Ženin šećer sladak kao med

, ,

U članu 27 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije piše da „funkcioner ne sme da koristi javnu funkciju za sticanje bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice“. A povezano lice u smislu ovog zakona između ostalog je i „supružnik funkcionera“. Uprkos tome, Dragan Popović, kao v.d. direktora državnog UP Vranje, nabavlja šećer za to preduzeće od privatne firme svoje supruge

Dragan Popović, v.d. direktora Ugostiteljskog preduzeća (UP) „Vranje“, za potrebe objekata restoranskog tipa u sastavu ovog preduzeća u stoprocentnom državnom vlasništvu nabavlja šećer od privatne firme SMS Pak. Ova informacija mogla bi se svrstati u rang uobičajenih da firma-dobavljač nije u stoprocentnom vlasništvu Popovićeve supruge Slavice. U postojanje poslovne relacije između dve firme može uveriti svako ko ode u bilo koji od objekata koji posluju u sastavu UP Vranje (Hotel, Motel, Vranjski merak itd) i poruči kafu ili čaj. U kompletu koji sleduje gostu uz topli napitak dobija se plastična kašičica, šećer ili med, svaki artikal ponaosob uredno upakovan u foliju sa natpisom SMS Pak (vidi sliku) i brojem telefona na koji možete naručiti proizvode ove preduzetničke firme.

DRAGAN POPOVIĆ
NE ZNAM DA JE TO SUKOB INTERESA
Kada ga je novinar kontaktirao, v.d. direktora UP Vranje Dragan Popović je na pitanje smatra li nabavku šećera za to državno preduzeće od suprugine firme moralnim i zakonitim odgovorio sa „pa, što je problem?!“
– Ne znam da je to sukob interesa, pravo da vam kažem.
A zašto Popović posluje baš sa supruginom firmom?
– Pa sa kojom firmom da poslujemo, u Vranju i okrugu nema druge firme. Ma, to su neke minorne količine, možda smo nabavili šećer za desetak hiljada dinara početkom godine i od tada više ne.
Na primedbu da se „minorne količine“ i danas služe u objektima UP Vranje.
– Šta da radimo, da ga bacimo?! – ljutito će Popović.
A na opasku novinara da ima saznanja o postojanju drugih firmi od kojih se šećer može nabaviti, da ima i distibutera, da je čak razgovarao sa nekima od njih.
– Pa, oni svi uzimaju od mene – pomalo se neoprezno izleteo Popović, čime je dokazao da supruginu firmu i te kako doživljava kao svoju.
Ipak, najviše je pogođen pitanjima o poslovnoj saradnji SMS Pak sa javnim preduzećima.
– Ma, šta hoćeš ti sad?! Kakve veze ima moja surpuga ili ja sa javnim preduzećima. Ajde, ajde – posle čega se sa druge strane žice začulo „tuuu, tuuu“.

SUKOB INTERESA

Ako startujete kompjuter i odete na sajt Agencije za privredne registre (APR) videćete da je firma SMS Pak registrovana u formi „preduzetnik“ na ime Slavice Popović sa šifrom delatnosti „usluge pakovanja“. Na istom sajtu u podacima o UP Vranje konstatuje se da je Dragan Popović v.d. direktora preduzeća (koje se sada u knjigama zove „Privredno društvo za ugostiteljstvo, turizam i usluge Vranje DOO) čiji je stoprocentni vlasnik Republika Srbija. Jedan od nekoliko brojeva telefona firme SMS Pak isti je kao i porodični telefon koji se vodi na ime Dragana Popovića u „belim stranama“ Telekoma Srbije. 

Ova privatna firma počela je da obavlja delatnost u oktobru 2005. godine, što znači da se deset godina bavi pakerskim poslom. Koliko uspešno, to je nemoguće utvrditi jer na sajtu APR, iz nepoznatih razloga, nema objavljenih finansijskih izveštaja. Ali, prema evidenciji Narodne banke Srbije (NBS), firma SMS Pak nije imala evidentirane neizmirene obaveze, barem u poslednje tri godine (period za koji NBS vodi i ažurira dokumentaciju na sajtu), što znači da nije bilo ni blokada računa i da se vlasnik ne pati. O prihodima se bez validnih podataka može samo nagađati.

Osim što se u ovom poslovnom odnosu može postaviti pitanje morala, mnogo je važnije zapitati se – kosi li se takva nabavka robe sa zakonom i javnim interesom? Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbije ističe da sama činjenica da supruga direktora državne firme ima privatnu firmu ne predstavlja sukob interesa, ali da se međusobna poslovna saradnja kosi sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije.

– Ako to državno preduzeće nabavlja neku robu od privatne firme koju vodi supruga direktora, to bi onda svakako bio sukob interesa – kaže Nenadić.

Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije u odeljku 3 („Sukob interesa“) predviđa da je „funkcioner“ dužan da javnu funkciju vrši tako „da javni interes ne podredi privatnom“. Funkcioner je po zakonu „svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe RS (…) jedinice lokalne samouprave i organe javnih preduzeća i privrednih društava (…) čiji je osnivač odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava“. U članu 27 zakona još piše da je „funkcioner dužan da izbegava stvaranje odnosa zavisnosti“, a ukoliko odnos zavisnosti sa nekim licem već postoji „da učini sve što je potrebno radi zaštite javnog interesa“.

POGODNOST ZA POVEZANO LICE

U istom članu zakona piše i nešto što je možda u konkretnom slučaju ključno: „Funkcioner ne sme da koristi javnu funkciju za sticanje bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice“. A povezano lice u smislu ovog zakona (član 2) je „supružnik ili vanbračni partner funkcionera, krvni srodnici u pravoj liniji i u pobočnoj do drugog stepena srodstva (…) itd, itd. U članu 2 zakona je objašnjeno i šta je to sukob interesa: „Situacija u kojoj funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na postupanje funkcionera u vršenju javne funkcije odnosno službene dužnosti, na način koji ugrožava javni interes“.

Povrh navoda s početka teksta, SMS Pak ne ostvaruje prihode samo od prodaje pakovanog šećera kafićima i državnom preduzeću koje vodi suprug vlasnice, već je privilegovan kao dobavljač i u nekim lokalnim javnim preduzećima. Na primer JP Vodovod je, prema fakturi koje su „Vranjske“ dobile po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, 22. decembra 2014. godine kupio od narečene firme 5.000 kesica običnog i 1.000 kesica žutog šećera, te 400 folija meda za čaj. Firmi Popovićeve supruge uredno je plaćeno 21.450 dinara sa PDV-om. Najmanje još jedno javno preduzeće, Komrad, prema priznaju direktora Dejana Ilića, smatra da su šećer i med iste firme slađi od onih drugih proizvođača. Samo što je cifra Komrada iz prošle godine čak i veća od Vodovodove – prema priznanju Ilića, 57.000 dinara na godišnjem nivou za 2014.

NABAVKE MALE VREDNOSTI
Direktor JP Vodovod Krsta Janjić kaže da se u slučaju SMS Pak radi o uobičajenoj nabavci male vrednosti, te da zakon za nabavke niže od 300.000 dinara ne propisuje tender, niti javni oglas i pribavljanje više ponuda, a da su se odlučili za SMS Pak jer za njih znaju.
– To su pakovanja šećera i meda koja koristimo kad nam dođu gosti uz kafu ili čaj. Reč je o nabavci od svega dvadesetak hiljada na godišnjem nivou. Nikoga ne favorizujemo, naprosto smo nabavili od firme koja to proizvodi – kaže Janjić uz napomenu da za Vodovod, javno preduzeće koje ima godišnji prihode od preko 370 miliona dinara, dvadesetak hljada dinara predstavlja beznačajnu sumu.

– Uz običan i žuti šećer, od SMS Pak uzimamo med, kafu, plastične kašičice i sapunčiće – ne krije Ilić i proširuje vidike o o tome šta sve SMS Pak pakuje i prodaje.

Dok su finansijski bilansi SMS Pak nepoznati, UP Vranje je pred kolapsom. U 2013. ovo državno preduzeće zabeležilo je, prema podacima sa APR, ukupan poslovni prihod od 53,6 miliona dinara, ali je gubitak do visine kapitala iznosio čak 78,8 miliona. Ostvaren je ukupan neto gubitak za 2013. godinu od 21,3 miliona dinara, za razliku od 2012. kada neto gubitka nije bilo, dok je 2011. iznosio svega 3 miliona dinara. Prema podacima sa sajta NBS, šest računa UP Vranje je u blokadi (po osnovu prinudne naplate), osim jednog namenskog koji, kako stoji u jedinstvenom registru računa, „ne podleže blokadi“. Navodi se i da je UP Vranje u protekle tri godine imalo ukupno 272 dana nelikvidnosti, a da je ukupan iznos blokade bio 74,5 miliona dinara.

(NE)OBAVEZNE NABAVKE

Uprkos svemu ovome, Grad Vranje nedavno je zatražio da dobije u posed imovinu UP Vranje od Republičke Direkcije za imovinu koja njome trenutno gazduje. Takav potez gradonačelnik i šef socijalista Zoran Antić najavio je kao korak od strateške važnosti za razvoj Vranja. On ne želi da se upliće u poslovne odnose UP Vranje i SMS Pak smatrajući da je to „privredno pitanje koje nije u domenu jedinice lokalne samouprave“.

