Uporna odbrana imovine građana

Svakodnevno imamo najmanje pet-šest zastupanja pred sudom, da ne spominjemo upravne predmete u kojima imamo učešća u preko 300 slučajeva u prošloj godini. Do njihovog izvršnog okončanja, ne može se precizno odrediti da li je Grad više dužan od onoga što potražuje

– Ono što mi je po dolasku na ovu funkciju 7. februara 2014. godine bilo najupečatljivije – kaže Dragan Mihajlović, gradski pravobranilac – to je da u većini slučajeva koje sam zatekao, potraživaoci doživljavaju imovinu Grada kao nešto od čega bi trebalo da se okoriste, često i neosnovano. S druge strane, Grad ima svoja potraživanja, koja obveznici nerado izvršavaju, ili uopšte ne izvršavaju.

CERA
Vranjska javnost je detaljno upoznata sa slučajem koji je prešao ivicu  kulturnog skandala, a to su besomučne tužbe Književne zajednice „Borisav Stanković“ i njenog glodura Miroslava Cere Mihailovića protiv Grada Vranja. Gradski pravobranilac Dragan Mihajlović je povodom toga uputio i rekapitulaciju svih ovih sporova gradonačelniku Zoranu Antiću. U tom dokumentu, između ostalog, stoji:
– Od 2010. godine pa nadalje, Mihailović podnosi niz tužbi za naknadu štete protiv Grada Vranja i odbija da postupi po odlukama Gradskog veća o iseljenju iz Pribojčićeve kuće. Od 2010. godine Grad je vodio i vodi sledeće sporove:
– Tužba Mihailovića zbog nezakonitog korišćenja autorskog dela „Stari dani“, zahtevajući isplatu od milion dinara; tužbeni zahtev je odbijen, a Mihailović je dužan da Gradu isplati 151.000 dinara, plus sudski troškovi. Presuda je izvršna;
– Tužba KZ i Mihailovića da se gradu Vranju zabrani organizovanje manifestacija „Borina nedelja“ i „Justinove blagovesti“, kao i raspisivanje konkursa i dodela književne nagrade „Borisav Stanković“ kao autorskim delima tužioca. Zahtev je usvojen, a Grad je tužiocu dužan 55.050 dinara;
– Republika Srbija i Grad Vranje su podneli tužbu radi iseljenja KZ iz Pribojčićeve kuće, na šta je KZ odgovorila protivtužbom, kojom je tražila na ime naknade za radove na rekonstrukciji objekta, koje je navodno platila, iznos od 7.506.807,24 dinara. Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev Grada, a dobijen zahtev KZ, koja treba da isplati 201.000 dinara. Postupak nije okončan, predmet je u Apelacionom sudu u nišu po žalbi KZ;
– KZ podnela tužbu radi duga zbog neizvršenja ugovora i odluke o budžetu u 2007, 2008, 2009 i 2010. godini u iznosu od 2.315.028 dinara. Izvršnom presudom usvojen je tužbeni zahtev za iznos od 1.070.690 dinara, plus sudski troškovi od 203.181,90 dinara.
– KZ protiv Grada Vranja po istom osnovu, za 2010, 2011, 2012 i 2013. godinu; iznos – 10.297.369,69 dinara. Prvostepenom presudom zahtev usvojen, plus troškovi od 538.147,38 dinara. Po žalbi Grada, Apelacioni sud je ukinuo presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;
– Mihailović protiv Grada Vranja za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog teško narušenog zdravlja i plaćanja medicinskih usluga u iznosu 3.200.000 dinara. Sud je Rešenjem odbacio tužbu kao nedozvoljenu;
– KZ i Mihailović protiv Grada Vranja radi naknade moralne i materijalne štete u iznosu od 2.000.000 dinara sa zateznom kamatom, a zbog neovlašćenog korišćenja manifestacije „Borina nedelja“ u 2011 i 2012. godini. Postupak u toku;
– Miailović – nova tužba za naknadu nematerijane i materijalne štete. Postupak u toku;
– Grad Vranje – tužba radi utvrđivanja nemogućnosti izvršenja ugovora, odnosno raskida ugovora br. 27 između Grada i KZ. Postupak u toku.

