Obožavam izazove, pozitivni adrenalin, uzbuđenje. Pravi novinar uvek ima želju da prvi saopšti neku informaciju. Ekskluziva i uvek ekskluziva! Ali volim i otmene teme
Rođena sam u Kosovskoj Mitrovici. Zbog prirode očevog posla doselila se u Vranje. Bila sam debeljuškasta, imala potpuno crnu i kratko ošišanu kosu, zbog čega su me često zvali mali. Mama kaže da sam bila beba koja je dan zamenila za noć, što joj je olakšavalo dnevno funkcionisanje, ali sam joj od noći pravila horor, jer nisam plakala samo kad su me ljuljali u ćebetu pretvorenom u ligenštul. U svakom trenutku svog odrastanja imala sam potpunu podršku svojih roditelja, Mikija i Novke. Sportski duh povukla sam na tatu. Svakog vikenda sam provodila vreme sa njim na vranjskom sportskom centru, s obzirom da je on bio fudbaler. Odatle ljubav prema sportu uopšte. Tata je uticao i na to da navijam za Crvenu Zvezdu. Pamtim one dane, kada sam sa njim i njegovim društvom pratila sve Zvezdine utakmice. Letnje i zimske raspuste provodila sam kod baka Rade i deke Vase u Starom Trgu… Imala sam nezaboravno i bezbrižno detinstvo ispunjeno ljubavlju.
***
Završila sam osnovnu školu „Vuk Karadžić“, gimnaziju „Bora Stanković“, kulturološko-jezički smer. Pored fudbala, druga ljubav bila mi je košarka. Igrala sam za školske timove i u osnovnoj i srednjoj. Razredna Danka Mihajlović, „latinka“, ostavila je veliki trag u toku školovanja u gimnaziji. Nije bila samo profesor, već i roditelj i prijatelj. I dan danas, vodi računa o nama, gde smo, šta se dešava sa nama… prati nas u stopu. Što se tiče puberteta, prilično stroga pravila u porodici i odjednom neverovatno mnogo pojačanih mojih želja za istraživanjem života doveli su do velikog nesnalaženja. Stalno mi je nedostajao neki sat više, morala sam među prvima da se vratim kući, a taj sat mi je toliko značio. Moja mama nikad to nije uspela da shvati. Imala sam dobro društvo, devojčice koje su čitale knjige, raspravljale o pesmama, taj period me je definisao kao ličnost. Bilo je, naravno, i bežanja s časova, ukora, svega što je trebalo da bude.
***
Mama je imala presudan uticaj u uspostavljanju porodičnih pravila, discipline, tata je puno radio, a ja sam bila prava tatina ćerka. Sestru Marijanu, mlađu samo trinaest meseci, nikad nisam doživela kao rivala, zato što smo uvek bile u raskoraku sa vremenom. Bile smo kao drugarice. Po želji oca, opredelila sam se za Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, smer Istraživanja ležišta mineralnih sirovina. Nikada nisam radila u struci.
***
Jedina stvar u kojoj nisam ludovala ni pravila eksperimente jeste ljubav. Slađan je ljubav iz srednje škole, znala sam još tada da je on taj pravi. Otišli smo zajedno da studiramo i od tada za mene nije bilo dileme. Verujem da nas je održala zajednička vizija. Kao ljudi prilično smo različiti, ali smo imali apsolutno identičan pogled unapred. Brzo smo počeli da živimo zajedno. Nakon studija, vratili se u Vranje, i Teodora i Dunja su nešto što je u potpunosti promenilo naš život i trenutak kada je postalo jasno šta je važno, i što je jasnije, šta nije važno u našem životu.
***
Novinarsku karijeru sam započela kao student. Radila kao volonter u beogradskom Radio „Pingvinu“. Divno iskustvo sa voditeljima Vojom Nedeljkovićem, Ivanom Bojić i Darkom Kocijanom, koji su u to vreme radili na Pingvinu, ostavilo je veliki trag na mene. U Beogradu tokom studiranja, radila u Gradskom saobraćajnom preduzeću, tri godine. Karijeru voditelja započela u “Iskonu”, radiju Eparhije Vranjske. Nakon toga, bila dopsinik beogradskog “PRESS”-a. Radila sam i mesec dana na Televiziji 017.
***
A onda je ušla u moj život Televizija Vranje. Tu sam zapravo doživela pravo “vatreno krštenje” i definitivno se opredelila za ovu profesiju. Novi ljudi, novo iskustvo… nešto sasvim drugačije i puno iskušenja. Televizija je, po meni, svojevrsno uveličavajuće staklo, medij koji prepoznaje iskrenost. Svako foliranje se vidi, baš kao što se vidi kada si pred kamerama ono što jesi. Zbog toga se moj vizuelni identitet ne razlikuje od onog koji negujem u svakodnevnom životu. Jedina razlika je ta što u svakodnevnom životu od šminke koristim samo sjaj za usta. Nema neke velike razlike između mog ponašanja u prirodi i pred kamerama. Možda sam u prirodi još opuštenija, ali kada se kamere uključe, onda imam onaj osećaj da mogu da pokažem sve što sam naučila, svoje vaspitanje, kulturu i konstantan rad na sebi. Ništa, ali baš ništa se ne može sakriti u živom programu. Govor tela, način obraćanja gostima, kome možete govoriti Vi, a kome ti, kada biti umeren, kada iskazati saosećanje i tugu, a da se ne pređe u patetiku, kada je dozvoljeno da se do suza smejete, za sve nabrojano treba imati urođen osećaj i dobro vaspitanje.
