„Vranjske“ i Vranje

Sa ove vremenske distance, mi iz „Vranjskih“ možemo da se ljutimo na svoj grad, da budemo nezadovoljni podrškom koju smo imali svih ovih godina, ali jednu činjenicu ne možemo da prenepregnemo. To i takvo Vranje je pokazalo svoj demokratski kapacitet jer je upravo u njemu opstala novina koja je, hajde da budem neskroman, postala sinonim uspešnog lokalnog medija sa nezavisnom uređivačkom politikom

Sticajem okolnosti, našom nepažnjom ili zahvaljujući ogromnoj količini događaja koji nas svakodnevno zapljuskuju, čak i u ovih 1000 brojeva, postoje teme kojima se nikada nismo bavili. Ipak, ima nešto što smo svesno zaobilazili svih ovih godina. Odnos „Vranjskih“ i Vranja je bio za nas uvek potiskivan u drugi plan. Nikada se nismo usudili da zađemo iza te čudnovate relacije koja je umnogome opredeljivala sve ono što smo kao novinari, od kad „Vranjske“ postoje, ispisivali svake nedelje. Prirodno oivičeni svojim gradom u svakom pogledu, ljudima, ulicama, tradicijom, životom, pa i emocijama, merkali smo se sa određene razdaljine, razmenjivali nevidljivom mimikom različita osećanja. Bilo je tu straha i poštovanja, nerazumevanja i divljenja, tuge i radosti.

IVICA PROVALIJE
Teško mi ja da priznam i sada, ali oduvek je nad ovom redakcijom u vaduhu lebdelo pitanje koliko su „Vranjske“ zaista vranjske. To nas je oduvek opterećivalo, manje ili više, od onog prvog do ovog hiljaditog broja. Bežali smo od tog pitanja jer smo se, priznajem, plašili odgovora.Odgovora koji bi nas gurnuo sa ivice provalije kojom smo uglavnom koračali otvarajući bolne teme ovog grada i društva uopšte.
A, ta provalija je zapravo potonuće u mržnju. Onog trenutka kad taj osećaj nadvlada u novinaru, on prestaje da bude novinar i pretvara se u androida nesposobnog da razlikuje stvarnost od sopstvenog ogorčenja.
To je, zapravo, najveće iskušenje sa kojim se ova redakcija borila i izborila u ovih 1000 brojeva.
Nije bilo lako. Vranje je, da se ne lažemo, umelo da nam stavi do znanja da smo strano telo u sopstvenom gradu, neka vrsta apatrida. U gradu u kojem vas stalno pritiskaju da pišete „nešto lepo“, u kome dojučerašnji prijatelji prelaze na drugu stranu ulice, sa većinom komšija ste na klimoglav, trebalo je mnogo snage da ostanete novinar koji ne odstupa od svojih ubeđenja.
Nismo ni mi, da se razumemo, bezgrešni, niti ko treba tako nešto da očekuje od „Vranjskih“. U vremenima iza nas, koliko god da smo se trudili, tako nešto je bilo nemoguće. Toliko iskušenja, otvorenih dilema, društvenih brodoloma iziskivalo je ogromne napore da se „Vranjske“ sačuvaju kao kredibilan i nepristrasan medij.
Da li smo u tome uvek uspevali?
Umesto odgovora, parafraziraću jednog od urednika CNN. Možda nismo bili objektivni u svakoj rečenici, u svakom tekstu, u svakom broju. Ali, ako stavite na gomilu ovih 1000 primeraka „Vranjskih“, uverićete se da ćete u celini dobiti jednu hroniku vremena kojoj se može malo šta zameriti.
Mi smo bili duboko ubeđeni da su upravo takve „Vranjske“, sa svim manama i vrlinama, bile potrebne Vranju. Neki bi rekli i Srbiji, ali hajde, ipak, da ostanemo na lokalnom nivou i vratimo se onom pitanju sa početka teksta.
Sa ove vremenske distance, mi iz „Vranjskih“ možemo da se ljutimo na svoj grad, da budemo nezadovoljni podrškom koju smo imali svih ovih godina, ali jednu činjenicu ne možemo da prenepregnemo. To i takvo Vranje je pokazalo svoj demokratski kapacitet jer je upravo u njemu opstala novina koja je, hajde da budem neskroman, postala sinonim uspešnog lokalnog medija sa nezavisnom uređivačkom politikom.

VRANjSKE SU VRANjSKE
I koliko god se mi u „Vranjskim“, s pravom, busali u grudi svojom hrabrošću, istrajnošću, profesionalizmom, moramo da budemo iskreni prema svom gradu i ljudima koji žive u njemu. Uprkos svemu, Vranje je pokazalo toleranciju i razumevanje za postojanje ovakvog medija. Ako se nekome učini ova tvrdnja udvoričkom ili suviše lokalpatriotskom, pogledajte Srbiju i nabrojte još koliko gradova u Srbiji ima medije poput „Vranjskih“.
Ne želim na ovaj način ni najmanje da minimalizujem želju, volju, posvećenost i hrabrost svih onih koji su makar jednu rečenicu napisali u „Vranjskim“. Samo mi znamo kroz šta smo sve prolazili da bi stigli do 1000. broja. Ali, da se ne zavravamo. Ne samo da nismo bili miljenici pojedinaca i političkih garnitura koje su se smenjivale svih ovih godina, već je u vlasti i oko nje bilo mnogo onih koji su smatrali da „Vranjske“ jednostavno treba uništiti. Na sreću, oni su bili manjina. Prevladao je razum i stav da ove novine jesu potrebne Vranju, čak i u trenucima kada su pojedinci imali takvu moć da su „Vranjske“ mogle da nestanu preko noći kao da nikad nisu postojale.
I zato, sada, posle 1000 brojeva, sa ponosom mogu da kažem: „Vranjske“ su, zaista, vranjske. I tako će ostati.