Slovenci traže dva miliona evra

,

Ispada da je bolje da Grad Vranje nikada nije imao posla sa „Tušem“ jer, ako izgube sudski proces protiv Slovenaca, biće na višestrukom gubitku. Osim izostanka investicije, koristi po gradski budžet i zaposlenja ljudi, u najgorem mogućem scenariju lokalna samouprava moraće, računajući i zatezne kamate, da vrati oko 2 miliona evra koje je „Tuš“ platio za stvaranje uslova za realizaciju investicije izgradnje hipermarketa.

Ako stvari na sudu krenu po zlu, Grad Vranje moraće kompaniji „Tuš“ da vrati novac koji je ona 2007. godine uplatila na ime depozita za učešće u javnom nadmetanju povodom oglasa za davanje u zakup zemljišta preko puta „Alfe“, kao i naknadu za uređenje tog poteza – ukupno 122,7 miliona dinara. Slovenci bi, povrh toga, mogli i da zarade na nerealizovanoj investiciji izgradnje hipermarketa (govori se o još stotinak miliona) ako sud uvaži njihov tužbeni zahtev da im se isplate zatezne kamate za devet godina, koliko je prošlo od momenta sklapanja ugovora sa Opštinom Vranje, pravnim prethodnikom Grada Vranja. Sve zajedno, prema nekim procenama, oko dva miliona evra.
Setićete se čitaoci, reč je o u praksi nikad ostvarenom zakupu 3,6 hektara zemljišta za izgradnju Cash&Cary hipermarketa na nekadašnjem pašnjaku tik uz proizvodne hale bivše fabrike obuće „Koštana“. Stvar je mirovala do prošle godine kada su Slovenci (koji su u međuvremenu nekako preživeli finansijsku dubiozu od više stotina miliona evra i dobili novog vlasnika) ođednom postali nervozni što od 2007. godine nije potpisan ugovor o zakupu zemljišta i svu krivicu za to svalili na našu lokalnu samoupravu. Tim povodom njihov novi menadžment, po vlastitoj tužbi, vodi spor pred Privrednim sudom u Leskovcu protiv Grada Vranja. Proces je pri kraju, a prema nekim glasinama Slovenci imaju inicijativu na sudu.

BITKA ZA KAMATU

Gradski javni pravobranilac Dragan Mihajlović, koji zastupa interese Grada Vranja u ovom predmetu, kaže da je pred onima kojima je u opisu posla da štite imovinu grada težak posao.
–  Odredbe Zakona o obligacionim odnosima ne idu nam na ruku jer zakon kaže da prilikom raskida ugovora, a to Slovenci tužbom traže, svaka strana plaća ono što je primila. Pošto „Tuš“, i pored više poziva iz lokalne samouprave, nije zvanično primio na korišćenje zemljište od nas, on nema šta da nam vrati, ali imamo mi jer smo od njih primili novac za depozit i naknadu za zemljište – objašnjava Mihajlović.
Pravobranilaštvo i gradski oci uzdaju se u to da će na sudu uspeti da ubede sudsko veće kako lokalna samouprava nije kriva za raskid ugovora ukoliko do njega dođe.
– Za to se iz petnih žila borimo. Ako uspemo, onda možda uspemo da skinemo zatezne kamate. Ako oni dokažu da smo mi krivi što oni nisu ušli na posed kao zakupci i što nisu počeli da grade, onda ćemo teško skinuti kamate koje traže na ime naknade štete – kaže Mihajlović.
Slovenci su tužbu protiv Grada Vranja podneli krajem 2015. godine preko beogradskog advokata Miloša Čurovića. Njome traže raskid ugovora o uređenju građevinskog zemiljišta (br. 352-26/2007-17) zaključen 26. septembra 2007. godine i povraćaj uplaćenog novca sa zakonskom zateznom kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati i to na oba uplaćena iznosa – 35 miliona na ime depozita i 87,7 miliona dinara naknade za uređenje zemljišta.
Desetog septembra 2007. godine tadašnja Skupština opštine Vranje donela je rešenje (br. 463-90/2007-12) o davanju u zakup građevinskog zemljišta – šest parcela (brojevi od 9860-9865) upisanih na list nepokretnosti 13675 Katastarske opštine Vranje 1, ukupne površine 36.017 kvadrata. „Tuš“ je „izabran“ kao jedini i samim tim najpovoljniji ponuđač koji se javio na oglas raspisan u „Slobodnoj reči“. Cena: 3.408 dinara po metru kvadratnom na ime naknade za uređenje i 4,26 dinara po kvadratu za mesečnu zakupninu čime je Grad, od tada pa nadalje, trebalo da prihoduje dodatnih 145.000 dinara mesečno.
Slovenci su imali pravo i dužnost da u roku od trideset dana od dana prijema rešenja Skupštine opštine Vranje najpre zaključe ugovor o davanju građevinskog zemljišta iz državne svojine u zakup, kao i zaseban ugovor o uređenju građevinskog zemljišta sa JP Direkcija za razvoj i izgradnju Opštine Vranje kojim je trebalo da budu regulisana međusobna prava i obaveze.
Drugopomenuti ugovor je zaključen 26. septembra 2007, ali ne sa Direkcijom, već sa Opštinom Vranje (nije poznato iz kojih razloga, ali je time Direkcija uskraćena za 87,7 miliona dinara prihoda koji bi im dobro došao). Na osnovu tog ugovora, „Tuš“ je obavezan da plati ukupan iznos od 122,7 miliona dinara. Slovenci su 3. avgusta 2007. uplatili na račun tadašnje opštine 35 miliona u vidu depozita, a preostali iznos od 87,7 miliona po zaključenju ugovora o uređenju zemljišta takođe opštini i to 11. oktobra 2007. godine čime je isplaćen celokupan traženi iznos.

