Na stazi životnih prepreka

I pravićemo greške. Stalno i uvek. Ljudi smo, pa će to zato tako i biti, što je dobro, jer ćemo i spoznavati sebe i svet. I menjaćemo se kroz život, izbacujući greške polako. Ali svesni istine o sebi, ne osuđujući druge

Poznavala sam neke ljude u vremenu kada je bilo više vremena. I ti ljudi su,  takođe, imali više vremena za puno toga što nam ispunjava život i čini da on ima smisao, cilj i razloge da vreme od pamtiveka teče i stvara bezbroj različitih trenutaka. Istina, oduvek se nekud žurilo i zadihano jurilo za novcem, položajem, slavom, hedonističkim načinom života, za društvenim i drugim vidom priznanja. Bilo je toga i uvek će biti. Ipak, današnje ljudske trke, poprimaju zastrašujući oblik! Jer, na stazi životnih prepreka, gde su svi dani i trenuci života uslovljeni svim i svačim, počev od pripadanja političkim strankama pa sve do niskog životnog standarda i moralnog pada u svim društvenim sferama, suštinsko pitanje o smislu čoveka i njegovog postojanja se gubi. I odumire sa stalno novim prohtevima i hirovima ovog novog vremena i nekih novih ljudi. Koji, nažalost, guraju u stranu tradiciju, običaje, skromnost, istoriju, pravdoljubivost, obrazovanje, a iskrivljuju sliku pravoslavlja i njegovih principa, vaspitanje i red u kući i porodici nekako zapostavljaju, a doći će i vreme kada će reči – biblioteka, muzej, škola,stručnost – biti svrstane  u manje poznate reči…

***

Iz stare sam vranjske porodice. Moj pradeda, Stoilko-Tilko, na belom je konju šetao kaldrmom vranjskom i tako ulazio u čaršijske kafane, među njima, i u svoju. Kasnije je sve imanje – poklonio! Pamtim da me je otac, gospodin Popović, ugledni gradski ekonomista, vodio sa sobom na sve važnije slave u gradu. Ali, tada su slave bile prepune snega, koji mi je škripao pod sankama. Kao kroz snežnu bajku, probijali su se ljudi do kuća koje slave. Čak i u posleratnom komunizmu, moja je porodica slavila, i to nismo krili. Pošto je otac bio u Titovoj ratnoj mornarici na Brionima, bilo je problema i nedolaska na slavu, nisu mu dozvoljavali.  Pričali su mi, tada se moj deda Stojan strašno ljutio i psovao i Tita i komunizam! Ali, bilo je i u komunizmu  lepih dana vezanih za detinjstvo, jeftinije studiranje i ekskurzije, školu… I rođendane, na kojima su se poklanjale knjige i gramofonske ploče a punoletstva se proslavljala ne kao svadbe, već sa puno topline a manje zvanica. Svi, pa i Vranjanci,  živeli su sporije, radujući se štafeti i kasnije, plakali za Brozom …

***

U prostranoj avliji sa predivnom loznicom i ukusnom kruškom ispred kuće, rasla sam okružena muzikom. Otac i  stariji brat su svirali harmoniku. Celo Vranje, od Gornje čaršije do Donjeg Vranja, znalo je da se sjati i preseli u naše dvorište, dok je moj  brat Bane Kum Tilko svirao i “rasturao” harmoniku! Ko nije čuo za njega! Bile su tad popularne svirke po školama i Domu kulture, igranke i priredbe. Brat je svirao u “ Orhidejama”, sa Tomom Vlajincem, pokojnim Plutonom, Kizom, Kenetom… Ekipa i po! Volelo ih je Vranje, žarili su i palili dobrom muzikom! Moj mlađi brat, Dušan Popović, danas je poznati kompozitor u Srbiji, jedan od muzički najobrazovanijih ljudi kod nas, diplomirani muzički pedagog i master dizajna zvuka. Inače, Dušan je bivši profesor Nevene Božović za koju je komponovao i njen singl “Znam da noćas gubim te”, kao i pobedničku pesmu “ Ti”, na “ Sunčanim skalama”. A ja, ja sam samo skromni profesor srpskog jezika i književnosti u Tehničkoj školi u našem gradu. Radujem se što imam dobar i odgovoran kolektiv, što me moji đaci poštuju, što zajedničkim naporima pobeđujemo vreme, gramatiku i književna dela a oni čitaju sve više, što je pravo malo  duhovno bogatstvo i moj najlepši motiv za rad u školi.

