Kosovu je potreban Vučić

Toj poziciji je trenutno najbliži Albin Kurti ili neki drugi Kurti, obzirom da su demonstracije u Prištini zapravo uvod u kosovske izbore

Šta se danas dešava na Kosovu? Da li su demonstracije opozicionih partija reakcija na jednu neodmerenu izjavu sada već bivšeg ministra za povratak i zajednice u Vladi Kosova Aleksandra Jablanovića? Da li je to pitanje statusa i privatizacije kombinata „Trepča“ u Kosovskoj Mitrovici? Možda su demonstracije rezultat šoka koji je doživela aktuelna opozicija jer je izborni gubitnik Tači ponovo formirao Vladu? Ili je po sredi nešto sasvim drugo – recimo socijalna i ekonomska slika života na Kosovu? U potrazi za odgovorima na ova pitanja, zaputili smo se u Gračanicu, kod „analitičara kosovske zbilje“ Momčila Trajkovića, aktuelnog predsednika Srpskog pokreta otpora (SPO). Nalazimo ga u jednoj baraci, tik uz zgradu suda, gde su smeštene njegove advokatska kancelarija i agencija za pravne poslove.

– Šta se događa na Kosovu? Ove demonstracije u Prištini najavljuju skore kosovske izbore. Kada će do njih doći, saznaćemo u narednih nekoliko dana. Možda već ove, ili najdalje naredne godine, ali ja ove demonstracije vidim kao pripremu za izbore, jer su oni  Kosovu veoma potrebni.

Dakle, vreme održavanja tih skorih izbora odrediće Albin Kurti?

– Kurti se sada na Kosovu odlično kotira, i kako vreme prolazi, on će se sve bolje kotirati. Zašto? Pa zbog socijalne i ekonomske krize. Zbog činjenice da će se uskoro ekonomska kriza preseliti na politički teren.

Demonstracijama nisu razlog ni Jablanović, ni Trepča, već Tači i Mustafa, novčanik i tanjir?

– Da, to su glavni razlozi zbog kojih su Albin Kurti, Ramuš Hajredinaj i Fatmit Ljimaj na prištinske ulice izveli nekoliko hiljada svojih pristalica. Jablanović i Trepča su maska. Zato ja izbore očekujem tako skoro. Ovde će na vlast doći neki očišćeni, pripitomljeni i ukroćeni radikal.

PROFIL
Momčilo Trajković je rođen 5. novembra 1950. godine u Čaglavici kod Prištine. Njegova (politička) biografija je i sadržajna i zanimljiva.
Počeo je  1978. godine, u pokrajinskoj administraciji kao savetnik pokrajinskog sekretara za rad, da bi 1986. bio izabran najpre za izvršnog sekretara, a pitom i za sekretara Gradskog komiteta SK u Prištini, kada postaje jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića. Već 1988. postaje član Centralnog komiteta SK Srbije, dve godine kasnije potpredsednik Vlade Srbije, a 1991. poslanik Narodne skupštine.
Sledeće, 1992. godine pravi politički zaokret: dolazi u sukob sa Miloševićem jer se nije slagao sa njegovom politikom o Kosovu. Potom, sa vladikom Artemijem radi na stvaranju demokratske alternative Miloševićevoj politici na Kosovu, a 1997.  okuplja istomišljenike i formira Srpski pokret otpora (SPO) na čijem je čelu i danas.
Od 2000. godine je član Predsedništva Demokratske opozicije Srbije (DOS) i saradnik Zorana Djinđića. Do pre dve godine, kada je penzionisan, bio je generalni direktor Agrokombinata „Ratar“ u Lapljem selu.
Trajković je završio Pravni fakultet u Prištini. Oženjen je, ima troje dece i tri unuka.

 „Pripitomljeni radikal“? Neko od ove trojice?

– Kosovu je potreban Vučić. Toj poziciji je trenutno najbliži Albin Kurti ili neki drugi Kurti. Takvo moje viđenje je rezultat ovdašnjih ekonomskih i socijalnih prilika, ali i nekih političkih iskustava sa ovih naših prostora.

Šta, istorija se ponavlja?

– Naravno. Sećate se, Milo Djukanović je bio veliki ekstremista, levičar, čak  tvrdi komunista. Bio je veliki protivnik nezavisne Crne Gore. Bio je „drugo oko u glavi“ Slobodana Miloševića. I, šta je uradio? Preko noći je preuzeo politiku Slavka Perovića i postao veći katolik od Pape. Dakle, nije Slavko Perović stvorio nezavisnu Crnu Goru, nego je stvorio Milo Djukanović, veliki protivnik nezavisne Crne Gore.

Da, ali to je Crna Gora?

-Dobro, evo vam našeg primera: Djinđićevu politiku u Srbiji nije sproveo Djinđić, jer mu nisu dali. Djinđićevu politiku u Srbiji je sprodi njegov najveći protivnik, najradikalniji mladi političar na ovim prostorima – Aleksandar Vučić, zajedno sa Tomom Nikolićem.

Ni Tači, ni Mustafa, već „umiveni radikal“?

– Kosovu je preko potrebna mirovna politika, politika kompromisa. Bez takve politike se ne može dalje. Međutim, takvu politiku neće moći da sprovedu ni Tači, ni Mustafa, nego jedan tvrdi radikal, koji će u međuvremenu postati umiljato jagnje i koji će polako sprovesti politiku koju tata kreira. A, tata nam je zajednički.

Dakle, za godinu, dve šef Kosova biće radikalni Albin Kurti?

