi izveštavali za “Novosti dana”, “Jutarnji” i “Večernji dnevnik”. I svakodnevno za emisiju ,,Na zajedničkom talasu“, koja je emitovana na Drugom programu Radio Beograda.
Drago mi je što sam bila deo stvaranja jedne ozbiljne televizije, prve u Vranju, gde sam obavljala urednički posao. Radilo se mnogo. Brojne su nagrade osvojene za dokumentarne reportaže sa Festivala radijskih i televizijskih stvaralaca. Išli smo na edukacije i mnogobrojne radionice, najpre u Radio Beograd, a kasnije i na one koje su organizovale razne novinarske asocijacije, sa poznatim inostranim instruktorima iz oblasti novinarstva. Na svakoj od njih imalo je šta da se čuje i nauči. To je nešto što nijedan novinar ne bi trebalo da propusti.
***
Ja sam u početku „pekla“ zanat tako što sam mnogo čitala novine i slušala radio. Učila kako drugi to rade. Jer novinarstvo je „zanat“. Ako ga voliš ništa ti nije teško. A ja ga volim. Na žalost, to je posao koji je malo plaćen, zbog čega ga mnogi ne cene. I pored niskih plata ja sam u Radio televiziji Vranje ostala četvrt veka. Radila sam sve vreme posao koji sam volela i koji me ispunjavao.
***
Oprobala sam se u svim medijima. Razlikuje se pisanje za radio, televiziju, novine i portale. Svaki je specifičan na svoj način. Televizija je primamljiva dok si mlad, ali ona, kako mi novinari umemo da kažemo „jede žive ljude“.
Rad u dnevnim redakcijama je iscrpljujući. Vezan je za vreme. Ono što sam naučila kroz dugogodišnji rad u novinarstvu je da dobro moraš da proveriš podatke pre nego što ih objaviš. I za nas kao i kod krojača važi ona poslovica, „tri puta meri, jednom seci“. Toga se, naravno, mnogi ne pridržavaju.
Ja sam novinar starog kova i sebi ne mogu da dozvolim da pišem na osnovu „rekla kazala“. To je ono što učiš na fakultetu, ali i na seminarima koje sam pominjala. Međutim, u praksi je drugačije, a osnovni razlog je što se ovim teškim i dgovornim poslom, na žalost, bave i oni koji to nikako ne bi smeli. U RTV Vranje stekla sam mnoge prijatelje sa kojima se i danas družim.
***
Nakon 25 godina rada u dnevnoj redakciji, otišla sam u “Simpo” na mesto PR menadžera. Radila sam u fabričkom listu gde sam dosta naučila o pisanom novinarstvu, koje se dosta razlikuje od radijskog ili televizijskog. Nikada nisam obraćala pažnju na veliko i malo slovo, na znakove interpunkcije… To mi nije bilo bitno. Važno je bilo da se ne naprave materijalne greške, dobro napiše tekst i, naravno, dobro interpretira. Za novine to je bila druga priča. Tu sam ostala šest i pogodina.
***
Lepota ovog posla su i svuda širom otvorena vrata. Novinar ide tamo gde drugi ne mogu. Na tom putu sam upoznala mnoge ljude sa kojima sam razgovarala, radiala priče, izveštavala, snimala, putovala i stekla dobre prijatelje. Sa kolegama na terenu ponekad provedete više vremena nego sa porodicom, sa njima pored posla delite i sreću i tugu. Nisam prestala da se bavim ovim poslom. Dopisnik sam jedne agencije. To mi je oduvek bila želja. Bez stega, napetosti i stresa. To me i posle toliko godina bavljenja novinarstvom ispunjava.
***
Moj deda, koga sam spome nula na početku, imao je jedanaestoro unučadi. Ja sam bila najmlađa, njegova mezimica. Često mi je govorio, dok smo kao deca odlazili kod njega u selo, da ću kad odrastem, biti doktorka. Želja mu se delimično ispunila. Udala sam se za lekara. Evo već 33 godine smo u braku. Rekoh već, imamo dva prekrasna sina. Ni jedan se nije opredelio za medicinu, već za ekonomiju. Žive u Beogradu i rade u uspešnim firmama. Oni su zadovoljni, a i mi roditelji. To je sreća. Izvesti decu na pravi put, i baviti se poslom koji voliš. U mom slučaju novinarstvom, koje jeste da ima,,sedam kora”, ali je za mene slatko kao kriška sa mašću.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.