Ustaško-četnička transverzala

Eto su se svi lepo razveselili u Moskvi, na Crvenom trgu, slaveći Dan pobede nad nacifašizmom (što se sada nekima čini preuranjenim slavljem, da je moglo i bolje, ali polako). Bio Toma (koji se još nije odrekao zvanja „četničkog vojvode“), marširala garda „srpskim strojevim korakom“ i već uobičajeno raspekmezivanje po medijima. Za to vreme događale su se neke druge stvari

Hajde da vidimo gde smo ustvari prispeli. Kao prvo, naš Dan pobede ne pada devetog, nego petnaestog maja 1945, jer su naše snage do toga dana vodile žestoke borbe sa okupatorom i – naročito – domaćim izdajnicima na austrijskoj granici, oko famoznog Blajburga. Nacifašistički okupator i domaći izdajnici gledali se da se po svaku cenu predaju našim angloameričkim saveznicima u toj zoni dodira, bežeći pred opravdanim narodnim gnevom. Nije im bio neki pametan izbor: Britanci, prvi na liniji dodira, nisu imali razumevanja i vratili su ih našim partizanima, a sovjetske kolaborantske elemente poslali u SSSR, gde su gadno stradali, oni koji su uopšte stigli do tamo, to jest; uglavnom su ih pobili odmah. Ustaški režim izveo je – za sebe – dobar trik: povukli su sa sobom naivne civile iz Zagreba da im budu iza leđa dok oni beže. Mreža koju su oslobodioci tamo razapeli bila je puna velikih rupa, pa su se velike ribe i provukle, a sitne ribe stradale. Provukli su se: Ante Pavelić, Dinko Šakić i supruga, onaj Rojnica, Maks Luburić i poprilična ekipa njegovih zlikovaca; Mita Ljotić, vladika Nikolaj (danas svetac) i deo pratećeg tima; pop Djujić i dobar deo njegovih četnika, kao i gomila saradnika okupatora i drugih domaćih izdajnika. Ukratko: aljkavo obavljeno, drugovi. Pokojni Simo Dubajić pričao mi je još 1969. da on i njegove jedinice duže nekih tridesetak hiljada pobijenih oko Blajburga na tom terenu i to bi otprilike bila realna procena. Danas (od 1990.) neoustaški elementi u Hrvatskoj kukaju nad „stotinama hiljada“ pobijenih, mada na čuvenom blajburškom spomeniku nisu uspeli da nabroje više od 26 imena.

&&&

Zanimljivo je da na blajburške komemoracije ratnim zločincima i domaćim izdajnicima nikada nisu otišli ovi naši naslednici „Jugoslovenske vojske u Jugoslaviji“, „ravnogorci“ i ostali četnici-početnici na čelu sa Vukom Draškovićem. To je nepravda: ipak je tamo stradalo nekoliko hiljada četnika različitih pasmina koje su prethodno Pavelićeve ustaške vlasti snabdele urednim papirima i garancijama, salvus conductus, za prolazak kroz ostatak NDH. Dobro, ne moraju tamo oko tog Blajburga da se pojave baš istoga dana sa ovim novim ustašama; mogu koji dan ranije ili kasnije, ali – nema ih. To nije lepo. Evo, hrvatske vlasti, HDZ i SDP podjednako, ukazuju odgovarajuće sramotne počasti na tom Blajburgu ustašama, dok Jasenovac nekako sa zaziranjem odrađuju ritualno. Tek tamo, oko Blajburga, pokazalo se jasno jednom za svagda da su svi narodni izdajnici, bez obzira na pasminu, bili saveznici. Tako se sa njima i postupilo – osim sa onima koji su umakli pred pravednim narodnim gnevom. Mita Ljitić toliko se žurio da umakne da je stradao u saobraćajnoj nesreći, jer vozač nije uvažio ograničenje brzine i uslove saobraćaja, a vladika Nikolaj očitao mu je opelo posle. Do dana današnjeg istoričarima nije jasno je li Mita Ljotić bio nikolajevac, ili Nikolaj ljotićevac; svejedno je svakako – bili su isti. Nikolaj je danas svetitelj SPC (eto im ga tamo), a Mita umalo da dobije trg u Smederevu; tako je i Marisav Petrović mogao da dobije ulicu u Kragujevcu (to je onaj ljotićevac koji je tokom streljanja izdvajao ko će pred mitraljeze, a ko će da pretekne). Svakome svoja sramota.

Kompletan tekst možete pročitati pretplatom na elektronsko izdanje „Vranjskih“ preko www.novinarnica.net