NALIČJE ŽIVOTA

Do rada u zatvorskoj bolnici bila sam 60 santimetara iznad zemlje. Imala sam previše ideala i zabluda. Do tada nisam imala posla sa nasilnicima, lopovima, ubicama, doživljavala sam taj ambijent nešto kao iz romana, iz priča, iz filmova, kao da je to neki svet koji je daleko od mene, kao da nije stvaran

Ljiljana Dimitrijević radila je kao psihijatar u bolnici u Vranju i Duvanskoj industriji, u Centralnom zatvoru i Studentskoj poliklinici u Beogradu, od 2014. godine je u penziji, ali radi kao sudski veštak i privatne psihoterapije sa pacijentima. Ima ćerku i dvojicu unuka.
Za psihijatriju se interesovala još tokom fakulteta, ta grana u medicine, i psihoterapija, u vreme kada je studirala bile su „in“, pa je pohađala sve predmete koji su bili povezani sa tim.
– Kad sam upisivala medicinu otac mi je rekao da ću celog života gledati naličje života. I sad ga sve više i više citiram, jer je bio u pravu. Takva je medicina… Psihijatrija je umetničkija malo, ali moj komšija, koji je hirurg kaže, u šali kaže postoje doktori i postoje psihijatri – kaže.
FARMERKE I BICIKL
Priča kako se rano udala i kako je drugu godinu fakulteta pauzirala zbog žutice, a zatim zbog trudnoće, ali se vratila i završila fakultet. Najteže joj je bilo da „buba“, ali su prve četiri godine medicine takve i bez njih se ne može, to je kaže „azbuka medicine“, dok su joj klinički predmeti bili mnogo zanimljiviji.
Seća se svojih studentsih želja i ideja da se nikada neće promeniti i da će na posao ići u farmerkama i biciklom.
– Nijednom nisam otišla na posao u farmerkama i ni jednom biciklom. Bila sam mlad doktor i bila mi je potrebna distanca, da bi me uvažili – seća se Ljiljana.
Po završetku studija vratila se u Vranje gde je radila u bolnici i u Duvanskoj industriji Vranje.
– Sa radnicima u DIV-u je bilo fino i dobro, ali mi je sestra Mirče, koja je bila iskusna, rekla: “Ljiljo, svi pacijenti pitaju što se praviš važna pa ne govoriš vranjanski”. A ja ga ni kući nisam govorila, jer mi mama nije bila Vranjanka, a otac i stric su mi bili prosvetni radnici, pa su govorili pravilan srpski. I tad sam kroz praksu počela da učim vranjanski, ali nisam mogla da govorim ni vranjanski, ni pravilno – smeje se.
Specijalizaciju iz neuropsihijatrije završila je 1985. godine, ali se već 1987. godine preselila u Beograd, iz privatnih, ali i profesionalnih razloga.
– Kada sam se razvela nisam mogla korak da napravim, a da nema nekog odjeka, od nekih ljudi koje nisam ni znala. Sa profesionalne strane bila sam zainterovana za psihoterapiju i videla da mi klijentela u Vranju neće biti odgovarajuća. Prvo, niko ne voli psihijatriju i psihijatre, a u to vreme, kada kažete psihijatar, to maltene ko da ste odmah ludi. Tu su gravitirali ljudi sa sela, ja njih nisam razumela odrastala u nekoj intelektualnijoj sredini i Vranje sam doživljavala internacionalnije nego što ono jeste – kaže Dimitrijević.
Kada se preselila, zaposlila se u Centralnom zatvoru kao psihijatar, što je, kako kaže, mnogo promenilo, jer su ljudi tamo bili suprotni onome što je sretala u svojoj socijalnoj sredini. Dodaje da joj je u zatvorskoj bolnici bilo interesantno, a ne naporno.
– Do rada u zatvorskoj bolnici bila sam 60 santimetara iznad zemlje. Imala sam previše ideala i zabluda. Do tada nisam imala posla sa nasilnicima, lopovima, ubicama, doživljavala sam taj ambijent nešto kao iz romana, iz priča, iz filmova, kao da je to neki svet koji je daleko od mene, kao da nije stvaran – kaže Dimitrijević.
Posao je prihvatila i zbog toga što su joj obećali stan, ali je taj plan propao zbog ratova i političkih okolnosti koje su usledile 90-ih godina.
Priča da je kolektiv sa kojim je radila bio odličan, da je volela da se druži sa ljudima sa posla, ali da je cela situacija u zatvoru podsećala na državu u malom, jer su tu bili i lekari, pacijenti, predstavnici ministarstva pravde, policija, vaspitači, medicinske sestre.
– Situacija je odražavala stvarno stanje u društvu. I to je onaj ogoljeni život u najbrutalnijem smislu. Meni se sad čini da je ovaj život koji vidimo samo sena, a da je život ono što se dešava iza kulisa, po zatvorima i bolnicama.
MALA JUGOSLAVIJA
Sa osmehom priča da kao student nikada nije želela da se bavi sudskom medicinom, ali da je posao naučila zato što se već zatekla u takvoj ustanovi, a da je „krivac“ za njeno „prevaspitanje“ profesor Božidar Dželebdžić, koji je „žednu preko vode preveo“, vodeći je na suđenja i objašnjavajući joj značaj sudske medicine i kako treba da govori pred sudom. Obrazovanje je nastavila u smeru sudske medicine, te je završila supspecijalizacije iz te oblasti i upisala magistarske studije sudske forenzike u Zagrebu.
– Odslušala sam i položila ispite prve godine, a onda je zbog političkih dešavanja i rata, to sve propalo. Bilo nas je 12, 13 iz svih republika, naša grupa je bila kao mala Jugoslavija, osećale su se sve političke tenzije i na našim predavanjima, nismo imali tu vrstu jedinstva kao prethodne generacije, zbog te tenzije – seća se i dodaje da je obrazovanje u Hrvatskoj grana kojoj se posvećuje mnogo više pažnje nego u Srbiji i da je i u to vreme sve bilo mnogo bolje i organizovanije nego ovde.
Seća se kako je u to vreme sa ćerkom iznajmljivala stan, i reči velikog prijatelja Bobana Isakovića koji joj je rekao: „Dok sam ja živ, ti ne treba da brineš“, što joj je mnogo značilo.
Sredinom 90-ih godina, nakon ubistva njene koleginice iz zatvorske bolnice, i na nagovor fakultetskih profesora koji su je poznavali, menja posao i počinjea da radi na Studentskoj poliklinici u Beogradu, gde ostaje sve do penzije.
– Osećala sam kada idem na posao da me noge vode nazad, pa sam otišla u Studentsku polikliniku i došla na teren onoga što sam volela kao student da radim, psihoterapiju. Sa studentima je bilo zanimljivo, to su pametni, obrazovani, informisani, nepoverljivi ljudi, polemišu sa vama, sa njima i rastete i saznajete. Oni imaju potrebu da se preispituju i to je bilo zanimljivo – kaže Dimitrijević.

