Služba je služba

Zašto je kao dete posmatrao otpravnike vozova, ko ga je preporučio za rad u DB, kako je uhapsio balkansku Matu Hari, za čime žali i na šta je ponosan

Od malih nogu, prisećajući se danas, mnogo je voleo uniforme. Uvek je, da ne znaju roditelji, iz doma u rodnom Ćukovcu put škole u Tibuždu, a kasnije i Vranju, polazio mnogo ranije od kuće. Razlog – jednostavan. Deo vremena, kao predah u tabananju, sa bezbedne udaljenosti da ga neko od seljana ne vidi, provodio je u zanosnom posmatranju uniformisanog otpravnika vozova na vranjskoj železničkoj stanici. Potajno, razmišljao je o danu kada će i on, onako u uniformi, sa kačketom crvene boje, fenjerom u ruci i neizbežnom pištaljkom dočekivati i ispraćati vozove. Ali, želja je jedno, stvarnost drugo. To je dugo nosio u sebi dok se nije okuražio i ocu rekao svoju želju.

ŽAL ZA UNIFORMOM

„Ma, kakva uniforma! Dovoljna je jedna u kući“ – san su raspršile reči oca Radoja, radnika sa baš takvom uniformom na toj istoj železnici.

Pokušao je, kasnije još jednom, ovog puta sa sivomaslinastom uniformom. Ali, avaj. Epilog isti. Opet otac Radoje, opet ista rečenica, opet isto razočarenje. I opet susret sa stvarnošću.

Stojadin Mitić Dine, nekadašnji načelnik Službe državne bezbednosti juga Srbije, sa sedištem u Nišu, danas advokaturom razbija monotoniju penzionerske svakodnevice, u svojoj životnoj priči vraća u rodni Ćukovac.

 – Svakodnevno sam pešačio do škole u Tibuždu i bio sam srećan kada sam kao odličan đak završio osmoljetku. Znao sam da posle toga odlazim na dalje školovanje, u grad, u Vranje – seća se.

Naravno, opet pešice, jer gradskog saobraćaja nije bilo. Peške od svog Ćukovca, pored Železničke stanice, pa starim putem pored  Koskare (HIV) do Gimnazije.

– Nije mi bilo teško. Drugačije nije moglo, a nisam bio jedini. Srećom, vrlo brzo sam pešačenje zamenio biciklom, koju sam kao poklon dobio od oca železničara, tada na radu u Jesenicama. Naravno, uzbrdo starim putem, bicikla i ja smo išli ‘pešice’, da bi po povratku bilo lakše, ali i podosta rizično, jer valjalo je voziti nizbrdo.

Kao svršeni gimnazijalac 1967. upisuje Pravni fakultetu u Nišu, na kome diplomira 1971.godine. Tokom studija uobičajenu, za to vreme, letnju praksu Dine je obavljao u svom Vranju. Obično je to bilo u „Simpu“ ili tamošnjem sudu. Em praksa, reklo bi se, em si sa svojima, naglašava danas.

-Verovatno sam bio dobar – kroz smeh nastavlja – jer sam po diplomiranju na fakultetu dobio ponudu da radnu karijeru započnem u svom gradu. Naravno, prijale su mi ti pozivi, ali zaista nisam mogao da ih prihvatim. Nekako u to vreme, moj otac, tada manevrista na železnici koje-kude po Jugoslaviji, konačno je stigao svojoj porodici, koja se u međuvremenu udomila u Nišu. I greh bi bio, mislio sam, da dugo čekanu porodičnu idilu sada ja rušim. I ostao sam u Nišu. Čini mi se da me vreme nije demantovalo – zaključuje Dine danas.

I tada se dešavaju neočekivani događaji koji mu bukvalno iz korena određuju budući životni put.

– A sve se odigralo, ne bih rekao slučajno, već upravo igrom tog slučaja. Najpre je sudbina umešala prste a njoj su pripomogli moj kolega sa ekonomskog, Zoran Aranđelović, kasnije, u jednom periodu  predsednik Skupštine Srbije, i moj komšija iz sela, Dobrivoje Stojiljković, u Vranju poznatiji kao Dobri Šiše, političar i svojevremeno direktor RTV Vranje. Svako od njih mi je svojski pripomogao da se nađem u Službi državne bezbednosti. Bilo je to prvih dana novembra iste godine kada sam diplomirao. Zoran, tada studentski lider, i Dobri, vranjski političar, su učinili da se nađem u službi, iako nisam bio odslužio vojni rok što je, kada je ova služba u pitanju, bila obaveza.

