Kosovo do Palića

, , ,

Demonstracije kao da su bile najava „velike seobe“ Albanaca ka boljem životu. Ovo i ne treba da čudi ako se zna da velike firme ne rade a da trgovinu strateškim proizvodima kontrolišu „velike face“

Petak, kraj januara, jutarnji sati – Sunčan i prijatan dan u Prištini. Bulevar Majke Tereze, glavno prištinsko šetalište živi svojim životom. Tog jutra srpski mediji su objavili: na kontrolnom punktu Merdare noćas je nekoliko desetina kosovskih Albanaca ušlo u Srbiju preko administrativne linije. Što autobusima, što onako pešice. Među njima je najviše mladih od dvadesetak-trideset godina, ali i porodice sa decom. Tu su ih čekali srpski taksisti koji ih, za dobre pare,  voze do Subotice i Palića. Albanci odatle, preko Mađarske nastavljaju put ka zemljama Zapadne Evrope. Ka boljem životu! Do momenta pisanja ovog teksta (10.februar) procenjuje se da je sa Kosova, preko Palića i okoline, do mađarske granice i dalje (ko je imao sreće) do Zapadne Evrope prebeglo pedesetak hiljada kosovskih Albanaca.

TRAGOVI DEMONSTRACIJA

Povod našem dolasku su demonstracije u kojima je kosovska opozicija na ulice izvela, kažu upućeni, 100.000 nezadovoljnih građana. Pred zgradom vlade, koja dominira Prištinom, nalazi se šator koji su razapeli demonstranti. Na zgradi tragovi njihovog besa: polupani veliki prozori do 12-og sprata. Kažu da je to „Kurtijevo delo“. Albin Kurti, vođa opozicije i demonstracija je inače rođen u seli Vladimir kod Ulcinja u Crnoj Gori.

– Nisu ovih dana zajedno Albin Kurti, Ramuš Hajradinaj i FatmirLjimaj zato što se vole. Ujedinili su ih građani koji žive sve gore i gore – objašnjava naš prištinski kolega i dodaje da su na stolovima premijera Mustafe i svih članova vlade, svakoga dana novi zahtevi.

Demonstracije kao da su najavile „egzodus“ Albanaca sa Kosova koji poslednjih dana potresa najveće zemlje Evropske unije, pre svih Nemačku, svojevrsnog Eldorada kosovskih Albanaca.

UTICAJNI ALBANCI NA S JUGA SRBIJE
Na Kosovu, odnosno u Prištini, mnogo je Albanaca s juga Srbije na uticajnim mestima. Oni su iz Preševa i Bujanovca, a najviše ih ima iz Velikog Trnovca. Evo nekih imena:
Nedžat Daci iz Velikog Trnovca, bivši je predsednik Akademije nauka, predsednik Skupštine Kosova. Po odlasku s vlasti formirao je svoju partiju – Demokratski savez Dardanije.
Hivzi Islami je aktuelni predsednik Akademije nauka Kosova i ugledni naučni stvaralac.
Redžep Ismaili iz Preševa je bivši predsednik Akademije nauka. Danas je ugledni profesor na Filološkom fakultetu,
Hamdi Daci iz Bujanovca je ugledni profesor Univerziteta. Bio je 70-ih godina potpredsednik opštine Bujanovac.
Nijazi Ibraimi iz Trnovca je cenjeni profesor tehničkih nauka.
Musa Limani iz Vrbana kod Bujanovca je  profesor Ekonomskog fakulteta u Prištini.
Muharem Gaši je istaknuti ginekolog koga Albanci juga Srbije izuzetno cene.
Erduan Safedini je doktor endrokrinologije, inače je pripadnik mlađe generacije.
Ahmet Ališan iz Velikog Trnovca je general tamošnje vojske.

Građani ne kriju da se na Kosovu živi loše – čak nikada lošije. Prolaznici na ulici, u restoranima i kafićima, mladi, penzioneri…svi do državnih funkcionera i šefova kabineta, to potvrđuju. Oni prihvataju da razgovaraju, ali apsolutno izbegavaju da se predstave za srpske medije, a o fotografisanju i da ne govorimo.

-Velike državne firme i privredni stubovi Kosova imaju sve manje posla. „Elektroprivreda“ sa kopovima uglja, „Trepča“ u Mitrovici, „Feronikl“ u Glogovcu, „Radijatopi“ u Gnjilanu, „Pivara“ u Peći, „Lamkos“ (limovi) u Vučitrnu, „Cementara“ u Djeneral Jankoviću, „Fabrika kartona i papira“ u Lipljanu, „Fabrika betonskih cevi u Uroševcu“, ciglane u Prištini, Podujevu, Djakovici, Srbici…imaju sve manje posla. Privatizovani su „Elektroprivreda“ (SAD), Mobilna telefonija (Slovenci), Putna privreda (Turci).

Situacija nije bolja ni u velikim privatnim kompanijama. Ramiz Keljmendi „kosovski Mišković“ i njegov Elkos“ sa oko 2.000 radnika, druga trgovina „Albi“, HIP „Petrol“ sa preko 150 benzinskih pumpi i drugi, takođe imaju velike probleme.

Na drugoj strani, Priština se neprestano gradi i širi. Grad je živ, a u njemu je sve više i više stanovnika. Svaki Kosovar, koji ima pare i koji nešto znači u svom mestu u unutrašnjosti, kupio je stan u Prištini, jer biti njen stanovnik odavno je statusno pitanje.

