Matematika diplomatske čajanke

Kako je razbila predrasude o ženama na tehničkim fakultetima, koliko joj nedostaje Tulbe gde se rodila i prohodala, kako je napredovala u karijeri i šta je sada preokupira

Život zbog obaveza ume čoveka da odvede daleko od rodnog grada. No, to  ne sme da znači definitvni rastanak, jer svojom prirodom i nekim unutrašnjim vođenjem mu se opet i iznova vraća. Vraća i time potvruđeje da rastanka i nije bilo.

– Mnogo, strašno volim Vranje. Nažalost, samo generacijski susreti me vraćaju tamo gde sam rođena. Godine i obaveze kao da nemaju sluha za moju ljubav, a ja sam nemoćna da se oduprem i Vranje mi sve više  živi u sećanjima, kao da se jada. Susret sa drugarima iz generacije: Svetom, Dudetom, Ninoslavom, Gocom Ilić. . . je istinsko slavlje,  jer hod u sećanja je povratak u neka vremena koja ne smeju da se zaborave – priča Ljiljana Živković, doskorašnji dekan Fakulteta zaštite na radu.

NAUK NIJE BAUK

Rođena je u naselju Tulbe, onde gde je danas “karingtonka“,  u nekadašnjoj Ulici Borisa Kidriča, u porodici poznatog matematičara Djoke Popovića i Vere, učiteljice za primer i Šumadinke u Vranju. To joj daje za pravo da o Vranju priča s dušom, onako kako samo to Vranjanci umeju i osećaju. Priča, možda, i sa dozom sete, pa i žalom što se s njim češće ne druži.

-Ipak, posao kojim se bavim, kao da mi je uslišio želju  za češćim kontakom sa rodnim gradom. Saradnja niškog  Fakulteta zaštite na radu  i „Simpa“ omogućila mi je česte dolaske u grad koji neizmerno volim, da opet popijem vodu sa česme u Tulbe, da se podsetim  kuće iz koje sam poodavno otišla, da opet čujem kako koračam kaldrmom i kako Ćoška i Sobina više nisu daleko. Jer i sećanje na sreću je – sreća – otkriva.

Vranje ima specifične kulturne vrednosti  koje grad čine prepoznatljivim, a uz to  ima i  prepoznatljivu muziku, muziku s dušom. 

-Iskreno bih volela da vremenom to postane brend Borinog grada. Muzika je odavno prokrčila sebi put. Poseban značaj joj je dao Emir Kusturica, diskretno je koristeći u svojim kultnim filmovima -gotovo u jednom dahu kazuje Ljilja.

 I naglašava da uvek kad čuje taktove Vranjske svite osećanje u trenutku bivaju pretočena u suze, kojih se nimalo ne stidi. Suze za Vranjem, sećanjima, bezbrigom i za vremenom gde su najlepša jutra i s porukom – kada ne bi bilo Vranja, trebalo bi ga izmisliti.

Svoje prve korake u životu upravo pravi na širini podno Ćoške. Kad je malo poodrasla put je vodi do Vukove škole čiji je učenik bila, i to jedan od boljih uopšte. Kao „vukovac“ odlazi u Gimnaziju, koju takođe završava sa odličnim uspehom. Već tada se primećivalo da Ljilja ima, što bi se kazalo, „žičku“ za matematiku, nasleđenu od oca.

– Ne da se hvalim, ali verovatno zbog tate matematika za mene nije bila bauk. Iskreno, zahvaljujući ocu,rešavanje zadataka me je ispunjavalo i zato mi je bilo čudno  kako je mojim drugarima matematika bila teret, pa i najteži predmet. Naravno, za ovaj predmet, kao i za sve druge čovek mora da ima afinitet, a moj otac  je  umeo na sebi svojstven način da od bauka napravi predmet kao svaki drugi. Bar sam ja takav osećaj imala. U gimnaziji moja ljubav su bile fizička hemija ili atomska fizika. Ali tu se isprečio – Beograd. Nekako mi se činio dalekim, a i onaj porodični osećaj, žensko dete, pa samo u velikom gradu. To je zapravo i presudilo da upišem studije na Mašinskom fakultetu  u Nišu. Em tehnika, em blizina i opet si na putu ostvarenja nekog dečačkog sna – seća se.

Iako jedan od najtežih tehničkih fakulteta, Ljilja postaje diplomirani mašinski inženjer posle pet godina, koliko i zapravo traju studije na ovom faklutetu. Naravno, imala je visoke ocene i u mnogome doprinela da se razbiju  predrasude da ženskom detetu nije mesto na tehničkom fakultetu.

Izabrala je put predavača, naučnika i univerzitetskog profesora.

Gotovo istog trenutka po diplomiranju biva primljena za profesora termodinamike i termotehnike u ovdašnjoj Mašinskoj tehničkoj školi. Kontakti sa decom su značili  nastavak

porodične tradicije prosvetnih radnika, ali i sticanje jednog velikog iskustva. U tehničkoj školi se nije zadržala dugo, samo dve godine, jer 1975.godine je biraju za asistenta na niškom Fakultetu zaštite na radu, što je istovremeno i značio početak jedne burne i uspešne karijere univerzitetskog profesora.

