Čorba

Zvezde Granda ili iste Pinka? Priznajem, povremeno bacim pogled u subotu uveče na ove na Pinku, potpuno svestan štetnog uticaja i ostalih konsekvenci radijacije ružičaste estetike, pod koju spadaju obe emisije. I to sve zbog Harisa i Bore Čorbe. Dobro, da se ne lažemo, i Cece kad obuče neki minjak. Jer, jebozovna je supruga pokojnog osumnjičenog za ratne zločine, a i generacija smo. Skoro. Haris je dosledan, što i pokazuje u emisijama. Ostale neću komentarisati. Ni učesnike, tj, pevače, buduće zvezde. Vidi se da među njima ima čestitih ljudi, egzibicionista, čije nakane poštujem, ali i produkata upravo one estetike. Ali, Čorba? Bora!

Na svako racionalno pitanje otkud on tu, još racionalniji odgovor glasi: zbog love. Kolika je lova u pitanju i koliko je para potrebno da anđeo okrene glavu od svog doma, zna samo produkcija pomenute emisije. Ne znam, nisam pametan, možda bi svako od nas prodao ideale za dobre pare. Nisam bio u  prilici, pa ne mogu da sudim. Ono, jes, kriza je a svaka para dobro dođe, ali da li je to opravdanje.

Ja Čorbu pamtim iz boljih dana. I mojih, i naših a verovatno i njegovih. Stručnjaci kažu da je “Ujed za dušu” album Riblje čorbe koji je napravio vododelnici među fanovima. Mada ja, sa ove distance od dve i kusur decenije, mislim da je “Istina” istovremeno i povratnički i prevratnički album. Svakako, po skromnom sudu autora, najbolji u opusu grupe, mada neprimetan i potcenjen. Ploča na kojoj su prvi put svirali Čutura i Džindžer (umesto Bajage  pokojnog Koje). Ne računamo ovde Muzičare koji piju, ploče nastale između pre “Istine” a posle Buvlje Pijace i neprikosnovene Mrtve prirode. No, nije to tema.

Ja se sećam ushićenja kada sam u prvom srednje, u Robnoj kući u mom rodnom mestu, pronašao u mreži paučine “Buvlju pijacu” i “Pokkvarenu mašu”. Čitalac mlađi od trideset ne može da razume ushićenje kada sam na ove ploče, pažljivo ko da mećem dete u kolevku, namestio iglu svog “Trubadur” gramofona. I ono pucketanje. Bilo je još sličnih situacija. Na primer, kada mi je sestra od tetke, Moja Beba, iz Beograda donela ploču “Priča o ljubavi obično ugnjavi”, sa onim spajalicama na korici. Ili kad sam u srednjoj školi drugarici iz Vranja odvojio džeparac da mi donese “Ujed za dušu”. A na njemu, “Upomoć” i ono gde ona spava na kauču. Pamtim i srednjoškolske koncerte u Leskovcu (južna granica Čorbinih koncerata osamdesetih), Nišu, Beogradu, mom Bujanovcu kasnije…

Uz sav rizik upadanja u patetiku i glupi sentiment, spomenuću i Dva dinara druže, Evo ti za taksi, Ostani đubre do kraja, Zvezdu potkrovlja i suterena, Pišu moju malu… Uh. I sestru, rođenu, koja se tada ložila na odmetnika Bajagu, a ja je zafrkavao da Momčilo ima veliku glavu a uz to i ne zna da peva. I, sad, Bora u Zvezdama Pinka. Sluša one likove koji pevaju neke pesme. Nekakvi legsington bendovi, adro, ibro, … da ne nabrajam. Uostalom, i Bora je o njima napravio jednu lepu stvar, ono Sinan, Hasan, Ibro, Šeki i još neki. Voleo bih da znam kako se Bora sad oseća dok u Pinkovom studiju ide gore dole, sa sve akademskim naočarama na nosu, i ocenjuje donje i gornje lage klinaca koji se pale baš na njegove Hasane, Šabane, Sneki i Veki.

Neverovatno, ali imao sam razumevanje za Boru čak i kad je bio trbuhozborac Vojislava doktora Koštunice. I danas, u retkim trenucima derta, volim da čujem Čorbu. Starog Čorbu. Čorbu pre baljezgarija o Al Kaponeu, Titu i patriotskog ciklusa. Ali Pinkove zvezde… Sve je, znači, otišlo u…. (dopiši po izboru)!