U Portugalu sam shvatila sam patriotizam nije znanje himne, ratovanje ili dokazivanje snage na fudblaskim terenima, već poštovanje, rad i ulaganje u sebe. Tako se voli država!
Dok sumiram utiske predstave „Crvena“, komada koji govori o položaju žena u Srbiji, nasilju, abortusu i otkriva koliko smo mizogeni danas, dobijam poziv da napišem koju reč, mišljenje o današenjem svetu. Pitam se odakle krenuti. Reći ću samo da je prošle godine ubijeno 28 žena, a u ovoj godini, do aprila, 15 žena je bilo žrtva rodno zasnovanog nasilja. Cveće, ljubav i podršku zamenili su motorna testera, sekira i batine. Borbu za bolje sutra zemenila je borba za opstanak. Dok nam tone pola Srbije, Srbija potpisuje ugovore o „Beogradu na vodi“. Priča se o kanalu Beograd – Solun, pored železnice koja ide sporije nego 1884. godine. Obrazovni sistem nam štanca kadrove koji nam nisu potrebi. Roditelji rađaju decu za koju nisu spremni, rade naporno dok o vaspitavanju nemaju vremena da misle. Ne učimo o poštovanju, ljubavi i razumevanju još od mlađih dana, pa žašto bismo i u kasnijim godinama. Poptuno je u redu da se o nasilju ne govori, dok se mladi tuku, profesorke prebijaju a javna imovina uništava, jer naravno „bolje je dok se ćuti“. Neznanje nas je dovelo dovde, ubilo znatiželju i volju. Cenzura nas je oslepela, a politiku preuzela retorika.
***
U zimu 1986. godine rođena je dugo očekivana beba, Portugal i Španija postaju deo EU, u aprilu se dešava jedna od najvećih ekoloških katastrofa ovog vremena – Černobilj. Lep doček. Dešavanja u kosmosu su me nekako odredila da provedem deo svog života na Iberijskom poluostrvu i da se malim koracima borim za bolju životnu sredinu.
Kompletan tekst možete pročitati pretplatom na elektronsko izdanje „Vranjskih“ preko www.novinarnica.net
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.