Između kainizma i aveljizma

“O Bože, podari nam smirenost da prihvatimo ono što se ne može promeniti, hrabrost da promenimo ono što treba da se promeni i mudrost da razlikujemo jedno od drugog“

Kada mi je ponuđeno da pišem za ovu rubriku, prvo što mi je palo na pamet bila je slavna Ciceronova senteca “o tempora, o mores ”!, koja se prevodi kao – “čudnih li vremena, čudnih li običaja! I zaista, za ovih mojih nešto više od šest decenija života nagomilalo se mnogo čudnih vremena i čudnih običaja, svakojakih pa i čudnih ljudi. Bilo je tu i vunenih vremena,i gladnih godina,i godina koje su pojeli skakavci, godina elektrifikacije i industrijalizacije, socijalističkosamupravnog preobražaja i zanosa, godina deoba i seoba, ratova i sveopšteg pljačkosanja i siromašenja, tomahavk demokratije, demo(n)kratije i parlamentarne demokratije na srpski način. Ređali su se kao na filmskoj (životnoj) traci važni i manje važni događaji, ljudi – tada drugovi i dugarice, a sada gospoda, koji su gradili i grabili svoju sreću ali i odlučujuće uticali na (ne)sreću drugih ljudi oko sebe, kao i običaji koji su nametani ali i svesno i spontano peuzimani iz belog sveta. Vreme je neumitno teklo kao reka noseći ljude koji nikada dva puta nisu zagazili u istu vodu – panta rei. Svako je na tom putu nosio svoj krst, ogromna većina zvezdu petokraku, a posle i kokardu, (ne)srećan što je akter vremena koje mu je dodeljeno, a ja sam imao sreću da ponešto od toga zabeležim što je, kao trajno svedočanstvo, ostalo na požutelim stranicama „Vranjskih novina“ i „Slobodne reči“.

***

I dok sećanja naviru, čujem na TV vest da je u Beogradu opljačkana biblioteka i u čudu se pitam da li je to moguće: da u vremenu dilovanja droge, deviza, trafikinga, svakovrsnog nasilništva, tajkunizacije i bahatosti neko, eto, krade i knjige. Još ako su i spaljene, onda je, u istorijskom ponavljanju, to loš predznak. U našem gradu se to jamačno ne bi desilo taman gradska biblioteka bila na izvolte. Ovde se uglavnom pišu i dopisuju SMS poruke, a nečista krv i neobuzdanost, neke izgubljene u vremenu usmeri na spomenik i biste znamenitih Vranjanaca u Gradskom parku ili na Talijin hram čije obnavljanje vraća nadu u duhovnu renesansu našega grada. Veru u to vraća i događaj poput svečane akademije na svetog Antanasa u, majstorski obnovljenom, Domu Vojske Srbije. Hvala generalu Simoviću koji je ovaj grad prigrlio kao svoj i treba ga u tome slediti, jer svi smo dužni svom gradu i zavičaju. Ipak, jedan je Simke.

***

Još jedan Vranjanac je ponovo dokazao svoju potpunu posvećenost i superiornost u pozorišnom stvaralaštvu. Jug Radivojević sa predstavom „Kainov ožiljak“ u šabačkom pozorištu. Naš Jug ili neki njegov mladi sledbenik odavde mogao je ili će tek na ovu temu režirati predstavu i ovde, jer je i naš grad prepun Kainovih ožiljaka. Pa,ovde je kainizam,čitaj omraza među ljudima, uzeo toliko maha da je to zabrinjavajuće. O tempora, o mores! A, tako nam je, kao nasušni hleb, kao voda, potreban aveljizam kao simbol dobote, ljubavi, čovekoljublja, koji su odlikovali Avelja kojeg je ubio njegov zli i pohlepni brat Kain. Ali zašto da se učimo na tuđem iskustvu, pa i na biblijskim legendama, dok lično ne okusimo ništa nas ne može smiriti! Ali, uz svu veru u život kako je mi shvatamo i prihvatamo, kainizam će još dugo harati našim dušama i našom planetom.

