PRAZNIČAVO

Vaskrs, Prvi maj, Djurđevdan, što kažu Vranjanci – „prazničavo vreme“. Spajaju se radni i neradni dani, što mu u stvari dođe na isto. Radio ne radio… važno da je praznik. I eto ti srpskog mitološkog pomirenja – ateisti slave svece, vernici slave ateističke praznike. Kafane pune, i svi u pauzi psovanja „lopovske države“, debatuju o tome da li da se kupi prase ili jagnje, kod koga je najbolja (i najjeftinija) domaća rakija, supermarketi puni kao brodovi (samo da nije nedajbože „Titanik“); potpisnik ovih redova imao je lično iskustvo (pa i ja slavim, i u mene je duša) da u jednom supermarketu nije mogao da nađe ni korpu za pazar, a frekvenciju kolica po sokacima između gondola trebalo je da reguliše saobraćajna policija. Da li da se ide na Devotinske livade, Aleksandrovačko jezero ili u Kazanđol…

E, jedna digresija: pomenusmo Kazanđol, mitsko mesto okupljanja generacija i generacija vranjske omladine, prepuno k’o oko uspomena na koje se meraklike Vranjanke vlaže kao oktobar, a stare meraklije Vranjanci kao da su krknuli „afričku šljivu“, nikad ne pada. Elem, onomad me zovu vranjski planinari da idem sa njima i da pravim reportažu kako oni čiste i sređuju Kazanđol; ja ne mogah, od goleme rabote, oni se naljutiše. Za nedelju dana, zovem ih, reko’ – e, nemojte da se ljutite, evo idem sada u Kazanđol, pa da objavim šta ste uradili. Kad oni otuda – ne, nemoj! Zašto bre? Pa zato, kažu, što je sve isto kao i pre nego što smo bili tamo da uvodimo ekologiju. Opet stari šporeti, iscepani dušeci, od plastične kese i flaše Vranjska reka zajažena i zaražena, i pacovi otuda beže da se ne otruju.

Otkud sad ova paralela između supermarketa i vranjskih izletničkih destinacija? Pa otuda, što su sve ono što su Vranjanci u supermarketima kupili, pojeli i popili, na izletištima ostavili, bila ambalaža, bilo iznutra. A teraju te da se pred kućnim pragom izuvaš, takva je to jedna higijena i kultura.

Što se Prvog maja tiče, za neupućene međunarodnog praznika rada, međunarodni nezadovoljni radnici su širom sveta štrajkovali i bunili se protiv izrabljivačke vlasti, čak i u najrazvijenijim državama, a naši koji neće baš da budu međunarodni, bili su narodni – jeli, pili, istovarivali telesne izlučevine, ali nisu štrajkovali, to su ostavili međunarodnim kolegama.

Zašto mi da štrajkujemo i da se bunimo, ima pobudale od nas. Nama je sve potaman, mi ne radimo na praznik rada, i to tri dana, a ne radimo ionako. Pa opet palimo roštilj i vrtimo životinjku na motku. Živeo rad, živeo trud, neka radi ko je lud! Nego, kad će već taj 29. novembar? Zdrva smo se snabdeli još marta meseca, još da napunimo kacu s kupuz, i da sobalimo jedno svinjče od neki’ 200 kila. I to preko sindikat; pa radnici li smo, ne li smo… Važno da je prazničavo!