Prošle godine u ovo doba list »Blic » je objavio seriju geografsko-turističkih karata Srbije. Ove godine delo starijeg brata ponovio je mlađi, iz iste novinske kuće– dnevne novine »Alo«. Bili su to zanimljivi dodaci, pokloni čitaocima uz nedeljna izdanja, pod zajedničkim nazivom „Moja Srbija“.

Dakle, iza ovog, nazovimo ga projekta, komercijalnog naravno, ipak stoji država – Ministarstvo trgovine i turizma u saradnji sa preduzećem „Magic Map“ (www.magicmap.rs)  . A cilj projekta je, valjda, popularizacija prirodnih lepota, znamenitosti i turističke ponude Srbije.

Šta smo do sada videli u tom serijalu?

Na prvoj mapi Srbije, na kojoj su naši najznačajniji manastiri, valjda nečijom omaškom, nije bilo manastira Sveti Prtohor Pčinjski. Hteli ili ne, progutali smo tu knedlu.

Sledeće nedelje redakcija nas je častila kartom srpskih banja. Petnaestak njih predstavljeno je fotografijom, kako i priliči. Vranjska Banja je predstavljena samo geografskim kružićem, a od Bujanovačke Banje ni traga ni glasa. Progutasmo i drugu knedlu.

Treće nedelje dočekasmo novi poklon redakcije: kartu najlepših srpskih planina. Pogađate: na njoj, em što nema Besne kobile, nema ni Vlasine sa njenim jezerom – biserom lepote, čiste i zdrave prirode. Opet je neko napravio grešku, a mi progutasmo i treću knedlu.

Četvrte nedelje, na karti Srbije, predstavljeno je 40 lokacija za sve popularnije ekstremne sportove. Ali, među njima nema Grdeličke klisure, ni kanjona Pčinje , ni Čemernika sa »Vlasinskom džipijadom« ni atraktivne i originalne trke planinara pod nazivom »Trka 4 elementa«. Beše to gorka četvrta knedla.

Napokon, prošle nedelje, 2. avgusta, redakcija novina »Alo« poklonila je čitaocima kartu Srbije pod nazivom »Putevi vina«. Na toj karti najpoznatijih vinogorja u Srbiji, nije bilo mesta za Vranjsko vinogorje. Namerno, ili ne; omaškom ili ne ali beše to i peta knedla.

Ko zna, možda ova serija i potraje. Možda će knedli biti i za jedan švedski sto, ali se postavlja principijelno pitanje: treba li o ovome ćutati? Ćuti danas, ćuti sutra; ćuti o ovome, ćuti o onome, pa tako ćutanje prelazi u odobravanje.

Za sve to narod ima jedno lepo kazivanje: uvek su ovce bile za šišanje, a konji za jahanje.