***

Trenutno bukte 144 ratna žarišta šitom sveta. Ukrajina je samo jedna od ukletih zemalja kao što je u poslednjoj deceniji prošlog veka bila Jugoslavija. A verovali smo da će ovaj, 21. vek biti vek susreta i prožimanja a ne vek sudara i sukoba civilizacija i kultura. Dakle, borba između Erosa (života) i Tanatosa (smrti) nastavlja besomučno da traje u vremenu. No, ne treba gubiti prometejsku nadu u oslobođenje od svakovrsnog zla i zlih ljudi. U tom smislu, veoma je dobro i mudro što Vranje i njegov preduzimljivi gradonačelnik neguju slobodarsku tradiciju ovog grada koji zaslužuje napredak u duhovnom, i privrednom i svakom drugom civlizacijskom pogledu. Lepo je što je Vranje prošle subote obeležilo važan događaj u svojoj inače dramatičnoj i tragičnoj viševekovnoj istoriji – Dan oslobođenja od Osmanlija. Gotovo čitav vek – od Crnog Djorđa do Belimarkovića.

***

Ovaj grad otvorenog srca i tada je bio dobar domaćin mnogim domaćim i stranim zvanicama. U našem napaćenom ali nepokornom i gostoljubivom gradu sreo sam tada i malo se družio sa vojnim atašeom iz američke ambasade u Beogradu. Mislio sam da ćemo uz šljivovicu otvoriti vranjsku bolnu temu. Ali,odbio je čašicu tog srpskog brenda jer mu to mormonska vera ne dopušta. Odustao sam od priče o osiromašenom uranijumu kojim su nas „častili“ natovci. Čoveku, mislim, brani mormonski zakon čednosti da čini takve zločine iako je američki pilot. A i ne bi sedeo tu, na Pržaru, na dvesta metara vazdušne linije od mesta zločina,da je to, eventualno, uradio, jer zna kako bi prošao i završio. Vranje taj tragičan događaj od 29. aprila 1999. godine nikada neće i ne sme zaboraviti . Na to će Vranjance i ceo svet podsećati Udruženje uranijumskih žrtava „Pljačkovica 99“ koje će uskoro biti formirano. I govore o tome neće držati oni koji su za NATO, kao što se dešava, kakav cinizam, da govor o slobodarstvu, čuvanju identiteta, rodoljublju, drže oni koji su za globalizaciju, dakle za obezličenje Srbije i Vranja. No, vremena su paradoksalna, tačnije ljudi ih prave takvima pa, dakle, i Srbi i Vranjanci. Interesi su ispred uverenja i ideologije koja, doduše, sada i ne postoji. Goli stranački i lični interesi. Jer, da nije tako mnogi problemi poput vranjskog zdravstva bili bi efikasno rešeni. Ovako zdravstvo pada sve dublje u teškoće a za pacijente, ko te pita!? Da je samo gradski problem odavno bi, uveren sam, bio rešen. Kao i mnogi drugi koji se ne rešavaju već se usložnjavaju a kurcšlusi su negde u birokratskoj hijerarhiji odozdo do gore, preciznije odozgo do dole. Čekati, čekati Godoa.

***

Ništa novo u vremenu. Čovek od kako se rodi – čeka, strepi, pati, raduje se ,muči se, ponešto lepo i dočeka sve dok ga ne poseti Tanatos. A, u godinama pre tog drugog važnog događaja (prvi je rođendan) pogotovo ako su pozne, sve češće se seća onoga što beše. Pripadam generaciji pedesete prošlog veka. Generaciji čije je rođenje obeležila parola – fabrike radnicima, zemlja seljacima. Generaciji čudesnog entuzijazma. Romantizma i socrealizma. Narodnih pesama i rokenrola. Novog vremena, novih ljudi. Svet sam ugledao na železničkoj stanici u Skoplju, u kupeu putničkog voza, dvadesetdrugog avgusta. Preživeo sam porođajnu golgotu moje majke. Rano detinjstvo i dečaštvo provodim u Bujanovcu. U osnovnoj školi „Branko Radičević“, kako smo samo obožavali ovog rano umrlog pesnika. Na zidu odmarališta između prizemlja i prvog sprata velika uljana slika “Kosovka devojka” mog obožavanog univerzalnog nastavnika, taj čovek je sve znao, Vlade Jovanovića. To mi se urezalo u pamet jer me epski nadahnjivalo. Kasnije kao novinar silno sam želeo da sa voljenim nastavnikom napravim intervju, ali mi se želja, zbog njegove preskromnosti, nije ostvarila.