– To je za mene 125. sporedno pitanje u moru važnih pitanja od značaja za lokalnu samoupravu. Znam za to i činjenica je da se šećer u javnom sektoru nabavlja od te privatne firme, da postoji nekakva distribucija, a da li je to kredibilno, ispravno, da li je sve po propisima, to treba da proveri onaj ko se time bavi – mišljenja je Antić.

Postoji li neka vrsta obaveze za pojedina javna preduzeća da nabavljaju šećer od SMS Pak? I to za ona koja vode kadrovi SPS (Vodovod, Komrad…), stranka kojoj pripada i v.d. direktora UP Vranje Popović. Jer, na primer, direktor JP Novi dom Nebojša Radulović kaže da to preduzeće uopšte ne nabavlja reklamni šećer, ni med. Isti odgovor dobili smo i u Direkciji za razvoj i izgradnju. JP Skijalište Besna kobila, po rečima direktora Dejana Manića, povremeno nabavlja šećer i med za potrebe hotela na Besnoj kobili, ali od drugog proizvođača.

– Bože sačuvaj – rezolutno odbija gradonačelnik Antić svaku pomisao na obavezu da se šećer nabavlja od firme Popovićeve supruge – niti je kome rečeno da kupuje, a kamo li da neko tako nešto naloži. Ne nabavljaju šećer samo preduzeća u kojima su naši direktori, već i druge firme. Nabavlja ga i Gradska uprava takođe, ali detalje ne znam. Znam samo da se radi o sitnim stavkama.  

Ovaj šećer ne zove se džaba reklamni. Na njemu stoji ime firme koja ga pakuje i broj telefona. To znači da SMS Pak, prodajući šećer bilo kome, pa i javnim preduzećima, istovremeno sebi obezbeđuje besplatnu reklamu, boreći se kao i svi drugi proizvođači za moguće nove porudžbine potencijalnih kupaca. Možda su za naručioce iz javnog sektora sa kojima je novinar razgovarao cifre plaćene za nabavljeni šećer beznačajne u odnosu na godišnji profit, ali novac koje ubire ova privatna firma na godišnjem nivou teško da je zanemarljiva. Kafići, koji ga takođe kupuju, verovatno za jedan dan potroše onoliko koliko javna preduzeća za godinu.

Svakako bi bilo zanimljivo čuti kolike količine na godišnjem nivou UP Vranje nabavi od SMS Pak, ali je Popović izbegao razgvor o ovoj temi zalupivši slušalicu novinaru (vidi okvir). Iako smeštajni i restoranski kapaciteti UP Vranje možda nemaju veliku frekventnost gostiju, ovo preduzeće još uvek iz sedmice u sedmicu organizuje velika slavlja (svadbe, koktele, razne skupove) sa velikim brojem gostiju. Takvi skupovi ne prolaze bez kafe, uz koju ide i odgovarajuća količina šećera. Doduše, ne bilo kog. Suprugin je jedan jedini. Sladak kao med.

PAPRENE CENE ZA JAVNI SEKTOR
Malo novinarsko istraživanje među prodavcima sličnih proizvoda u regionu govori o tome da je SMS Pak napravio veoma dobar posao poslujući sa lokalnim javnim preduzećima. Prema fakturi o prometu dobara od 16. decembra (pre manje od tri meseca) ispostavljenoj JP Vodovod vidi se da je komad (kesica) običnog šećera koštala to javno preduzeće 1,5, žuti šećer je tri dinara po komadu, a folija meda 20 dinara. Izvori našeg lista govore da su cene u stvarnom životu nešto realnije. Kesica se proseku puni sa 4,3 do 4,7 grama šećera. To u prevodu znači da se od džaka šećera od 50 kg (čija je cena u velikoprodaji trenutno od 57 dinara po kilogramu) napuni od 11.000-11.500 kesica šećera. U odnosu na veleprodajnu cenu, Vodovod je duplo preplatio šećer i med.
– U Vranju – kaže naš izvor koji je insistirao na anonimnosti – šećer se kafićima, restoranima i drugim objektima prodaje po ceni od 0,7 do 0,8 dinara po kesici. To je cena onih koji imaju „pakericu“. Nešto je skuplji kod preprodavaca, onih koji kafićima prodaju ekspreso kafu i nabavljaju, pa preprodaju kesice šećera kao druga ruka – oko 0,9 dinara po kesici. Žuti šećer (cena SMS Paka za Vodovod bila tri dinara po kesici) košta realno do 2 dinara – kaže izvor našeg lista.
Kada je reč o medu, obično se ovde pakuje u folijama od 14-15 grama. Kesice od 10 grama prodaju se za oko 7 dinara, dok pakovanje od 14 grama košta od 9-10 dinara, što je duplo jeftinije od cene koju je Vodovod platio firmi Popovićeve supruge.