MRTVOZORNICI

Vranjske: Pa, kako sada stoji stvar?

Mihajlović: Ima puno osnovanih potraživanja prema Gradu, koja u ranijem periodu nisu bila izvršavana. Najčešći razlozi su bili ili neprecizni ugovori, ili ne do kraja izvršene obaveze po tim ugovorima koje je Grad potpisao. Imamo primer reditelja Juga Radivojevića, koji je koštao Grad dva miliona dinara.

Zbog čega se obično tuži Grad?

– Većina tih predmeta je još u postupku. Imamo dva predmeta po tužbi PD Jugoistok Vranje, za neplaćenu električnu energiju; jedan je protiv JP Uprava Banje, i po ovom sporu gradski budžet bi bio opterećen sa oko šest i po miliona dinara. Drugi je protiva Grada Vranja, i njegova je vrednost oko osam milona dinara. Dalje, imamo tužbu SMN Gradnja protiv Grada Vranja, za naplatu izvedenih radova na stadionu kod OŠ „Vuk Karadžić“, i budžetu preti da bude opterećen za oko dva miliona dinara. Onda, tužba Ferijalnog saveza iz Surdulice protiv Grada Vranja i JP Sportska hala radi naknade štete za odmaralište na Vlasini, čija je vrednost oko četiri miliona dinara. Ishod ovih predmeta je neizvestan.

Da li i građani tuže svoj grad?

– O, da; recimo, imamo predmet građanina S. S. iz Vranja protiv Direkcije za razvoj i izgradnju i Grada Vranja za isplatu naknade za eksproprisano zemljište još iz 1980. godine, i vrednost spora je sada oko 18 miliona dinara. Takođe, imamo i tužbu građana Vranja J. M. i J. D. iz Vranja iz 2003. godine, u vrednosti oko dva miliona dinara.

Možete li da izdvojite neke predmete kao karakteristične?

– Ima tu i bizarnosti. Recimo, predmet po tužbi Zdravstvenog centra Vranje radi duga po ugovoru za mrtvozorstvo, koji je realizovan, i košta građane Vranja oko tri miliona dinara; po istom osnovu, imamo predmet u fazi veštačenja, u vrednosti oko dva miliona dinara.

Zatim, Grad je morao, po odluci suda, da plati i nešto što nije bio dužan, već se radi o ćefu izvesnog tadašnjeg visokog gradskog funkcionera. Naime, reč je o ugovoru između tadašnje Opštine Vranje i O. D. Fasada, za izgradnju sportsko-rekreativnog centra u Gradskom parku. Po ugovoru, vrednost radova je bila 1.324.943 dinara. Ali, narečeni funkcioner je tražio i dodatne radove, koje Grad nije naručio, pa je cifra dostigla milion više; sa kamatom, to košta građane Vranja preko četiri miliona dinara.

NASTAVNICI – PEŠACI

Neki, očigledno, doživljavaju imovinu Grada kao Alajbegovu slamu; ima li tu i pokušaja zloupotrebe prava?

– Da, kardinalan je primer putnih troškova prosvetnih radnika osnovnih i srednjih škola u Vranju. Naime, Gradu su počele da stižu presude Osnovnog suda, koje su dostavljale škole radi naplate putnih troškova njihovog nastavnog osoblja. S obzirom da je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano da se u jedinicama lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za isplatu za prevoz zaposlenih, Gradsko pravobranilaštvo je obavešteno od strane finansijske službe o ovim presudama, sa procenom da bi to budžet Grada opteretilo za oko 80 miliona dinara, jer se putni troškovi traže za tri godine unazad.

