Sokrate, brate

,

Nenad Marić: „Predeo slikan očajem“, poezija, statusi i aforizmi; digitalno izdanje Društva živih pesnika, Čačak/Beograd 2015

Evo nama opet našeg vranjskog „Dok Holideja“, Nenada Marića, po profesiji doktora stomatologije, po vokaciji pesnika i trubadura, po osećajnosti urbanog srpskog južnjaka, a takvi su danas raritet. Na oko 380 stranica, što je, iskreno, mnogo za jednu pesničku zbirku, Marić nam otkriva terra incognita, još uvek neistraženu, mnogim takozvanim Vranjancima nepoznatu zemlju ovdašnjeg gradskog rafinmana. Kad ovo čitaš, vraća ti se nada da se ova area gde opstajemo, još uvek može nazvati Gradom (mada je to i administrativni naziv, poprilično sumnjiv), i da pod kultnom vranjskom  mesečinom još postoje mladi ljudi koji „aluju“ po vascelu noć, uz odbaranu muziku, literaturu, i plemenita osećanja, koja im izazivaju muku u stomaku – u majčinu, što nisam kao „oni“. Uzalud se trudiš. Sve i da hoćeš, majka te takvog nije rodila. Sad si vrsta za odstrel, bez lovostaja, jedino ti preostaje da u (o)čaj doliješ što više ruma.

– Nenad Marić – kaže književni kritičar Nikola Šipetić – ponosno bogati vranjsku kulturnu baštinusvojim predanim i svakodnevnim radom. Njegov glas se čuje daleko, stiče simpatije u regionu i izvan njega, prevazilazi granice lokalne produkcije što ga čini vidljivim pobornicima koji žive i rade u dijaspori. Sećanje na srednju klasu koja u ex Jugoslaviji više ne postoji u pojedinim pesmam drži primat. Stroga osuda neukusa i kiča koji apsolutno vlada svetom u Marićevim pesmama ima bitnu ulogu.

Priča, odvajkada samo priča
Glumatanje i karambol
Fešta traje
Dok drži alkohol

U njegovim stihovima – nastavlja Šipetić – možemo pronaći svu oskudnost i bizarnost današnjice predstavljenu jasnom žurnalističkom formom koja je jasna kako mlađoj publici, tako i njihovim roditeljima. Marićeve pesme su male poeme sadašnjosti, pitke i primenljive u svim slojevima društva.

PESNIČKA ORDINACIJA

Kad već ne mogu da plačem
Što je stvar dostojanstva i pripadnosti
Polu koji za sebe misli da je snažan
Odabrao sam da se smejem

– Stih dovoljan – kaže književni kritičar Željko Tropek – da bi se predstavio pjesnik Nenad Marić! Ja bih dodao da mi mislimo da smo i snažniji od te misli, mada se ponakad tresemo i ispred vrata našeg zubara. Ako neko misli da je hrabriji, neka se zaputi u Marićevu pjesničku ordinaciju. Toplo je preporučujem svim natprosečno hrabrim ljudima koji konzumiraju plodove zalivene umjetničkim zapažanjem i istinom.

Smejem se i podsmevam
Jedino tako svoju egzistenciju da opravdam uspevam

– Od mene imaš čist osmeh, bez tačke na zubu…

Krompir i brokoli
se prodaju u supermarketu.
Zlo je stiglo u grad.
Kradu se auta i nakit.
Parking se plaća.
Kradu se deca.
Pišanje se plaća.
Ukradena nam je i budućnost.
Između dva zla biramo.
Između čekića i nakovnja.
Strah, i od kriminalaca,
I od policije.

Samo sagledavanje sistema koji dominira nad glavama „malih ljudi“, i koji im svakodnevno kroji sudbinu, što ne promiče Marićevoj vrcavoj duhovitosti, može publiku do srca da nasmeje, a aktere „vrdalame“ da natera na preispitivanje. Tako Marić na jedan satiričan način potvrđuje da je umetnik taj koji iz hipnotisane gomile niti aplaudira, niti viče uaaa, već zapisuje hronolog kolektivne sudbine palanke ili čitavog sveta.

Mnogi su me obrisali sa liste.
Obrisao sam i ja iste.
Ali kada se okolnosti izmene
Oni čine zaokrete nagle
A ja bežim od njihove španske kragne.
Njima je obraz đon
A ja teram po svom.
Da li biti u pravu
Ili sačuvati živu glavu?
Pitao se i Sokrat jednom.
Pitam se i ja, ne jednom.
Pitanjem na pitanje odgovaram
Kao da mi je Sokrat brat.

Da je narod i okolina „Perikle“, a Nenad „Sokrat“ Atina bi doživela istu sudbinu. Nenad, kao i svaki istinski umetnik ili zaljubljenik u umetnost, danas i u prošlosti, uopšte, nailazi na otpor i nerazumevanje okoline. U tom slučaju Marić salutira svojim saplitačima i zahvaljuje im se svojim novim delima.

– Don Kihot, kao i svaki umetnik – dovršava Šipetić – nesumnjivo još jedan borac u armadi umetničke garde u borbi protiv gluposti i kiča.