BOGINjA MLADOSTI

U prošlom broju pisali smo o otpuštanju 33 radnika u Hebi, bujanovačkoj fabrici vode i sokova, i njihovoj najavi štrajka ukoliko se sprovede u delo plan menadžmenta, koji je objasnio da je prinuđen na ovaj potez zbog tržišnih okolnosti. U momentu dok ovaj broj novina ide u štampu (sreda 29. april popodne), otpušteni su se zaista okupili ispred kapije preduzeća, zajedno sa porodicama. Među štrajkačima ima različitih sudbina, ali su najbesniji svakako oni gde su oba člana porodice otpuštena, ali i oni čiji je jedini prihod bio plata iz Hebe. Dok rukovodstvo i sindikati pregovaraju, svi oni puni gneva čekaju epilog. Dok nastaje ovaj tekst, fabrički autobus nije dovezao radnike druge smene, navodno kako se ne bi stvarala gužva. Radnicima koji su se zatekli u proizvodnji, prema rečima kolega novinara koji prate štrajk, onemogućen je izlazak iz hale. Po fabričkom krugu i hodnicima stoji obezbeđenje, a ispred je i policija.

Hebu je 2009. za 2,5 miliona evra kupio regionalni lider u branši, Kompanija Nektar iz Bačke Palanke, koji je pre toga kupio i hanski Delišes, , uz obavezu da vrati dugove i isplati socijalni program – sve ukupno oko 10 miliuona evra – što je i ispunio. Pre privatizacije Heba je imala 520 zaposlenih, od toga manje od stotinu u proizvodnji, kreditna opterećenja i sve ostale karakteristike društvenog preduzeća koje nagrizaju unutrašnje sile samouništenja, i od nje, da nije privatizovana, ne bi ostao ni kamen na kamenu. Veliki broj radnika otišao je dobrovoljno uz otpremnine, posle čega je usledilo još nekoliko talasa otpuštanja. Međutim, do sada nije bilo otvorene pobune kao što je slučaj sada. Da se razumemo, u osnovi tržišne ekonomije je stalna konfrontacija radnika i vlasnika. Da banalizujemo, ovi prvi bi veće plate, bolje uslove rada i garantovano radno mesto, dok gazde žele da za što manje para dobiju što više. U slučaju Hebe imamo situaciju da vlasnik firme otpušta radnike za koje smatra da mu nisu potrebni, što je, opet, u skladu i sa tržišnim i državnim zakonima. Uz to, u ekonimiji nema mesta etičkim pitanjima Ali, ovde imamo još nekoliko problema. Heba je od osnivanja sedamdeseth bila simbol lokalne privrede i simbol egzistencije grada za koji se priča da je živeo od ove fabrike, a koji se sada čežnjivo seća lepe devojke sa reklame – grčke boginje mladosti (Heba je bila grčka boginja mladosti, a mineralna voda Heba je dar prirode…). Uz Duvansku industriju, koja posrće i sprema se za privatizaciju, bila je neka vrsta sigurnosti i garant da nije sve otišlo do đavola, posebno posle propasti Svetlosti, Gumoplastike, Klanice Jugokop… Sad se taj utisak menja. Država čiji predstavnici obećavaju da će pomagati ovaj rubni region opterećen ranijim sukobima i blizinom Kosova, ovde nije dovela ni jednog investitora, već im nudi sva ona mesta između Beograda i Novog Sada. Nedavno je propao pokušaj da se Klanica izda Italijanima zbog nekakvih administrativnih problema, dok Gumoplastikini hektari čame neiskorišćeni. I sad imamo socijalnu bombu u najavi jer ljudi po gradu sumnjičavo vrte glavama gledajući ka Duvanskoj. Konačno, slika štrajkača nije neobična za tranzicijsku Srbiju, u kojoj su od svih zaposlenih zaštićeni samo oni u javnom sektoru. Ono što važi za druge ne važi i za njih.