Ne dirajući u pravo onih prosvetnih radnika koji imaju stvarne troškove prevoza, i koji su im regulisani, a smatrajući da oni koji troškove nisu imali te ne mogu ni da ih naplate, preuzeli smo predmete, njih oko 150, od skoro svih škola koje su do tada zastupali njihovi direktori i sekretari. Smatramo da je krajnje nemoralno da prosvetni radnici koji putne troškove nemaju to naplaćuju, a da se učenicima priznaju troškovi puta koji su na većoj udaljenosti od škola koje pohađaju. To je, pedagoški, veoma loš primer. I sud je već doneo nekoliko presuda kojima se neosnovani tužbeni zahtevi prosvetnih radnika koji nisu imali putne troškove, odbijaju. Grad je, inače, sa Kavim Jedinstvom prošle godine sklopio ugovor, po kome svi prosvetni radnici sa teritorije Grada imaju pravo na besplatnu mesečnu kartu; mnogi od njih to pravo koriste, ali na žalost, ima i onih koji traže isplatu isključivo u novcu.

Dakle, ni Gradsko pravobranilaštvo ne sedi skrštenih ruku?

– Daleko od toga. Svakodnevno imamo najmanje pet-šest zastupanja pred sudom, da ne spominjemo upravne predmete u kojima imamo učešća u preko 300 slučajeva u prošloj godini. Do njihovog izvršnog okončanja, ne može se precizno odrediti da li je Grad više dužan od onoga što potražuje. Samo za porez na imovinu i zaštitu životne sredine, po svim osnovama, po gruboj proceni Grad potražuje između 300 i 400 miliona dinara. A sve što sada dolazi Gradu na naplatu, potiče iz ranijeg perioda, od pre nekoliko godina, čak decenija.

Ima li tu i kapitalnih slučajeva?

– I te kako. Recimo, Grad preko nas vodi upravi spor sa Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine, povodom donošenja rešenja tog ministarstva, kojim je naloženo JP Vodovod da prenese na upravljanje branu Prvonek na RJP Srbija vode. Gradsko pravobranilaštvo smatra da je to rešenje nezakonito, jer je tim istim Zakonom o vodama predviđeno da vodni objekti i dobra od opšteg interesa, koja su pravna lica izgradila za svoje potrebe, dužna su da njima upravljaju i održavaju ih u skladu sa zakonom. Podsetiću da je Vranje imalo najveći samodoprinos upravo za trajno rešavanje vodosnabdevanja. I ne može niko, makar to bilo i ministarstvo, da vam dekretom oduzme ono što je vaše, što ste platili. A radi se o ogromnim, nemerljivim sumama, s obzirom i na vrednost, i na strateški značaj objekta.

Ili, JP Skijalište Besna kobila; oni su 2010. godine sami zaključivali ugovore o otkupu sa meštanima, vlasnicima okolnih placeva. Mimo Grada, što je protivzakonito. Mi smo podneli tužbu za proglašenje ništavim tih ugovora, a vrednost spora je preko 20.000 evra. Dakle, uprkos svemu, Gradsko pravobranilaštvo uporno štiti imovinu građana Vranja.

KARTU, MOLIM
– Prosvetni radnici koji tuže Grad za putne troškove  na razne načine su se dovijali kako da ih naplate. Recimo, slučaj iz Vranjske Banje – nastavnik je uzimao lažne račune od taksista, što je utvrđeno kontrolom Uprave prihoda. On je sudu podnosio te lažne potvrde, ali je kontrolom utvrđeno da tih dana ti taksisti uopšte nisu uplaćivali pazar. Pa da su imali bar tu jednu vožnju, morali bi to da uplate. Taj nastavnik je podnosio lažne račune za taksi čak i dok je bio na godišnjem odmoru, ili pod suspenzijom s posla!
– Ili – nastavlja Mihajlović – slučaj Rudina: prosvetna radnica iz ovog naselja, predaje u OŠ „Dositej Obradović“, dakle u komšiluku, kaže da se vozi autobusom od Gornje čaršije do zgrade Skupštine Grada, pa odatle ide pešice do škole, što joj je duplo dalje nego da ide od kuće. Kad smo je na sudu pitali pošto je karta, nije znala da kaže.