– Kada sam rekao Kurti, nisam rekao da će to biti baš ovaj Kurti. Vidite, ovaj Kurti je preterao. Biće,dakle, neki drugi Kurti koji će se zvati Ilir Deda, ili možda Špend Ahmeti, predsednik opštine Priština. Obojica su čelnici „Samoopredeljenja“ i neki novi politički tipovi.

Pa Kurti se već izjasnio da on ne želi čelnu ulogu?

– Da, Kurti kaže da on to neće. On bi se sada povuk’o. Zašto?  Pa zato, što je dobio nalog. „Tata“ je već razgovarao sa njim. A bez „tatine“ podrške i pomoći na Kosovu nema života. To su prepoznatljivi procesi koje stvaraju kreatori politike na Balkanu. Zato mislim da na Kosovu na izbore nećemo čekati četiri godine.

Ima li u srpskom političkom korpusu danas mesta za Momčila Trajkovića?

-Ne! Ja ne želim da se uključujem u ove političke procese. Ja se eventualno mogu priključiti na poziv iz Beograda, pod uslovom da im treba zreo čovek. Možda i ovih iz Prištine ako su spremni da ovde naprave kompromis. Mislim da su Kosovu potrebni neki ozbiljni ljudi spremni da pomognu u pravljenju kompromisa i mostova. Ja sam tu eventualno za tako nešto. A, da idem, da se sa nekima politički takmičim, ja za to nemam vremena, što bi rekla Desanka Maksimović.

Dakle, u političkom životu Kosova Srbi su trenutno po strani?

-Vidite, ja ne želim da se podsećam na 2004. godinu. Ja se plašim da se eventualno ova ozbiljna politička kriza ne zatvori na srpskom pitanju i na ovo malo Srba. To je ovde tako moguće. Dokaz je taj Jablanović, koji je imao onu glupu, neodmerenu i nepotrebnu izjavu. Umesto da naše pitanje, pred onim iseljenim Srbima bude zašto oni ne mogu da se vrate u Djakovicu, ministar govori da su oni, koji su protestvovali – divljaci.

Kako Srbi sa Kosova gledaju na problem „Trepče“?

-To pitanje se mora i otvoriti i zatvoriti. Mislim da je najrealnije i politički najracionalnije da o „Trepči“ Beograd i Priština razgovaraju u Briselu.

 „Trepča“ je problem zato što Srbija ne priznaje nezavisnu državu Kosovo i što se zbog toga ne mogu otvoriti razgovor između dve države. Dakle, ti razgovori će se, ako već nisu, preseliti u Brisel.

Tu se, gospodine Trajkoviću, postavlja i pitanje vlasništva nad imovinom?

-U slučaju Trepče, ključno pitanje jeste struktura svojine, jer niko i nigde ne može da anulira privatni akcionarski kapital, ako je „Trepča“ akcionarsko društvo. Ovo je kompleksno pitanje koje se seli na politički teren, ali je  prosto je nemoguće da se ta činjenica ne prizna. Još nešto: Srbija ne kaže da je to imovina Kosova, ali zašto ne kaže da je tako sa Elektroprivredom, Poštom,… što je u stvari dokaz da se Trepča i u jednom i u drugom slučaju koristi u političke svrhe.

Srbi na Kosovu različito gledaju na institucije u Prištini: ovi ovde prihvatate realnost, za razliku od Srba na severu?

– Odmah da se razumemo: nema Srbina koji teži ka kosovskoj državi. Ima Srba koje ćete lakše naterati da žive u toj državi i onih koji to neće. Oni Srbi koji su bliži Srbiji, oni su radikalniji i otporniji. Mi, koji smo ovde, vidimo realnost, ali ne priznajemo tu državu. Ovi Srbi ovde pristaju na državu Kosovo, ali je ne priznaju, dok ovi na severu niti pristaju niti priznaju. U tome je razlika. To je isto sa Albancima na jugu Srbije. Oni pristaju da žive u Srbiji, ali je ne priznaju. Oni bi jedva čekali da pripadnu državi Kosovo ili pak Albaniji.

Ima li nekakve paralele između Albanaca na jugu Srbije, i Srba na severu Kosova?

-Nema tu paralele, jer polazište nije isto. Srbija je država i bila je vekovima. Kosovo nije još uvek priznata država, pogotovo što je nije priznala Srbija, pa tu nastaje problem. Ja bih pre rekao da su i Albanci na jugu Srbije, i Srbi na severu Kosova, instrumenti za manipulaciju.

Gde je rešenje srpsko-albanskog čvora? Kada nećemo biti ničiji instrumenti?

-Ja naše rešenje vidim tamo gde idemo, vidim ga u Evropskoj uniji. To je jedini način da svi Albanci žive u jednoj državi i da svi Srbi takođe žive u jednoj državi. Euro fanatici misle da je ta država Evropska unija.

I vi koristite izraz „Euro fanatici“?

-Da, jer je otvoreno pitanje kuda danas ide Evropska unija. Vidite šta se danas događa sa Grčkom? Da li ćemo mi doživeti ulazak u Evropsku uniju? Da li će Evropska unija tada postajati? Krupna su to pitanja.

I za kraj ovog razgovora, ima li pred nama ovde barem malo svetla u tunelu?

– Vidite, danas, ne samo na Kosovu, nego i na Balkanu, nema ni jednog međunarodnog faktora koji rešava krizu. Svi faktori koji ovde postoje, oni su faktori za „proizvodnju“ krize. Zašto? Pa zato što njih kriza održava. Dakle, međunarodni faktor ovde je faktor krize?  Nama ovde trebaju političke elite koje će biti u funkciji rešavanja krize.