Naravno, nikako se ne može reći da je neko vreme bilo baš mirno, bez nekih većih, uslovno rečeno, problema. Događaji su se ređali kao na filmskoj traci i svaki od njih, a posebno oni koji su pretili da bezbednost zemlje bude ugrožena, od nas su zahtevali maksimalnu obazrivost, spremnost, stalnu budnost. Podsećanja radi, pomenuću samo neke od njih koji su tražili svakodnevno angažovanje, jer su bili na ivici da se izrode u nešto neželjeno. Jedan od njih je bilo vreme bolesti i smrti Josipa Broza Tita i, naravno, potonja zbivanja. Ovome treba dodati  brojne i česte nemire na Kosovu i Metohiji i, konačno, početak rastakanja Jugoslavije, upotpunjuje sliku ozbiljnosti vremena u kojima je služba bitisala – iskreno će.

Uz sve to, uobičajene obaveze bile su svakodnevna preokupacija.Takve obaveze iziskivale su praćenje na terenu, obezbeđivanje objekata, visokih političara i stranih državnika posebno. Sve je to od nas zahtevalo stalnu budnost, jednostavno nije bilo vremena za koje se moglo reći da je bilo lagodno.

Sa samo 42 godine života, ali sa dvadestogodišnjim iskustvom u službi, 1990. godine dolazi na čelo Centra državne bezbednosti u Nišu. I to na teritoriji koja i nije bila tako mala: obuhvatala je petnaest opština južnog dela Srbije sa 820 hiljada stanovnika, za osam hiljada žitelja brojnije područje od Crne Gore.
– Sedište je bilo u Nišu, ali sam zbog posla vrlo često bio na putu i na Kosovu,što se podrazumevalo. Karakteristika vremena koje sam proveo kao prvi čovek državne bezbednosti mogu da se sažmu u tri velika događaja. Prvi je, svakako, period razbijanja Jugoslavije i stvaranje većeg broja manjih samostalnih država na istom prostoru i sa istim stanovništvom. Potom, kao refleksija ratni sukobi, počev od Slovenije pa preko Hrvatske da bi eskalirali u Bosni i Hercegovini. Na kraju, ali samo po redosledu, je bombardovanje Srbije 1999.godine. U svakom od njih Služba državne bezbednosti uopšte, a ovog područja posebno, imala je bitnu ulogu u razotkrivanju svega onoga što je moglo da “dolije ulje na vatru“. Kao prvi čovek DB posedovao sam, što je i normalno, mnoštvo informacija o zbivanjima u zemlji, ali i o spoljnim uticajima na dešavanja unutar države – otkriva Dine.

Iz svoje bogate karijere u Dine izdvaja brojne susrete sa državnicima i političarima. Tako, vrlo često je“bio u društvu“ Vladimira Bakarića, Tihomira Vlaškalića, Dragoslava Markovića, Rodoljuba Čolakovića, Cvijetina Mijatovića, svojevremeno predsednika Predesedništva SFRJ. Posebno pamti Titov prolazak kroz Niš na putu za Djerdap, gde je 16.maja 1972. godine, sa rumunskim predsednikom otvorio Hidroelektranu „Djerdap“.

Službu državne bezbednosti, uglavnom, prate neočekivani i po sadržaju događaji sa nesagledivim i opasnim posledicama.

Godinu-dve pre otkrivanja počinioca, niška DB dobija dojavu da naša državljanka špijunira u korist Nemačke. Operativan rad na ovom slučaju, seća se Dine, trajao je pune tri godine. Nakon toga kockice su počele da se slažu. Anđelki Stefanov iz Niša, koja je živela u Nemačkoj, dokazna je špijunska aktivnost i bukvalno uhvaćena je na delu.

Niška, koja potom vrlo brzo prerasta u balkansku Mata Hari, kako su je mediji onda prozvali, na suđenju je dugo negirala krivicu. Međutim, na jednom od suđenja dolazi do preokreta za šta je „kriva“ njena rođena sestra Zorica koja ju je bukvalno raskrinkala. Inače, Zorica joj je bila desna ruka i njen “zapisničar“. Anđelki pisanje baš  nešto nije išlo od ruke, pa je Zorica, pored osmatranja pisala  izveštaje. Shvativši da je vrag odneo šalu i da situacija postaje sve ozbiljnija, Zorica je sve priznala i ova špijunska afera je, u proleće 1996.godine, okončana presudom: tri  godine zatvora je dobila Anđelka Stefanov, ali joj je viši sud, potom, kaznu smanjio. Ne zadugo, iz Nemačke je stigla još jedna informacija – Anđelku je suprug ubio!

