Ovaj narod veruje Vođama

Zašto je pripovetka „Vođa“ Radoja Domanovića aktuelna i danas, sto petnaest godina od kada je napisana? Zašto se književni kritičari, teoretičari književnosti, ali i reditelji i glumci u Srbiji bave ovim delom? Glumac i reditelj vranjskog teatra Bojan Jovanović takođe je odabrao ovaj tekst i postavio ga na scenu Doma Vojske

Kako ste odlučili da u jeku predizborne kampanje počnete sa pripremama za premijeru komada „Vođa“u vašoj režiji? Slučajna koincidencija ili namera?

 -Slučajnost je da se rad na predstavi poklopio sa predizbornom kampanjom i izborima. Ideja da se na scenu postavi „Vođa“ rodila se mnogo pre raspisivanja izbora. Još septembra prošle godine, sa članovima glumačke radionice pozorišta, počeli smo da razgovaramo o tome šta bi bilo dobro da se postavi na scenu. Moja ideja je bila da to bude nešto što nije dramski tekst,već pripovetka koja bi bila dramatizovana i adaptirana za izvođenje na sceni. Ideja da to bude  Domanovićev „Vođa“, nekako se nametnula sama. Počev od činjenice da je kult vođe sveprisutan u Srba, preko aktuelnog stanja na političkoj sceni Srbije, do obeležavanja 120. godina od postavljanja prve pozorišne predstave u Vranju, koju je, da podsetim, sa vranjskim gimnazijalcima postavio upravo Radoje Domanović.

ISTO KAO RANIJE

Koliko smo skloni da sarkazmom i ironijom govorimo o svemu što nam se dešava?

-Veoma. Iskreno, mislim da nas to na neki način i održava i čini normalnim. I ne samo danas. Domanović, Sterija, Nušić, pisali su pre više od sto godina o istim stvarima koje nas okružuju. I danas imamo žigosanja iz Domanovićeve „Dange“, Vođa i danas zna šta je najbolje za sve. Imamo Sterijine rodoljupce i pokondirene tikve, Nušićeve, narodne poslanike i sumnjiva lica. Danas imamo i Somborca, Kesića, Njuzovce, Dražu Petrovića… Na kraju krajeva, danas imamo i „Belu lađu“, koja je osmišljena kao parodija, a ispade preslikana realnost.

Postavljanje „Vođe“ na scenu je krupan zalogaj. Kako je adaptiran tekst?

– Predstava „Vođa“ sastoji se iz tri adaptacije i dramatizovane Domanovićeve pripovetke:“Danga“, „Vođa“ i „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“. Za uvod su iskorišćeni tekst „Sihemljani“ (Biblija, Glava 9, Sudije) i pesma „Jututunska juhahaha“, Jovana Jovanovića Zmaja. Bavili smo se i „Mrtvim morem“, „Razmišljanjem jednog običnog srpskog vola“, ali da se ne bi rasplinuli usredsredili smo se na dela o kojima sam već govorio. Veliki deo dramatizacije uradila je Milica Mladenović, dok sam ja bio zadužen za adaptaciju. Danilo Mihajlović, student glume, bio je uključen u rad na adaptaciji a bio mi je i asistent tokom režije. U predstavi je zadržana većina dijaloga koja je Domanović napisao, a sve što je dopisano ostalo je u tom duhu uz osvrt na aktuelnu društveno-političku situaciju.

Ukojoj meri predstava oslikava današnji trenutak?

– Sreća je da smo imali odličnog saradnika, Radoja Domanovića, koji je opisao savremene pojave u našem društvu i time nam olakšao posao. Domanović je opisao izbore i izborne mahinacije, žigosanja i odbacivanja neistomišljenika u „Dangi“, opisao je vođom opijen narod, koji nema vlastito mišljenje i ideju šta će sa sobom, već slepo prati vođu u „Vođi“. Mi smo sve to  uključili u savremene tehnologije i rialiti programe, ali samo u naznakama.

Koliko su mladi informisani o našoj svakodnevici? Kako su shvatili predstavu?

