Više nego što smo i sanjali

Likovna radionica je po mnogo čemu jedinstvena u zemlji ali i u svetu a pre svega po tome što u njoj istovremeno rade polaznici, slobodno mogu reći od sedam  do sedamdeset i sedam godina starosti. Svi oni su dobili mesto koje im omogućava kompletno upoznavanje sa svim vidovima likovnog izražavanja (slikarstvo, vajarstvo, grafika…) shodno njihovim sklonostima i potrebama. Radionica pre svega vrši pripreme za polaganje prijemnih ispita. Od otvaranja do danas se u njoj edukovalo preko 1000 dece a njih 182 je uspelo da upiše željene fakultete umetnosti, arhitekture, srednje umetničke škole. Kada znamo da je na tim fakultetima prijemni ispit vrlo težak i da se prima jako mali broj studenata onda je ovo izuzetno veliki rezultat

– Često sam imala običaj da kažem – priča Vesna Marinković Stanković, voditeljica Likovne Radionice Narodnog univerziteta u Vranju –  da kada budem pisala o tome kako je nastala Likovna radionica u Vranju biće to naučno-fantastična priča. I zaista mom suprugu Goranu i meni nije bilo nimalo lako kada smo odlučili da napustimo prosvetu, ostavimo svoja radna mesta i upustimo se u avanturu ne bi li ostvarili naš zajednički san.

I san se ostvario, i tek će se ostvarivati. Likovna radionica NU proslavlja „punoletstvo“, odnosno 18 godina postojanja i, o tome pomalo sa setom ali i izraženim optimizmom govori Vesna Marinković Stanković.

Vranjske: Svaka priča, pa i naučno-fantastična, ima svoj početak; dakle, kako je počela Likovna radionica?

Marinković-Stanković: Dok smo suprug i ja radili u školi kao profesori likovne kulture stekli smo značajno iskustvo u edukaciji i radu sa decom i postigli smo značajne rezultate ali smo pritom shvatili da školstvo ovakvo kakvo je trenutno kod nas, najmanje vodi računa o talentima koji ne mogu da se razvijaju u takvom sistemu organizacije. Likovna radionica Narodnog univerziteta je počela sa radom početkom 1997. godine na našu zamisao i inicijativu uz veliku podršku i pomoć Miroljuba Stojčića, tadašnjeg Gradskog veća a i Živojina Cvetkovića tada direktora Narodnog univerziteta. Oni su shvatili koliko je velika potreba za otvaranjem jednog ovakvog mesta u gradu u kome ne egzistira nijedna umetnička škola a o fakultetima umetnosti i da ne govorim. I sada sa ponosom mogu da kažem da smo od tada daleke 1997. godine do sada kada slavimo osamnaest godina, znači punoletstvo postigli mnogo toga, čak mnogo više nego što smo mogli i da sanjamo.

Kompletan tekst možete pročitati pretplatom na elektronsko izdanje „Vranjskih“ preko www.novinarnica.net