– Kažu da grad ima oko 200, a sa okolinom 300.000 stanovnika. Vidite, kranovi su svuda naokolo. Svake godine se ovde izgradi nekoliko stotina stanova – objašnjava lokalni Albanac, naš prištinski domaćin.

Končulj je od Prištine daleko 70 km, Merdare 35, Zubin Potok 50, Kula, prema Skadru 90, isto toliko i  Morina prema Albaniji, a Djeneral Janković prema Makedoniji 60 km.

Dok ćaskamo u jednom prištinskom kafiću, nedaleko od zgrade gde je smeštena Tačijeva Demokratska partija Albanaca, dobro upućeni penzioner nam objašnjava kako su „glavari“ podelili zone interesa.

– Sve se zna: ko kontroliše trgovinu nafte, naftinih derivata i pratećih energenata, ko trgovinu hranom, ko izgradnju a ko saobraćaj. Radi se o najpoznatijim političarima bez čije se dozvole ne može raditi ozbiljniji posao– kaže i dodaje da svaka grana i svako mesto na Kosovu imaju svog Tačija, Mustafu, Kurtija, Ramuša, Ljimaja, koji se menjaju onako kako „duva“ iz Prištine.

Za istim, dobro upućenim „penzionerskim stolom“, doskorašnji priofesor srednje škole priča da političari, državni činovnici i oni oko njih žive dobro. U svakoj grani privrede i svakom mestu na Kosovu izdvojilo se po nekoliko porodica. Svi drugi jedva sastavljaju kraj s krajem. Od njih saznajemo još jedan zanimljiv podatak.

– Svaki penzioner na Kosovu, da li je on pre bio doktor, profesor ili radnik, ima penziju 75 evra, a samo za struju, zavisno od potrošnje, plaćamo 80 do 100 evra mesečno. A gde su hrana, komunalije, odeća, obuća, život? Moraju ljudi da idu u Evropu i tamo traže da jedu.

Kosovo, dakle, nema izgrađen penzioni sistem, nema penzioni fond, zbog čega se ljudima ne isplati da idu u penziju. Obični ljudi se ipak nadaju da će se nepravda prema penzionerima uskoro ispraviti. Kako je na Kosovu, u svakom segmentu života, jako prisutan uticaj SAD, svi se nadaju da će Vašington, ali i Brisel pomoći i na tom planu.

U Prištini radi narodna kuhinja. Kada se jedna grupa penzionera digla i izašla oko 13 časova, jedan dečko je na albanskom naglas rekao: „odoše penzioneri u narodnu kuhinju“.

TRANGE-FRANGE

Od našeg domaćina saznajemo da državni činovnik mesečno zarađuje od 300 do 400 evra, profesor od 400 do 500, policajac 350…svi ostali daleko manje i kako se ko snađe.

PRIŠTINA: PROFIL
Albanci s juga Srbije skloni su da kažu da grad Priština ima 200.000, a cela opština blizu 500.000 stanovnika. Međutim, prema popisu iz 2011. godine, Priština je imala 145.149 stanovnika, a opština 198. 897. Na teritoriji opštine  2002. godine, u birački spisak bilo je upisano 155.234 punoletnih građana. Priština je rodno mesto nekada čuvenog jugoslovenskog boksera Aziza Salihua, zatim fudbalera Zorana Prljinčevića i Gorana Djorovića, fudbalskog trenera Dragoljuba Bekvalca, folk pevačice Jane – Dragane Stanojević i majora Zorana Radosavljevića, najmlađeg pilota srpske avijacije.

U prištinskim trgovinama je kao i svuda. Hrane iz Srbije ima u izobilju. Šta više ovde je jako cenjena, svi naši proizvođači bore se za ovo, kažu, interesantno tržište. Osnovne životne namirnice: hleb, mleko, ulje, so, šećer…koštaju uglavnom kao kod nas, a ponegde su jeftinije 10 do 15 odsto. Cigarete su takođe jeftinije za 10 do 15 odsto.

U Kafiću „“Rings“ u Bulevaru Majke Tereze, koji važi za otmeniji lokal, poručili smo: čaj, sok, espreso, albanski konjak i čašu kisele vode. Platili smo 6,30 evra. Konjak staje 2,50, espreso 0,80, a sve ostalo po 1 evro. Inače smo uredno dobili fiskalni račun.

Kako su na Kosovu evri osnovno sredstvo plaćanja, dileri na ulicama žive uglavnom od prodaje dolara i švajcarskog franka. Ovih trgovaca najviše je u kvartu koji građani u prevodu na srpski zovu Trange-frange. Taj buvljak se nalazi u starom delu Prištine, gde je smešten mali, ali prometan privatni hotel „Begoli“ u kome smo i mi odseli. Tu spavanje sa doručkom staje 45 evra.

U Prištini je dosta novih hotela. Bez sumnje vodeći je „Svis Dijamond centar“. On je vlasništvo Bedžata Pacolija, najbogatijeg kosovskog Albanca. Na stotinak metara od „Begolija“ prema centru je uličica u kojoj je do nedavno bila rodna kuća Željka Ražnatovića Arkana. Porušena je pre 3-4 godine, a na njenom mestu sagrađen je privatni poslovni prostor.

Šta još dodati? Na primedbu da je centar Prištine sređen, uredan i da je čistoća prisutna na svakom koraku, naš domaćin konstatuje da je „čistoća je jedan od stubova naše vere“.