***

Najlakši period mog života ispunjen radošću, bilo je moje studiranje. Zaista, svi koji me znaju, znaju i to da sam veoma lako a sa visokim ocenama završila Filološki fakultet, a apsolvent nisam bila ni jedan jedini dan! Jer, diplomirala sam u  junskoj  ispitnoj sesiji, položivši svih 11 usmenih i pisanih ispita! Ono što je posebno zanimljivo je i to da nikad, ni na jednom ispitu nisam pala! Ljubomorno i sa ponosom čuvam svoj fakultetski indeks iako sam, posle diplomiranja, nekoliko godina čekala zaposlenje u struci, u međuvremenu radeći kao novinar u prvom Radiju – Vranje, i u RTS-u. Kolega mi je bio i pokojni Pera Tuman, od kojeg sam puno naučila o svetu novinarstva. Taj sjajni čovek je uvek u redakciju unosio smeh i vedrinu, pozitivnu energiju i opuštenost…

***

Volim da spremam hranu, kažu da sam pravi mali majstor za ukusna jela, testa i slatkiše. A ja poručujem: sve što radite, radite sa strašću i dozom ljubavi koja se, eto, poput magije prenosi i na hranu koju spremate. Taj ukus imaće samo brižno i strpljivo spremljena hrana! I ne “štedite” svoje ćerke – što ranije, na svom primeru, pokažite im koliko je divno da same umese pitu i umotaju sarme. Neka rade, neka uče da budu vredne, neka naša deca ne spavaju do podneva a zatim trče do kompjutera i mobilnih telefona, čekajući dobru vilu da im pruži sreću i završi mnogo važnih zadataka umesto njih. Dok sređuju noktiće ili dok naši sinovi čupkaju obrve i nabacuju mišiće! Nećemo zauvek biti živi i jednoga dana biće strašno ljuti na nas…jer im nismo dozvolili da budu odgovorni…

***

Zato ja, ponekad, poželim to neko drugo vreme u Vranju i svetu. Vreme kada sam na prstima išla kroz sobu koja je za mene bila svetinja. Jer je u njoj spavao moj otac. Kada sam pekla kolače a bila sam tako mala! Da bih što više pomogla majci. Poželim da sam skromnija, ali i manje dobra. Jer, danas biti dobar je tako smešno i budalasto! Znam da od toga nema ništa, jer, ljudi čine da nešto bude ovakvo ili onakvo. Ali iz meraka, pozovem sa mobilnog jedan broj: 22-309.  I uvek se, kao nadam, da će mi se neko iz moje porodice i mog porušenog doma javiti. Reći će mi: ”Požuri, ručak je već postavljen“. Naravno, to se nikad neće desiti. U Zagrebačkoj 47 sada je parking koji svemu služi samo ne parkiranju! Tu deca igraju mali fudbal, zabavljaju se. Čak se i ulica više tako ne zove. A okolo je malo ljudi koji su ostali kao čuvari tradicije i vremena kad je bilo nekog reda, strpljenja i poštovanja. Kada su postojala četiri godišnja doba. Kada su zime bile toliko snežne i duboke, a leta vrela i mirisna. Ljudi su se susretali na ulici, razgovarali gledajući jedni drugima u oči, i bili iskrenije zainteresovaniji za nečiju priču. Strpljivo saslušavši sagovornika, odlazili bi dalje. Bili spremniji da pomognu. Ako i nisu mogli, nisu radili ništa što bi još više pogoršalo i zakomplikovalo situaciju. Družili su se više, više verovali jedni drugima. A nisu bili iz iste partije! Nije im to smetalo da poštuju prave stručnjake i vredne, odgovorne ljude. Pravdoljubive. Humane. Nisu žurili i jurili za slavom i novcem po svaku cenu. Odlazili bi u crkvu jer su istinski verovali. Ne iz mode. Slavili su krsnu slavu skromno, uz žito, slavski kolač i sveću. Sa onim divnim kolačićima prepunih oraha koje nisu naručivali, već su ih naše majke i bake same s ponosom pravile! I sve ostalo. Pa, zar se zato i ne slavi? Da sami domaćini, makar najskromnije moguće, proslave taj sveti dan posvećen kućnom svetitelju. Zar je važno svetom Arhangelu ili svetom Nikoli da na slavskoj trpezi goste dočekuju ajkulino meso, morski plodovi  ili petnaest naručenih vrsta kolača? Najskupljih! Kupljenih sa zadnjim novcem u kući, da se ne obrukaju pred komšijama koji su sve to imali na svojoj slavi. A da, usput, u srcu nemaju veru…