-Više nego što mislimo, bar kada je reč o grupi sa kojom sam radio. Motivisano su ušli u probe i sve vreme aktivno učestvovali u stvaranju predstave. Od velike pomoći je bilo to njihovo aktivno učešće, jer su mi često skretali pažnju da veliki broj ihovih vršnjaka ne razume (ili ne želi da razume) baš najbolje Domanovića, pa smo zajedno tražili način da predstavu približimo današnjoj omladini i učinimo je razumljivom i interesantnom. Oni su u ovom projektu videli način da svojim vršnjacima pokažu koliko je važna uloga kolektiva u odnosu na pojedinca. Rad na predstavi i sam komad shvatili su kao priliku da sa scene ukažu na mnoge anomalije u društvu, pored kojih prolazimo ne zapitavši se da li i koliko mi sami možemo da učinimo nešto za sebe i svoje najbliže, kako bi nam bilo bolje.

Kako ste napravili podelu?

-Odlično poznajem sve učesnike u predstavi jer su svi prošli kroz školu glume. Pravili smo i radionice na početku rada na svakom segmentu predstave gde su dobijali zadatke na osnovu kojih su radili improvizacije određenih situacija i to je takođe uticalo na podelu. Trudio sam se da, pošto je reč o ansamblu, predstavimo sa četrnaest glumaca, svi budu podjednako zastupljeni i da svi budu zadovoljni. Svi osim jednog glumca, koji je kasnije uključen u rad, igraju više uloga i vrlo sam zadovoljan onim što su uradili.

POZORIŠTE DO PENZIJE

Vi radite četiri godine unazad u nemogućim uslovima. Jeste li razmišljali kako bi komad bio izveden na pravoj pozorišnoj sveni, kao i o gostovanju sa ovom predstavom?

-Već četiri godine sanjamo i maštamo o pozorišnoj sceni u Vranju. Skoro sam, razmišljajući upravo o tome, shvatio da ja već polovinu svog profesionalnog rada u pozorištu igram van matične scene. To saznanje me je iskreno  rastužilo. Što se tiče „Vođe“, pored igranja u Domu vojske planiramo i gostovanja i učešća na festivalima. Već smo selektovani i pozvani da krajem maja učestvujemo na 52. Festivalu „DAF“ U Kočanima u Makedoniji. Poslali smo snimak sa jedne od generalnih proba i selektor nas je uvrstio u festival.

Uskoro ćemo dobiti novu vlast na lokalu. Šta glumci očekuju u smislu rekonstrukcije zgrade pozorišta?

-Ne bavim se politikom i ne bih da govorim na temu promene vlasti. Što se tiče zgrade, ne mogu da govorim u ime ostalih. Ja se lično nadam da ću do penzije zaigrati u novoj zgradi pozorišta.

POŠTENI SRPSKI NAROD

Pripovetka “Vođa“ Radoja Domanovića je političko-društvena satira. Napisana je 1901. godine. U Domanovićevom stilu, kroz celu pripovetku se prožimaju ismevanje, sarkazam i ironija.  On ismeva „silni i pošteni“ srpski narod, koji je uvek uz svoju zemlju, čak i onda kada je najteže. Vreme, koje autora navodi na podsmeh i ukor, je vladavina poslednjeg Obrenovića. U tom periodu se posebno ispoljavaju  društveni sukobi i borbe, kao i nakaznost javnog morala. Domanović je nezadovoljan tadašnjom Srbijom, a narodom, blago rečeno, razočaran.

PROFIL

Bojan Jovanović (1982.), rodom iz Raniluga na Kosovu, završio gimnaziju u Vranju. Diplomirao na „Akademiji umetnosti“ u Beogradu, u klasi prof. Ivana Bekjareva, 2007. godine.

Od 2008. u stalnom angažmanu kao glumac u pozorištu „Bora Stanković“, gde je za osam godina profesionalnog rada ostvario preko 20 glumačkih ostvarenja i 10 režija.

Šest godina se bavi pedagoškim radom u Glumačkoj radionici pozorišta „Bora Stanković.

Stručna usavršavanja:

„Program osposobljavanja kadrova u ustanovama kulture“ – praksa u Ministarstvu kulture Republike Srbije i BITEF teatru, novembar-decembar 2009.

Umetnilčka radionica – „Human rights – human needs“, u organizaciji „Youth in action“ (Beaford, UK), avgust 2013.

 Pozorišna radionica „Improvizacija“,  Jean Baptiste Demarigny, Teatar „Le Studio“, Beograd, januar-februar 2015.

Nagrade:

Vidovdanska nagrada Akademije umetnosti, najboljem studentu,

Nagrada za najbolju predstavu u celini („Ružno pače“), Festival dečijih i omladinskih predstava Srbije, Jagodina 2011.

      Nagrada za glumca večeri (Opštinsko dete), Festival prvoizvedenih predstava,  Aleksinac, 2015.