NE POZNAJEM VRANjE
Ljiljana Dimitrijević stanuje u prijatnom stanu na Vračaru, koji je kako kaže, volela i kada je bila sudent, jer je po atmosferi podseća na Vranje, jer tu ima raznih slojeva ljudi.
Kad pomisli na komšiluk pomisli na Ulicu Vuleta Antića u kojoj je živela, u kojoj je sve bilo sigurno i otvoreno, a opet niko nije previše „zabadao nos u tuđa posla“.
– Mnogi Vranjanci imaju nostalgiju prema Vranju, ja je ne osećam. Ja Vranje volim, volim kuću i ulicu. Za Beograd me najviše vezuje profesionalni život, prijatelji, životno iskustvo. Mnogo manje sada poznajem Vranje, kad sednem u autobus nikoga ne poznajem. Volim da odem na pijacu u Vranju, do apoteke, do bolnice, ja sam se uvek kretala po centru, kao mlada sam išla u Ćošku, i na Pržar, ali nisam poznavala Vranje– kaže Dimitrijević.
Ljiljani u Beogradu najviše prija doza anonimnosti koju ima, ali i to što grad nije previše veliki pa može da bude „poznata“ u stručnim krugovima.
Objašnjava da je protivnik globalizacije i da voli različitosti, da rado govori da je Vranjnka, ali da joj smeta kad neko ismeva južni dijalekat ili kaže „što južnije to tužnije“.
– Volim ušuškanost, pomešanost kultura, oseća se ono tursko, ali ima i pravoslavne tradicije. Žao mi je što Vranje nije lepše, nije uređenije, što nema više para, što srećem ljude koji žive bedno i što znam da je siromaštvo u Srbiji pojelo ljude, a naročito u Vranju – dodaje Dimitrijević.
Ona priča i da u Vranju voli vazduh, leto i večernji vetar, ali i prostodušnost ljudi.
Ljiljana ne voli masovna okupljanja i gužvu, voli da „ide po temi“, ne voli da besciljno „gluvari“ negde.
– Volim da odem na koncert, da čujem klasičnu muziku, sve više i više, pozorište volim, ali ne toliko koliko volim bioskop i film. Imam neke kafiće koje violim, volim da odem u kafanu s razlogom, ne volim da gluvarim. Moj zet Holanđanin je prepoznavao Srbe u Londonu, po tome što po barovima ubijaju vreme, ne koriste ga – kaže Dimitrijević.

DRAGAN BABIĆ
U Vreme kada je radila u zatvorskoj bolnici upoznala je i novinara Dragana Babića, autora kultne emisije „Kino-oko“, sa kojim je provela narednu 21 godinu, sve do njegove smrti.
– On je bio čovek koji je voleo sve ljude. Bio je sagovonik kome nema ravnog. Najviše mi nedostaje to što sam s njim mogla da razgovaram o svim temama, imao je tu vrstu senzibilnosti, da sam sa njim mogla da govorim kao žena, o najtananijim osećanjima, a imao je i tu dobru socijalnu orijentaciju. On je svakoga oplemenio s kim je bio – seća se Ljiljana.