***

Školovanje nastavljam u vranjskoj Gimnaziji. Svakodnevno putujem do škole, a u Bujanovcu vreme provodim pomalo u biblioteci a više na gradskom stadionu koji je mirisao na semenke i klaker. Hteo sam da budem Kosta Laktović, najbolji,po meni, fudbaler svih vremena u ovom gradiću, nesuđeni partizanovac i jugoslovenski reprezentativac ali ga je u tome bolest omela. Lepe Bujanovčanke i prelepe gošće za letnji raspust nisu mi osvojilie srce. Povuklo me je novo gimnazijalsko društvo u Vranju. Ondašnji profesori gimnazije, erudite – Jovan Hadžinikolić, Voja Stojiljković, Predrag Bogdanović, kojeg i danas sa velikim zadovoljstvom i poštovanjem srećem. Vranje sam dobro upoznao. To je staro Vranje. Najviša zgrada je bila upravo moja škola. Sa Vranjem sam se prvi put susreo u ranom detinjstvu kada me je moj deda po ocu poveo na pijacu. Po majci potičem iz veoma moćne porodice u bujanovačkom kraju – poznate kao Krdžalije. Među njima je bilo viđenih ljudi – Stojan, Stanko, Rista koji su bili predsednici opština i članovi Medžlisa u Preševskoj kazi. Stradali su od turskih i ruku svojih suseljana iz zavisti i pakosti što su bogati i moćni. Rano sam spoznao na primeru moje babe i tetki šta je beda i siromaštvo i kako je živeti sa žigom potomka narodnog neprijatelja. Ipak, uz sve nevolje ova porodica je opstala, nije kao mnoge nestala u vihoru rata i revolucija. I, dobro, vrlo se živo sećam kako je moj ujak Uroš Krdžalija slavio svetog Nikolu. To je bila prava bujanovačka Ivkova slava.

***

Studiranje u Skoplju, osim što sam bio u rodnom gradu koji me je čudnovato privlačio, nije mi ostavilo neki dublji utisak. A, da , tamo sam kod mog gazde predratnog učitelja Srećka u suterenskoj sobici, u kojoj smo do kasno u noć debatovali, učvršivao svoje levičarsko uverenje. Posle studija dolazim u Vranje, gde upoznajem jednu neodoljivu Vranjanku, moju suprugu, pa posao u redakciji „Vranjskih novina“ potonje „Slobodne reči“. Kaljenje pored iskusnih ali pomalo klišetiranih novinara, poznanstvo sa znanim Vranjancima kao što je Rista Simonović, izuzetno obrazovanom Slavicom Stepanenko, Stanojlom Bogdanovićem, a docnije sa Draganom Stojanovićem, sadašnjim urednikom RTS, Vukašinom Obradovićem i drugim vranjskim intelektualcima kakav je, recimo, Cera Mihajilović, vranjski pesnik, oštri satiričar i društevni kritičar s kojim sam vodio oštre polemike. Neverovatno za jednog Cincarina – ogroman potencijal a propao, jer je jurišao na nebo vođen nekom svojom, sasvim originalnom, idejom. Cezarizam i Cerizam. Ljudi u vremenu.

***

I da ne dužim, iz novinarstva, kažu, treba otići na vreme. To sam i uradio. Posle toga sve je dokrajčivanje radnog veka. Na žalost, i list u kojem sam novinarisao i urednikovao ugasio se pod naletom neoliberalnog talasa gde nevidljiva ruka određuje svačiji status. Lažu! Ruka spasa za list od šest i po decenija tradicije nije se ukazala. Ali i tom krvožednom neoliberalizmu dolazi neminovni kraj. Zato sam se obradovao pobedi levičara u Grčkoj kao najavi nove nade: Eks Orijente luks – Svetlost dolazi sa Istoka. I na samom kraju želim da podestim na mudre reči koje upozoravaju: „ Često možeš raditi šta hoćeš, ali to ne možeš činiti dokle hoćeš“, kao i na mudri savet filozofa Hakslija o ponašanju u ovim teškim i turbulentnim vremenima: “O Bože, podari nam smirenost da prihvatimo ono što se ne može promeniti, hrabrost da promenimo ono što treba da se promeni i mudrost da razlikujemo jedno od drugog“.