Odsecanje vere

Nismo imali pojma o čemu se radi. Iz Eparhije nisu ništa najavili, nisu nas konsultovali, nisu obavestili Crkveni odbor, nikakve javne rasprave ni konsultacija u vezi sa sečom šume na crkvenom potezu nije bilo. Došli su neki ljudi kao hajduci i počeli bez plana da seku šumu na mestu gde ona postoji poslednjih dvesta, trista ili petsto godina. Mislili su, to će tako proći, ispod žita, da ćemo nemo posmatrati pustošenje ovdašnjih šuma

Predanje, potvrđeno retkim arhivskim zapisima, kaže da je selo Dubnica, koje se nalazi na petom kolimetru jugozapadno od Vranja, dobilo ime po dubovima, odnosno dubicama, što je stari srpski naziv za drvo hrast. Otuda i utisak koji je stekao reporter „Vranjskih“ čim je kročio na tlo Dubnice – meštani, iako posvećeni vernici (ne zaziru od mantija već su vazda bili s crkvom) istorijski i sudbinski su vezani za šumu. Nikada, ni pod kojim uslovima neće te svoje dubove i dubice dati vladiki Pahomiju i njegovima kako su oni to naumili pustošeći, vele, ovih dana šume po Okrugu Pčinjskom zarad viših, valjda božjih interesa. Čak i starine odmah pred reporterom odlučno i preteći podižu glas i „krivake“, potvrđujući tezu iz prethodne rečenice.

Ako bacite pogled na brdsko područje iznad Dubnice, uočavate da je šumsko blago dubničkog ekoregiona ogromno. Meštani, bez uzimanja daha, u reportersko uvo deklamuju priče o najkvalitetnijim šumama bukve i hrasta u južnoj Srbiji. Ne postoji crna statistika po ovdašnje šumsko blago, Dubničani ga čuvaju vekovima. Uspešno su ga u prošlosti spasavali od raznih okupatora, komunista, požara, štetočina, đavoljih rabota svakojakih. Najnovija pretnja stiže, na njihovo razočarenje, od onog od koga su to najmanje očekivali – od Srpske pravoslavne crkve u čije su ga ime, zapravo, vekovima čuvali i negovali. Konkretno, od Eparhije vranjske koja bi, navodno, da svojata dubničke šume kao svoje, iako ih vernici ovdašnji doživljavaju kao parohijske.

Kompletan tekst možete pročitati pretplatom na elektronsko izdanje „Vranjskih“ preko www.novinarnica.net