Ne kukaj, de

Iako mi je novčanik često prazan jer stalnih izvora prihoda nemam, iako sam nezadovoljna svojim okruženjem, ja sam srećna što imam dovoljno iskustva, znanja, prostora i mojih ljudi pa se osećam dovoljno jakom da odaberem najbolji od toliko izbora koji se predamnom trenutno pružaju. Koferi su mi uvek „na gotovs“

Prva misao nakon poziva prijatelja iz Vranjskih da budem deo ove rubrike, bila je da ih je neko ispalio i da sam uletela kao rezerva. Uzgred, ispala sagovornika i uobičajena prekomerna doza kofeina na dan roka savršen su spoj zbog kojeg novinar poželi da sažvaće svoj telefon ili eventualno razbije monitor.

Pomislila sam da još uvek nisam zaslužila da se tu nađem. Ubrzo sam izgrdila sebe zbog takve reakcije na poziv, jer ako me nešto za ove 23 godine realno sputavalo, onda su to nedovoljna svest o tome koliko mogu, koliko vredim i odustajanja.

***

Imala sam tu sreću da se zahvaljujući očevom zanimanju sa kompjuterom upoznam 98′. Televizor u boji i Nutela su tada za mene i stariju sestru Anu bili apstraktni pojmovi, ali sam zato naučila kako da u DOS-u uključim omiljenu igricu, a ubrzo nakon toga počela da se upoznajem sa čarima Majkrosofta. Ne, nisam ipak bila stalno zalepljena za „kockasti ekran“. Leti sam čitala, pravila nevolje i bežala od krava na 1400m nadmorske visine u Toplom Dolu. Jednog dana kada tata nije bio tu a mama u stomaku imala Bojanu, sa crno belog televizora brkati čovek spomenuo je neki rat. Njegove posledice smo, mi deca, kojima je bilo zanimljivo kolektivno sakrivanje po podrumima a onda i dug boravak na selu, osetili nekoliko godina kasnije. Da sa plebsom u SRJ nije baš sasvim sve u redu prvi put sam shvatila kada su se pozatvarali za vreme pomračenja Sunca u avgustu 1999. Zlatan se rodio 2001. It’s a boy! – ćaletova „četvrta sreća“ a moj treći „porte-bonheur“.

IZGUBLjENI U TRANZICIJI
Ponudu da budem deo filma Izgubljeni u tranziciji sam bukvalno dobila tokom neobaveznog razgovora u pabu, nakon čega sam počela da se prisećam ljudi čije bi priče bile zanimljive. Kolega Hauk Ojer, koji je finansirao iz svog džepa ceo projekat, je u septembru prošle godine posetio Vranje, bio je gost moje prijateljice i tada smo se upoznali. On u Drezdenu radi kao novinar, fotoreporter i urednik stranica za mlade dnevnog lista !!!!Dresdner Neueste Nachrichten. Iako mnogi imaju utisak da je ovaj film tendeciozan, po nekim komentarima naručen ili šta već ne, zapravo se neobavezan razgovor o situaciji na jugu Srbije i inače o stanju u zemlji pretvorio u ideju za snimanje. Kolega ima utisak da kada neko iz zapadne Evrope snima dokumentarni film o Srbiji, fokus je uglavnom na rat, devedesete i posledice, i da je on želeo da napravi portret u kontekstu sadašnjice iz perspektive novinarke koja je tada bila dete i ljudi kojima je period tranzicije odmogao ili pomogao. S obzirom da dolazi iz Istočne Nemačke i takođe je bio dete kada su velike promene tamo počele, sva ta priča oko tranzicije i kako ona utiče na život običnih ljudi mu je bila još primamljivija. Film smo snimali u Vranju, Bujanovcu, Vladičinom Hanu, Bosilegradu i Beogradu od 7. do 14. decembra prošle godine. Sledeći korak bila je montaža, koja je u početku predstavljala veliki problem jer su intervjui bili na srpskom, engleskom i nemačkom. Zbog toga su me pozvali da odem u Drezden krajem januara, što je ujedno bio moj prvi boravak u nekoj od zemalja EU, ako ne računamo Bugarsku i Grčku. Tako da sam ja osim novinarskog dela posla i organizacije snimanja bila prevodilac i sekla scene na srpskom. Trejler već ima više od sedam hiljada pregleda i mene je iskreno iznenadila nezainteresovanost nekih vranjskih medija a prijatno iznenadilo interesovanje nacionalnih medija. Film je u postprodukciji i uskoro će biti završen, ostaje da se dogovorimo da li ćemo premijeru organizovati kao poseban događaj uz izložbu fotografija koje su nastale tokom snimanja, ili će to biti na nekom od festivala.

U četvrtom razredu sam za džeparac prekucavala rukopise starijih bata i seka iz komšiluka koje su pripremali za seminarski ili diplomski ispit. U tom periodu sam sa drugovima iz ulice ručno pravila naš komšijski časopis koji smo izrađivali na tri presavijena A4 papira u deset kopija i delili po komšiluku. U sedmom smo sami osmislili, napisali i odštampali primerak časopisa „Zmajevci“. Od direktorke smo umesto prilike da ga zvanično osnujemo dobili po knjigu. Pomisao na to da sam uradila nešto korisno kao urednik Gimnazijalca maskira mi neprijatnost koja proizilazi iz sećanja na broj izostanaka.