***
Ima i prednosti i mana ovog posla, kao i u svakoj profesiji, ali ste u prednosti ako radite posao koji volite. Televizija može da ponudi novinaru situacije koje iznenađuju i prilike koje se ne propuštaju. Informativa i odlazak na teren je nešto što se zaista uvuče pod kožu. I vođenje Dnevnika mi nije strano. Živeti sa televizijom je dinamično. Minut u TV programu je za gledaoca kratak, a za nas koji radimo je veoma dug. Iza jednog minuta stoji veliki timski rad. Ono po čemu me prepoznaju je emisija “Ženske priče”, u kojoj uživam dok otkrivam život nekih žena, ali i muškaraca, iz nekog drugog ugla, ne samo profesionalnog. Autorska emisija koja u potpunosti odgovara mojim profesionalnim afinitetima i to me ispunjava zadovoljstvom. Jedno sasvim novo iskustvo za mene, nešto sasvim drugačije, je i rad na popodnevnom programu “Vranje, dobar dan”.
***
Obožavam izazove, pozitivni adrenalin, katastrofe, uzbuđenje. Pravi novinar uvek ima želju da prvi saopšti neku informaciju. Ekskluziva i uvek ekskluziva! Ali volim i otmene teme. Svedoci smo vremena u kome su mnoge prave vrednosti pomerene i trenutno se na žalost sve tumači pogrešno. Ovo je vreme kada se emotivnost doživljava kao nečija slabost, koju drugi često pokušavaju da iskoriste. Ne postoji način da se čovek u potpunosti zaštiti od razočarenja, važno je samo da se potrudi da ostave što manje posledica na njega. U današnje vreme ljudi sve hoće odmah i sada. U svemu tome se romantika negde izgubila, emocije nestaju. Globalizacija i tehnologija, koliko nam pomažu i olakšavaju mnoge segmente života, istovremeno nam u međuljudskim odnosima odmažu. Ljudi se otuđuju ili nalaze izgovore u svemu tome. Ako imate prave prijatelje koji su sa vama i u dobru i u zlu, do toga neće doći. Na moju sreću, ja ih imam. Nađem vremena za njih, kao i oni za mene… ta zajednička druženja me ispunjavaju, sa njima se punim pozitivnom energijom. Podrška porodice i prijatelja mi je uvek bitna i daje mi snagu da u svemu istrajem do kraja. Rado slušam tuđe mišljenje, ali odluke uglavnom donosim sama.
***
Beograd je, kako kažu, za nekoga beo, za nekoga siv. Deo života koji sam ja provela u njemu je ostavio dubok trag u meni i ja bih mu se rado opet vratila. Mislim da je to grad koji nikada ne spava. Tamo sve vrvi od pozitivne energije. Sa sobom sam iz prestonice ponela kofer pun uspomena, ali sam vratila još nešto – upoznala sam jednu novu, jaču sebe, odgovorniju i spremniju na sve izazove. To je nešto što ništa ne može da zameni. Definitivno, to je okolina koja mi je prijala i iz koje nosim divne uspomene. Ali ipak, za mene je Vranje grad koji ima dušu. Najbolje od svakog mesta čine ljudi, a mislim da u Vranju još uvek postoji takva interakcija među ljudima u kojoj se svako može osećati prijatno. U njemu se nekako svi poznajemo, na ovaj ili onaj način. Svako ko dođe sa strane bude prihvaćen otvorenog srca.
***
Život u Vranju može biti lep i ispunjen, isto kao što za neke ljude može biti potpuno besmislen. To zavisi od toga koliko smo u stanju da uzmemo od onoga što Vranje može da nam pruži. Za mene je Vranje posebno, zbog ljudi koji žive u njemu, tu je moja porodica, tu su moji prijatelji, tu su oni koji mi znače, a arhitektonska, geografska i istorijska specifičnost je nešto što je osobenost svakog grada. Uvela bih stroge kazne za sve one koji ga prljaju. Volela bih da se poveća nivo tolerancije, da ima više ljubaznosti u komunikaciji, da je manje bahatosti i nasilništva.
***
Volim da izađem s društvom, našalim se, popijem poneko piće i dobro se zabavim. Ne radim ništa čega bih se stidela. Kažu da volim da se slikam. Da, obožavam fotografiju, i to javno objavljujem. Ali da razgraničimo neke stvari – to ne radim zbog drugih, već zato što sam narcis.
***
Uglavnom sam dobro raspoložena, vesela sam i optimista. Ali sam takođe i meteoropata. Ne volim kišne dane. Ali sam veoma retko neraspoložena. Znam da praštam, jer loše stvari zaboravljam. Slučajno ili namerno, ne znam. Ali veliku nepravdu nanesenu meni lično nikada ne zaboravljam. Ponavljala sam neke greške, ali ne namerno. Trudim se da učim na sopstvenim greškama. Mada je taj proces dugotrajan. Uglavnom prihvatam svoje mane i greške, kad ih već napravim onda nema nazad. Ostaje saznanje da sledeći put treba da pokušate da ih ne ponovite.
***
Politikom se nikada nisam bavila, niti me interesuje, ali se na žalost, provlači u svim segmentima društva. Nadam se da će se to u dogledno vreme promeniti. Užasavaju me foliranja, sujeta, laži… Ali je valjda za sve to kriva ekonomska situacija u zemlji.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.