MAJKA I OTAC

Priznaje da ima sve manje vremena za posete rodnom kraju:

-Sve manje odlazim u Ćukovac i Vranje. Godine su učinile svoje, rodbine, pa i prijatelja i drugara je sve manje. I kada odem,  “posetim“ svoje na mesnom groblju. Obavezno još jednom, što je neka vrsta moje male tajne, po ko zna koji put iz prikrajka posmatram otpravnika vozova na vranjskoj Železničkoj stanici:  i slike iz detinjstva koje i nisu postale moj životni poziv me podsećaju na neka ipak bezbrižna vremena. Bez obzira što smo imali mnogo manje i materijalno i finansijsko, ta vremena su za nezaborav, pa ako hoćete, i za ne malo poštovanje.

Svakako, radujem se svakom susretu sa Dobrijem Stojiljkovićem, koga u Vranju uglavnom zanaju po nadimku Šiše, komšijom iz sela. On je u mnogome, zajedno sa Zoranom Aranđelovićem, da tako kažem, krerirao moj životni  put.

Naravno, kaže na kraju, mnogo toga duguje svojoj porodici koja je i te kako imala razumevanja za svakodnevna odsustvovanja.

– Moja supruga Dušica je vrlo često bila i majka i otac našim sinovima. Sa ove vremenske distance žalim što nisam bio više pored sinova, promaklo mi je njihovo odrastanje, stasavanje; ali su oni i pored čestog odsustva oca ali ne i njegove ljubavi, postali kako se uobičajeno kaže, svoji ljudi. Predrag je advokat, ali i diplomirani ekonomista, a Nenad (nisu blizanci) je menadžer u javanim službama.

BRIONSKI PLENUM

– U to vreme pretio je MASPOK i mislim da je i otuda moj ulazak u Službu DB bez vojnok roka bio moguć. Naravno, Zoran je odigrao ulogu kod MUP, a Dobri Šiše je dao karakteristiku o podobnosti “sa terena“. Ne zadugo, odlazim u Batajnicu na polugodišnji kurs za rad u službi. I kako to obično biva kada je Služba DB u pitanju, događaji bukvalno potresaju ondašnju Jugoslaviju. Naredne 1972.godine na teritoriju Bosne i Hercegovine bila je ubačena grupa terorista koja je svojim zločinačkim namera unosila strah kod ljudi. Borba sa teroristima, iako je potrajala, bila je uspešna. Posle toga sam otišao na odsluženje vojnog roka, najpre u Zadar, a potom u Leskovac. Po povratku sa odsluženja vojnog roka vrlo brzo bivam unapređen u operativca, za to vreme veoma odgovornu i visoku funkciju u službi.

U svemu ovome mora se reće da je nakon Šestog brionskog plenuma (jula 1966.godine) došlo do radikalnih promena u DB i poverenje je do te mere bilo poljuljano i podosta je uticalo na raspoloženje u narodu. Srećom, ovakvo stanje nije potrajalo dugo i kadrovima novog talasa, kako su tada nazivani, Služba državne bezbednosti vraća poverenje.

FUDBAL

Kako su brojne obaveze svakodnevne i vrlo često ne tako lake, Dine odušak nalazi u angažovanju u Fudbalskom klubu Radnički. I, što je posebno interesantno, njegov rad u klubu dogodio se u zlatnom periodu „Reala sa Nišave“, osamdesetih godina prošlog veka.

– Jedno vreme sam bio na čelu Komisije koja se brinula o bezbednosti na utakmicama u Nišu. Kasnije sam avanzovao, da tako kažem, i postao član Upravnog, a potom i jedan od petorice članova Izvršnog odbora.

Bilo je to vreme viteštva u fudbalu, u kome je nadigravanje jedino donosilo prevagu. Iz tog zlatnog perioda niškog fudbala u sećanju mi je ostao Slobodan Kobliška, dekan Građevinskog fakulteta i prvi čovek niškog „Reala“ u vreme kada su bukvalno harali fudbalskom Evropom, kada su na Čairu poraženi Grashopers, Hanover, Dandi junajted i kada je Radnički stigao do polufinala Kupa UEFA.