ZEBNjA ZBOG TUŽBE

Izgleda da je ovo što sledi ključan razlog za zebnju po Grad Vranje. Iako je nekadašnja Opština Vranje odredila rok od trideset dana za zaključenje ugovora o zakupu, onog prvopomenutog, lokalna samouprava, prema navodima iz tužbe „Tuša“, navodno taj rok nije ispoštovala. Iako su Slovenci, po njihovoj verziji, u više navrata slali gradskim ocima dopise kojima su ih pozivali na ispunjenje ove obaveze. Tadašnji predsednik opštine i potpisnik ugovora sa „Tušem“ Miroljub Stojčić, međutim, kaže da je upravo lokalna samouprava bila ta koja je insistirala na potpisivanju ugovora o zakupu kod predstavništva „Tuša“ u Beogradu.
– U gradskoj upravi postoje dopisi, pisma koja sam im lično slao, kao neoboriv dokaz da smo predstavnike „Tuša“ uredno i na vreme pozivali da dođu, zaključe ugovor o zakupu zemljišta i  krenu u realizaciju ulaganja. Tu papirologiju sam prilikom davanja iskaza na sudu i ostavio tamo kao dokaz – kaže Stojčić.
Bivši gradonačelnik navodi da je nedolazak „Tuša“ u Vranje problem Slovenaca.
– Sve što je bilo do nas, urađeno je. Nismo imali razlog da vrdamo, ljudi su došli, pošteno platili, želeli smo da što pre uđu u posao. Upali su u neku poslovno-finansijsku krizu, sad novi vlasnik pokušava da posle toliko godina profitira na svemu tome. Ranije smo kao grad predlagali da nađemo novog investitora, da zemljište prodamo, da većim delom novca od prodaje namirimo „Tuš“ ako odustaje, samo da nađemo novog investitora. Taj plan se nije ostvario, opet ne našom krivicom – kaže Stojčić.
Legenda kaže da su Slovenci posebno „poludeli“ kada su saznali da je Grad Vranje, suprotno dogovoru, tri godine posle sklapanja ugovora kod nadležnih organa inicirao donošenje odluke kojom bi prestalo pravo korišćenja „Tuša“ na zemljištu. Sumnjali su da Vranjanci to čine s ciljem onemogućavanja zaključenja ugovora o zakupu. Ispostavilo se da nijedan nadležni državni organ ni ministarstvo nijednom odlukom nisu osporili pravo „Tuša“ na zaključenje ugovora o zakupu. Čak dva puta potvrđena je odluka Ministarstva finansija Srbije da Slovenci imaju pravo na zaključenje tog ugovora. Da stvar bude gora, to je konstatovao i Sekretarijat za urbanizam i imovinsko-pravne poslove Grada Vranja po inerciji nakon odluke ministarstva. Za to se sada hvataju Slovenci.

