Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje

Sećam se prvog crno-belog televizora, koji je negde krajem 60. godine emitovao program u izlogu Robne kuće, koja je bila na prostoru sadašnje fontane, kod Pošte. Tiskali su se preneraženi Vranjanci, a pogotovo seljaci sa krošnjama iz zabitih sela, koji su se uglavnom krstili kada su ugledali program koji se emitovao

Svakome bi trebalo odrediti da putuje s vremena na vreme. Čak i više, da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, pa čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu lični na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametne uslove. Kuda i kako da ode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo smireni.
Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?
***
„Pa u tome i jeste sve: vraćati se, s jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo silaziti. Bez te tačke za koju si vezan ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. Ako nisi nigde i ako imaš samo nju, jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda si spreman na put…“
Derviš i smrt, Meša Selimović.
A ta tačka za koju sam vezana, o kojoj čeznem i razmišljam i vraćam se, to je moj zavičaj. To je moje Vranje.
Sticajem okolnosti, odmah po rođenju u Šapcu, na poziv bake Stanislave, da joj moji roditelji, kao samohranoj majci pomognu i vrate se u roditeljsku kuću moje majke i time spreče oduzimanje viška stambenog prostora koji su činile dve sobe kuće koju je kupio deda kao kapetan žandarmerije, i koga su za vreme Drugog svetskog rata na granici kod Ristovca mučki ubili Bugari, došli smo u Vranje. Deda nije želeo da naplati svoje potraživanje u privatnoj Civrić banci po osnovu štednje, jer je to podrazumevalo realizaciju hipoteke na kuću prvog suseda.
Taj prvi korak u zavičaju bio je obeležen borbom da se sačuva to malo imetka koji je značio egzistenciju porodice čiji je rodonačelnik bio učesnik Balkanskog rata, Solunac.
Na takav način otpočeo je period u kome smo svi bili jednaki po školskim uniformama, po tome što smo svo slobodno vreme kao deca provodili družeći se bezbrižno na ulici i tu razdraganost su prekidale samo školske obaveze i glad zbog koje smo dovikujući kroz prozor mame, uglavnom domaćice, tražili koju krišku namazanog bilo čime i sladili se mašću i šećerom.
Bilo je to vreme kada se igrao klis, klenzerka ili školica, između dve vatre, kada su postojali ulični bendovi, kada smo se svi u ulici poznavali, družili, voleli, bodrili, tešili.
Kada nekoga ne bi bilo na ulici makar i dan, svi bi to primetili. Bilo je to vreme kada smo svi u ulici bili jedan organizam koji je znao da osluškuje, voli i pati velikim, zajedničkim srcima.
***
Bilo je to vreme kada smo se uglavnom kupali subotom, kada se prala i sušila garderoba i u zimskom periodu okačena na žicu iznad šporeta i bojažljivo dodirivala ne bi li se utvrdilo da li je suva što je bio uslov za odlazak u školu, jer nije bilo druge.
Sećam se prvog crno-belog televizora, koji je negde krajem 60. godine emitovao program u izlogu Robne kuće, koja je bila na prostoru sadašnje fontane, kod Pošte. Tiskali su se preneraženi Vranjanci, a pogotovo seljaci sa krošnjama iz zabitih sela, koji su se uglavnom krstili kada su ugledali program koji se emitovao. To je bio nekakav novi prozor u svet u kome su postojali balet, opera, hokej i mnogo što šta nepoznato našem gradu u kome je pozorišni život bio bogat.
Subota je bila radni dan, ali to nije sprečavalo porodice da se druže i organizuju skromne večere u kojima je na trpezi bilo puno porodične topline, ljubavi, privrženosti, posvećenosti koja se razmenjivala sa drugim porodicama.
Išlo se na izlete, u Ćošku, Kazanđol sa jednom loptom što je bilo dovoljno za neke prave, tople i velike porodične priče.
Pripadnost porodici, komšiluku, društvu, gradu bila je dnevno prisutna u svim aktivnostima. Brala se kamilica u školi, pošumljavalo se, redovno su se čistila školska dvorišta organizovano i stalno smo bili deo kolektiva u kome su svi nekako bili jednaki.
***
Odrastali smo zaštićeni u toplini porodice koja nije mogla da pruži pregršt materijalnog, ali je zato bila zaštitnička, uvek spremna da prigrli, uteši, pohvali, ohrabri, podstiče i bude sigurna luka.
Sistem vrednosti se uspostavljao u porodici uglavnom po principu deset božijih zapovesti i bio je dovoljan. Veliki duvari su čuvali uvek isti miris vranjskih bašti koje su mirisale na zumbul, šeboj, krastavče (jasmin), ruže, božur, karanfile, a u jesen na hrizanteme i tu na klupama u dvorištu probali su se mirisni kolači: brdarice, tatlije i samsa i pokazivalo se i dokazivalo se sa puno ljubavi i darovalo kulinarsko umeće uz neke lagane, tanane priče.
***
Pregršt topline, mirisa, samo naše, vranjske muzike, pesme, sevdaha i nekako kolektivnog, pripadajućeg, vezujućeg neraskidivim nitima i u daljini nas vezuje i kao da smo jedno tkivo, jedan organizam, jedno srce i jedna duša, mi Vranjanci, spremni da se dajemo netremice, beskompromisno, svom silinom, sa svim damarima srca i da našim vranjskim bojama bojimo neke druge krajeve čeznući za zavičajem i svime što ga čini tako toplim i posebnim.
Za budućnost će se postarati oni koji dolaze jer će ona biti njihova, a u izgrađeni vrednosni sistem porodice, prijateljstva, pripadnosti kolektiva, gradu i sve što nas greje, hrabri, nadahnjuje moramo negovati da bi smo trajali sadržajno.
Nedostaje mi moj zavičaj i njegovi ljudi.