Časovi kuvanja i zakuvavanja

Jedan tren nepažnje Albanca bio je dovoljan beogradskom luzeru da zamahne lopatom, pravo u glavu. Šta je Zorana nateralo da skoči i uhvati za ruke napadača, ne zna se. Ne zna ni on. Zaigrali su na onom ledu valcer, kao  klizači. Nisu pali, nosili su se. Neki su vriskali i vikali. Drugi su navijali

Ponavljaju se dani u nedomisao, a meseci se vuku po ravnici,  pogubljeni, vrteći se ko košava.Treba izdržati. Fizički rad je oslobađao, a psihička opterećenja pritiskala i dosezala do najsitnijih nervnih struna. Ostati u svakom momentu, iskušenju, stabilan, za mlade još neformirane ličnosti je naporno. Časovi vežbe i kondicije, gađanja, strojeve obuke, namenske vojne obuke (odeljenja u napadu, pa i u odbrani), intendanske obuke u savremeno opremljenim postrojenjima, tj. kuhinjama. Ponavljaju se časovi kuvanja i zakuvavanja, koji Zoranu padaju najteže.  Naročito ga nervira bela kuvarska uniforma.

-Bože, mislio je, rat, a padneš za slobodu svog naroda kao kuvar. Jedina uteha je što si kuvar- specijalac, sa punom ratnom opremom na leđima. Izgleda kao HBO, hemijsko- bojno odeljenje, ako je za utehu. Ako je uopšte važno kog vojnog roda je vojnik koji pogine u ratu. Ostaju samo činovi. A i kuvari daju neki doprinos. Pokušavao je da se seti nekog kuvara iz rata, iz istorije. Osim Petre Prlička iz filma „Užička Republika“ niko mu nije padao na pamet, a bilo ih je, sigurno, a i onaj lebac  odzvanja.

Zbog demonstracija u južnoj pokrajini podignut je nivo pripravnosti i borbenosti. Njihov vod nije otišao na logorovanje. Ostaje u kasarni u pripravnosti i redovnoj obuci. Naime, spavaju sa punom borbenom opremom i pojačavaju straže. Logorovanje u krugu Kasarne, na improvizovanim objektima u parku. Tu će se ulogoriti i demonstrirati logorovanje i opstanak u teškim uslovima , ako je to uopšte adekvatno. Ali naredba, vojna, je svetinja. Odlučeno gore negde, kako se šuškalo. Retke su pauze kada se Zoran  izdvajao i osamio da na miru uživa u cigareti, vranjskom DIV-u sa belim filterom. Ponekad  se uključivao u bespredmetna naklapanja i razgovore svojih klasića o mogućem sukobu i ratu. A neprijatelja nije bilo. To su unutrašnje stvari koje država mora i može da reši razgovorom i politikom. Tako je mislio i to rekao. Za njega je to bila normalna stvar. Većina se nije slagala sa njegovim stavom.

Žestoka zima, hladna i sa puno snega samo je ravnicu činila još suicidnijom. Na stari zaleđeni sneg pala su još dva sloja novog. Hladnoća zadire u sve delove tela. Slojevito oblačenje ne pomaže. Ova zima je ličila na marsovsku nepogodu. Sad je jasno,  zimske idile na slici su užitak i umetnička varka. „Bože da li se Sibir uvukao u nas i među nama“.

Prošle su one kazne pa mu je ova vanredna obuka  bila – sloboda. Eh, đavo nije đakon kako kaže pesma, ili je loš i zao zakon. U stvari, mnogo zakona ograničava slobodu. Ali tako je to u Vojsci. U vanredne obaveze je spadalo i čišćenje piste od snega za večernja postrojavanja. A ona, malo manja od aerodroma. Čistio je ceo paviljon, nekoliko vojničkih  jedinica.  Jedni su sa velikim lopatama utovarivali na kolica i vozili u park. Drugi sa onim širokim sklepanim  daskama gurali na gomile van piste.

Prividno je  tiho, a u stvari  naelektrisano nekom negativnom energijom, koja je lebdela iznad piste u magli od snega i izdisaja gomile mladih vojnika. Čistiš, a on pada, ama zainat. Nikad krupnije  i lepše. Ruska idila. Nedostaju samo konji vrani, trojke i ruskaja dernjava. Na nekim mestima je pista zaleđena. Opasno je, klizavo.

Na sredini piste je došlo do svađe. Neko je nekome čisteći svoju traku napravio nanos  u njegovoj . Jedini Zoranov zemljak sa juga, Albanac iz Srbice, svađao se sa onim što je nemarno čistio svoju polovinu piste, ne mareći za druge. Bio je to Beograđanin, ili beogradski mangup sa kojim je Zoran bio dva dana u pritvoru po prvobitnoj kazni i tamo su se upoznali. Na momente bezazlena svađa prerasta u preke  i jake, pogrdne uvredljive reči. Bez psovki ovde ne može. One su folklor Balkana.

Naslutio je opasnost i našao se blizu njih, dok su se ostali kao po komandi razbežali i povukli  na pristojnu daljinu. Jedan tren nepažnje Albanca bio je dovoljan beogradskom luzeru da zamahne lopatom, pravo u glavu. Šta je Zorana nateralo da skoči i uhvati za ruke napadača, ne zna se. Ne zna ni on. Zaigrali su na onom ledu valcer, kao  klizači. Nisu pali, nosili su se. Neki su vriskali i vikali. Drugi su navijali.

Beogradski mangup  je sa zakašnjenjem prepoznao partnera, Zorana, ispod navučene kape i zadignute  kragne od šinjela.

-Dobro, bre, idiote, mogao sam tebe da ubijem. Što braniš  Šiptara, misliš da bi on za tebe skočio?!

 Prozborio je poluglasno tako da posmatrači i doušnici nisu čuli.

Nastao je tajac. Znali su luzera da je nepredvidiv i očekivali obrt i novu kavgu. Čekali su  krv. Nisu dobili to zadovoljstvo. Gladijatori su odavno otišli  u istoriju. Sukobljeni okreću leđa jedan drugom i vraćaju se svako na svoju  polovinu  piste.

Dežurni oficir je već bio obavešten i sa svim vodnicima i desetarima koji su se tu zatekli , već sazivao postrojavanje. Prozivanje napadnutog i napadača, ali i Zorana.

Neko je dobacio:

-On ih je razdvajao.

Sa druge strane:

– On je spasio da ne dođe do najgoreg.

-To ćemo videti sutra na raportu – bile su reči pretpostavljenog.

Sutradan, rano jutrom u šest sati, repriza. Raport kod Poručnika,   Kapetana, Bezbednjaka, Komandanta garnizona, pa … nema više. Suočenja i presuda. Krivi su. Sva trojica. Sledi kazna. Zoran je čak i povratnik. Izbeći će sud, ali ne i stražu, dežurstva, požarstva, sve kaznene aktivnosti.

-Neka im bude. Ne mogu oni mene da kazne, koliko mogu ja dana da izdržim, a dani prolaze i meseci idu. Precrtam ih iako puze. Uostalom,  Goli je ukinut, a ja sam sprečio rat.