VRANjSKE

Uopšte nije prvina da se napadaju “Vranjske” i prvi čovek ovih novina, Vukašin Obradović. I nije nikakva prvina da se to radi na neljudski i gnusan način. Ipak, ovo što je nedavno izašlo u nekakvom listu li, šta li je ono, zaista prevazilazi i najdijaboličniju maštu. Ne bih se ja ovde time bavio, nisam psihijatar, ali ima nekoliko momenata koji su mi ipak skrenuli  pažnju. Najpre, dve stvari su opšte mesto u napadima ovog tipa: pomoć pri doseljavanju Albanaca i udar na čast popova. Sve da je ovo i tačno, a ne vidim kako bi moglo biti, moraju se znati dve krupne stvari: ovde su popovi pedofili i ovde nema Albanaca. Ovo za popove dokazao je sud, a da nema Albanaca dokaz je to što ih nema. Jednostavno, iz ove doline beznađa beže svi, pa i srpski arhineprijatelji. Ostaju samo popovi, i deca, dok ne pobegnu i oni gavom bez obzira. I sad tu negde počinje priča o “Vranjskim”, izdajničkim i ko zna još kakvim novinama. I uz to niskotiražnim. I, naravno, priča o Obradoviću, prvom čoveku tih novina. Nešto se mislim – svaka mržnja počinje zapravo iz zavisti. A Obradoviću, kao i njegovim novinama, ima se na čemu zavideti, dakle, ima zašto da se mrze. Od njih lopovi ne mogu da kradu, ni mafijaši da upravljaju gradom, zapravo, ništa na miru ne može da se radi. A lepo bi bilo da može. Al, ne može. Od osnivanja ovih novina, Vukašin i njegovi, ali i porodice novinara, trpe ogromne probleme zbog pripadnosti Vranjskim. Od dece u školi pa nadalje, do ovakvih slaboumnih napada nedorađenih smrdljivaca spremnih na sve. I ništa. Trpeće se i dalje. Ideja je jasna – Vranju trebaju ove novine. Vranju, i ne samo Vranju, treba nada koju ove novine nose – nada da niko posle nas neće morati da bude u našoj situaciji, da ćemo živeti u društvu gde je nenormalno da popovi napastvuju decu, da mafijaši vladaju gradom, stvarno ili preko tabloida. To je misija ovih novina i tako će biti dok ih ima. Oni koji su se ovih dana naslađivali čitajući bljuvotine koje se od maloumnih stvaralaca šalju još maloumnijim konzumentima, samo neka nastave to da rade. Za bolje nisu. Ali, Obradović i “Vranjske”, a “Vranjske” su ljudi koji ih čine, jesu za bolje, i činiće sve da se ka boljem kreću. I oni i ovaj grad. A jadnici neke se dave u fekalijama svoje zavisti. Tamo su jer im je tamo mesto. “Vranjske” su zato to što jesu – same su birale mesto koje im pripada. I nastavljaju da ga brane svom žestinom, svim snagama, to izabrano mesto. Iako nas je malo, nas je više. To neka niko ne zaboravi.