***

Onda kad bih uspela da „namolim“ roditelje da me puste da izađem, odlazili bismo u Taliju. Deci Vranja potrebna je nova Talija, hitno! Uobičajena ekipa za stolom nad škripavim daskama, „mačke u starkama“. Sada jedna završava studije arapskog jezika, druga književnosti a treća je buduća istoričarka umetnosti. Ovaj što nas zvao „mačke u starkama“ sada je veoma uspešan modni dizajner i studira u Italiji. Bio je tada dovoljno hrabar da Čika Mići traži čaj jagoda-jogurt ili jabuka-cimet.  – Hibiskus ili nana, sinko. A ja? Iz Gimnazije sam samo odšetala do Učiteljskog, šokirala profesore u Gimnaziji, pomogla roditeljima iako to od mene nisu tražili, uplašila se od života i krenula linijom manjeg otpora. Ili sam bar tako mislila na početku. Nakon upisa na faks sam otišla u redakciju Vranjskih i tražila priliku da provodeći vreme tamo, pišući malo-pomalo – učim. Uz to sam dobila i šansu da pohađam brojne seminare, učim od stručnjaka, upoznajem nove kolege, razmenjujem iskustva. Svud po sobi mi vise akreditacije. Studije žurnalistike verovatno nikada neće prestati da budu moj san, mada, većina će se složiti, diploma ne mora nužno da obezbedi znanje, sposobnost, zdrave stavove. Pogotovo ne u Srbiji.

***

Prošlog septembra dok sam isprobavala nešto u garderoberu, čujem ja dve ponosne majke, kako komentarišu kod koje učiteljice/učitelja će im biti dete. Veli jedna, debele veze su potegli da bude kod željenog prosvetnog radnika, jer, tamo su uglavnom deca nekog uglednog vranjskog građanstva, mož’ misliti. A ova druga ima veze među nastavnim kadrom, a bogami i planove za srednju školu. Verovatno će roditelji ovih deteta više od njih samog da borave po školama, jer se deca još od prvog razreda uče kako pokvareni sistem funkcioniše. A ja razmišljam: e dabogda se ovakvima za nekoliko godina zapao neko ko NIJE na Učiteljskom ključne predmete položio na bubicu, pa će znati da radi sa glavicama. Ali male su šanse za to; 30:70 recimo. Možda su studenti loše razumeli ono oko primene tehnologije u nastavno obrazovnom procesu. Poenta je da budeš svestan toga da ćeš možda oblikovati navike nekoga ko će početi da radi u 2030 – im a živeti i u drugoj polovini 21. veka.

***

Na prvi pogled moj radius kretanja u životu je uži centar Vranja, ali zapravo je mnogo veći od onog koji bih imala u ovim godinama da sam odlučila da budem „samo“ student, da se borim za mesto u domu i budžet, da zbog „Bolonje“ nemam vremena ni za šta drugo. Iako mi je novčanik često prazan jer stalnih izvora prihoda nemam, iako sam nezadovoljna svojim okruženjem, ja sam srećna što imam dovoljno iskustva, znanja, prostora i mojih ljudi pa se osećam dovoljno jakom da odaberem najbolji od toliko izbora koji se predamnom trenutno pružaju. Koferi su mi uvek „na gotovs“. Samo zato što nisam dozvolila da mi se život u Vranju svede na to šta ću obući za vikend. Prežaliću nekako jednog dana to što nisam studirala van rodnog grada. Prežaliću i to što ne studiram novinarstvo. Nedostatak ambicije u srednjoj sam već prežalila. Ali nikada neću prežaliti to što nemam ni jedan jedini dan muzičke škole. Zbog toga uživam na svakoj probi hora na koju stignem da odem i iako nema zarade, ne odustajem od pevanja sa bendom.

***

Kada tri godine provedete u redakciji sa određenim standardima u izveštavanju, ako ćete nešto naučiti onda je to kako da prepoznate manipulaciju u medijima i koliko su zapravo mediji moćni. Ali ne morate da budete medijski radnik, treba vam samo malo zdravog razuma da se oduprete spinovanju, farbanju, manipulisanju. Zar ne vidite oko vas naopak sistem koji ne odgovara nikome osim kontrolorima i njihovim slugama? Vidite, i mirite se sa tim ili se pridružujete. Reče neko, najgori oblik očaja koji može zavladati u određenom društvu jeste sumnja da je uzaludno živeti pošteno. Ne kukaj, de. Uključi zaključanu empatiju, organizuj se lokalno i pazi za koga glasaš!

***

Svi skockani, vikend klon autfit, fešn jes jes jes. Ista mesta, isti ljudi, isti muzički repertoar. Mnogo ste elegantni. Baš ste se lepo sredili. Spolja, izgleda, dobro se živi u Vranju. Vidim, cipele su nekako izdržale upadanje u kratere po ulicama u centru. Živela sindikalna prodaja! Ako te nema na platnom spisku države, nisi se uvalio u one dve firme, ako ne radiš prekovremeno i dobijaš 150 eura za to mesečno, onda mora da ili držiš kafić ili radiš u njemu. Možda si i taksista. Sa završenim medicinskim fakultetom na primer. Ili si možda, da ne čuje zlo, novinar! A ako si u onih zastrašujućih 30 procenata, onda si nezaposlen. Kultura? Događaji? Maže li se to na lebac? Ma zašto da se cimaš? Mada, ne sumnjam da će vranjske Marije Obradović wannabe naprednjakinje nešto već osmisliti za nedelju.