ODLUKA U SEPTEMBRU

Punomoćnik „Tuša“, beogradski advokat Miloš Čurović kaže da je tužba usledila tek nakon što je u februaru 2015. godine, na inicijativu „Tuša“, pokušano rešenje problem sa Gradom Vranjem podnošenjem tzv. predloga za mirno rešenje spora.
– Izostala je reakcija druge strane, tako da smo posegli za tužbom. O postupku ne mogu ništa da govorim jer je u toku – kaže Čurović koji na insistiranje novinara dodaje da je prvostepeni postupak posle četiri održane rasprave pri kraju i da do septembra očekuje njegovo okončanje.
U službi gradskog pravobranioca ističu da punomoćnik „Tuša“ previđa jednu važnu odredbu oglasa objavljenog u „Slobodnoj reči“.
– U njoj piše da lice koje posle donošenja rešenja o davanju građevinskog zemljišta u zakup odustane od zaključenja ugovora o zakupu, gubi pravo na povraćaj uplaćenog depozita. U ovom slučaju, reč je o 35 miliona dinara – podsećaju u službi pravobranioca i nadaju se da to im to makar umanjiti obaveze ako dođe do presude u korist „Tuša“.
Aktuelni gradonačelnik Zoran Antić je optimista i ne očekuje negativan ishod sudskog spora.
– Iako nisam lično učestvovao u ovom poslu sa „Tušem“, smatram da krivica nije do nas. Rokovi za privođenje zemljišta nameni nisu ispoštovani. Slovenci su trebali to da urade, to je njihov problem. Probali smo da za vreme mog mandata u direktnom kontaktu sa predstavnicima „Tuša“ to razrešimo, međutim, oni su imali vrlo nerealne zahteve. Lično smatram da grad neće platiti tolike pare jer oni snose dobar deo krivice – mišljenja je Antić.
Grad Vranje podneo je dve protivtužbe protiv „Tuša“. Jednu u prilog navodne krivice Slovenaca oslanjajući se na one pozive koje im je lokalna samouprava svojevremeno slala sa namerom da dođu i potpišu ugovor. Drugu, nakon što je iz Agencije za restituciju stigao zahtev za povraćaj parcele na kojoj je „Tuš“ trebao da gradi nekadašnjim vlasnicima. Ovu drugu zato što Grad Vranje, da je „Tuš“ sazidao hipermarket, ne bi imao obavezu da vraća zemljište starom vlasniku. Ako grad izgubi na sudu, šteta će biti duplirana. Na stranu što je lokalni budžet već ostao bez planiranih prihoda zbog izostanka investicije i što neki ljudi odavde nikada neće raditi u „Tušu“. A mogli su.   
 

ŠTA KAŽE ZAKON
U slučaju raskida poslovnog odnosa sa „Tušem“ više ne bi postojao pravni osnov po kome bi Grad Vanje držao novac slovenačke kompanije i svakako bi, kod takvog raspleta pred sudom, bili dužni da vrate sve što im je uplaćeno. Zakon o obligacionim odnosima u članovima od 131 do136 propisuje pravila o raskidu ugovora zbog tzv. promenjenih okolnosti. Pošto ugovor sa „Tušem“ po kome bi oni stekli pravo na dugoročni zakup zemljišta nije potpisan, logično je da su se okolnosti promenile i da rasplet nije u skladu sa očekivanjima potencijalnog investitora.
– Pri odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno o njegovoj izmeni, sud se rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana – stoji u članu 135 zakona.
U članu 132, stav 2 ovog Zakona piše: „Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala“. U stavu 5 istog člana propisano je i ono vezano za kamatu: „Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila“. Član 210 pomenutog zakona izgleda je na strani Slovenaca: „Sticanjem bez osnova smatra se svaki prelaz dela imovine jednog lica na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a ukoliko taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da nadoknadi vrednost postignute koristi; obaveza vraćanja, odnosno naknade nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao“.

BEZ REAKCIJE IZ „TUŠA“
Zastupnik „Tuša“ u Srbiji Branko Cokan nije do odlaska ovog broja „Vranjskih“ u štampu odgovorio na pitanja redakcije u vezi sa tužbom protiv Grada Vranja. Zato javnost do daljeg ostaje uskraćena za pojašnjenja u vezi sa motivima i stvarnim razlozima za tužbene zahteve, detaljima pokušaja mirnog rešenja spora, ne/ispunjenju ugovornih obaveza u delu zakupa zemljišta, te odgovor na pitanje postoji li i dalje mogućnost da se spor i u ovoj fazi razreši na miran način, putem  dogovora dve strane.

ODGOVORI SU U UGOVORU
Ljudi koji su ispred DS u periodu 2008-2012 participirali u lokalnoj vlasti, tadašnji zamenik gradonačelnika i sadašnji lider SDS Igor Andonov, te ondašnji, ali i aktuelni gradski većnik za privredu Perica Janković kažu da ne znaju detalje ugovora sa „Tušem“.
– Nisam imao uvid u ugovor napravljen sa njima i ne znam zašto zemljište nisu priveli nameni. Lično ne razumem logiku da im se pare vrate, a da nisu ispunili tu obavezu. Verovatno odgovore treba potražiti u ugovoru. Možda se grad nije u dovoljnoj meri obezbedio i zaštitio, trebalo je staviti klauzulu da štetu snosi „Tuš“ ako zemljište ne privede nameni u roku – navodi Andonov.
– Kad smo mi ušli u vlast 2008, oni su već bili sklopili ugovor. Sećam se da smo im tada nudili pomoć oko svega, samo da dođu i rade. Bila je priča u stilu hoće-neće i na kraju ništa. To je njihova poslovna odluka i posledica nekakve promene planova. Uostalom, trebalo je da u Srbiji otvore dvadesetak objekata, na kraju su izgradili samo tri, četiri. To nešto govori – kaže Janković.