***

A šta još da kažem a da ne ponovim ono što su mnogi pre mene rekli? Volim Vranje. Čak i kad se prošetam njime pa ugledam natpise na izlozima vranjskih mesara, poput: “Meljemo samo svoje meso a imamo svinjske glave”. Ili: “Dođoše ni taze piliki, samo što su zaklani”. Volim i kada pročitam: “ Cevovi za bojler po staru cenu”. Ili: ”Vrćam se odma, uapalo me kuče, libdi mi krv iz koleno”. Ma, neka sve to i piše, i nek Vranjanci ponekad i ne znaju padeže, nek prave stilsko-jezičke greške i nek nastave sa dijalektom! Samo nek imamo više vremena jedni za druge. I da ne slavimo slave po kafanama, jer se krsna slava slavi kod kuće, skromno ali sa iskrenom verom. Da vaspitavamo svoju decu da čitaju, još dok su deca. Da im posvetimo mnogo vremena, vaspitavajući ih da, pre svega, nauče da budu dobri ljudi a mi, profesori i nastavnici, da iz škole izađu kao odgovorna, mlada bića koja možda neće znati sve bitke sveta, teoreme i matematičke formule i zakone fizike, gramatička pravila i predstavnike Moderne u Evropi i kod nas. Ali će naučiti bitna i značajna pravila života – sreću, vreme i budućnost svako sam sebi stvara sopstvenim makazama, srcem i stavom! Ko kako može i ume. Kako mu život dozvoli. Da ne mudrujemo mnogo i mislimo da sve znamo. Ne, ne znamo mi ništa! Iskustvo i život daće nam znanje, s godinama će doći, nekad…

***

I pravićemo greške. Stalno i uvek. Ljudi smo, pa će to zato tako i biti, što je dobro, jer ćemo i spoznavati sebe i svet. I menjaćemo se kroz život, izbacujući greške polako. Ali svesni istine o sebi, ne osuđujući druge. A sreća – sreća je, po meni, da u sebi pronađemo mir, spokojstvo, da sredimo u našem biću ormariće i fioke a da ne zavirujemo u tuđe! I da, pored onoga što moramo, nađemo način i za ono što volimo. I na taj način postanemo i mi ljudi u vremenu o kojima će pričati. Da se potrudimo da budemo samostalni i  da se sami izborimo za poziciju i ugled. Delima, ne rečima , jer su one postale tako jeftine!

Završiću malim odlomkom iz moje nove zbirke priča “Dečak sa violinom”: “…Tako je i sa ljudima. U veličanstvu njihovog rođenja i života, takvi su, kakvi su na svet došli. Baš takvi! I niko im klicu njihove ćudi neće moći a ni uspeti promeniti. Kako će “proklijati”, zavisiće od njih samih. I od semena iz kojeg će krenuti njihov ispunjen ili prazan život…”