Ostala je u domenu mašinskih nauka, jer našla se na katedri zaštite na termopostrojenjima, kao i u termoenergetici i termotehnici. Dolazak na fakultet, seća se, zapravo  je značio izuzetnu priliku i mogućnost za napredovanje, što se  smatralo nekim normalnim sledom događaja.

Može se reći da joj je mnogo toga išlo na ruku. Fakultet zaštite na radu tek što se formirao (1970.) i sama je učestvovala u njegovom, ali i svom sazrevanju. Naravno, istovremeno je i sama stasavala i kao profesor, i kao pedagog, ali i kao osoba koja u nauci ume da pronađe  nove puteve saznanja i sve to prenese mlađim generacijama.

– Uspeli smo, ne samo ja, već i sve moje kolege iz tog vremena iako smo se, da tako kažem, šetkali od mesta do mesta predavanja, vežbi i ispita, radovali smo se stvaranju novih generacija stručnjaka u oblasti zaštite na radu.

Neki osnovni preduslovi moraju biti ispunjeni kako bi sve ono što radiš bilo još uspešnije. Dolazak na fakultet je značio dalje učenje, usavršavanje. Znala je to Ljilja i već 1975.godine, dolaskom na fakultet,  upisuje magisterijum i pet godina kasnije na Univerzitetu u Nišu stiče titulu magistra tehničkih nauka. Doktorsku disertaciju, zbog nedostatka laboratorije, radila je na prestižnom Institutu „Vinča“. Tamo  joj je mentor bio Miroljub Jovanović, naučnik svetskog glasa u oblasti termotehnike i termoenergetike.  Disertaciju je odbranila 1989.godine  na Matičnom fakultetu. Nakon toga  je vrlo brzo  izabrana za docenta, na svojim predmetima – termopostrojenja, termoenergetika i termotehnika.

U međuvremenu učestvuje  u projektu svog fakulteta na temu „Istraživanja i razvoj sistema za prečišćavanje gasova iz izvora emisije male snage“, da bi kasnije i sama rukovodila  timom realizatora Fakulteta zaštite na radu.    

ODLAZAK U FRANKFURT

Titulu vanrednog profesora dobija 1997.godine a već sledeće, zbog odlaska u Frankfurt, gde je njen suprug postavljen za  konzula SR Jugoslavije, pravi trogodišnju pauzu u profesuri. Frankfurtska epizoda donosi  nova iskustva, mnogo različitija od onih stečenih za katedrom na fakultetu. Tada je i shvatila da druženje sa suprugama diplomata na popodnevnim čajankama nije u nikakvoj vezi sa zvaničnom politikom koju njihovi supruzi zvanično zastupaju.

-U početku, zbog našeg mentaliteta gostoljublja, to nisam mogla da razumem. Vremenom  mimo moje volje to je postalo ‘normalno’.

Te tri godine se maksimalno angažovala na humanitarnim poslovima i prikupljanju pomoći, koju je slala u domovinu pod sankcijama kasnije i u vreme bombardovanja.  

Po povratku iz Nemačke 2001.godine, profesorka nastavlja svoj rad na fakultetu i vrlo brzo, već 2003. dobija zvanje redovnog univerzitetskog predavača. Od tada, kao da je sve krenulo mnogo brže.

-Uspesi, napredovanja na fakultetu, pa i vreme kada  postaje baka, učinili su da tu deceniju svrstam u svoje najuspešnije. Najpre, u tri mandata, ili čak devet godina bila sam na funkciji prodekana za nastavu i dva puta za oblast finansije, a 2009.godine me biraju za dekana Fakulteta zaštite na radu, kao jednu od retkih predstavnica nežnijg pola na toj funkciji. Nakon trogodišnjeg mandata, reizabrana sam na još jedan, koji je završen prošle godine. A u međuvremenu, dešava mi se verovatno jedan od najlepših događaja u životu –  postajem baka malom Dušanu, sinu svoga sina Marka.

Izuzetno visoko  mišljenje ima o mladima iz vranjskog kraja  koji studiraju na ovom fakultetu. – Iskreno – nastavlja profesorka-  veoma su vredni i na ispite izlaze maksimalno spremni. Bar na predmetima koje ja predajem. Razlog je, čini mi se, što  znaju da sam iz Vranja a to im samo znači veću odgovornost, ne nikako mogućnost za protekciju. Zaista, radi se o vrednim mladim osobama na koje sam stvarno ponosna, jer nikada nisu zloupotrebili  Vranje.

PORODIČNA SLIKA

Sliku uspešne profesorke univerziteta upotpunjuje i porodična slika. Suprug, pa i kolega fakultetski profesor uvek joj je pružao maksimalnu podršku i nastojao da  profesorske i ostale muke i probleme zajednički rešavaju. I, očigledno, uspeli su u tome.

Ćerka Aleksandra, koja u vreme bombardovanja nije želela da ostane u Frankfurtu, danas je profesor na katedri hemija-genetika na Hendrih Hajne univerzitetu u Dizeldorfu. Sin Marko, stručnjak u IT tehnologiji, zaposlen u računskom centru Univerziteta u Nišu, i sa svoja dva sina, četvorogodišnjim Dušanom i tri godine mlađim Markom, kompletira sliku uspešne porodice Živković.  A unuci su, naglašava baka Ljilja, njena preokupacija u slobodnom vremenu, koga za njih mora da ima.