Tajna je u konceptu

Jedina smo firma od Subotice do Preševa u kojoj u svakom momentu radi 1.800 ljudi koji primaju ne visoke, ali redovne plate

– Kad sam 5. maja došao u Jumko, postavio sam sebi pet strateških ciljeva i zadataka. Sada, na kraju godine, mogu da kažem da su svi ostvareni: povratak radnika sa ulice u fabriku, kontinuitet proizvodnje, redovne plate, isplata zaostalih zarada i nalaženje strateškog partnera i priprema firme za privatizaciju.

Ovako Goran Djorđević, vd generalnog direktora Jumka, na početku razgovora definiše svoju misiju u svakako najvećoj tekstilnoj kompaniji u zemlji.

– Jedina smo firma od Subotice do Preševa u kojoj u svakom momentu radi 1.800 ljudi koji primaju ne visoke, ali redovne plate – dodaje.

PROFIL
Djorđević je rođen 1967, u Vranju, „na kaldrmi kod Belog mosta“ u naselju Tulbe. Osnovnu i srednju školu završio je ovde, a Ekonomski fakultet u Nišu 1992. Iste godine zaposlio se u Koštani, gde je radio do 2000. i prošao put od refernta, preko direktora za spoljnu trgovinu do komercijalnog direktora. Kasnije, dve godine radi kao agent italijanske firme „Sent Luis“ iz Verone,  a 2002. postaje jedan od osnivača kompanije „Sanč“. Svoju firmu „Joe Shoes, koja ima 15 prodavnica obuće širom zemlje, osniva 2012. Tada otprilike i ulazi u politiku a SNS mu je prva stranka u životu. Posle izbora postaje gradski većnik, a kasnije direktor gradske Direkcije za razvoj i izgradnju. U Jumku je od 5. maja ove godine.
Kaže da voli da čita knjige sa istorijskom tematikom (trenutno čita Tacita), sluša muziku „novog talasa“ iz osamdesetih. Govori engleski, ruski i italijanski. Oženjen, otac dvoje dece.

Ovo je samo jedan od razloga što su „Vranjske“ izabrale za privrednika godine Djorđevića, za koga i politički protivnici kažu da je sposoban privrednik. Daleko od toga da je nakadašnji gigant za osam meseci, od kako je on tu, postao kompanija sreće i blagostanja, u kojoj se isplati raditi, ali je istina i to da Jumko već sada ima ugovorene poslove vredne 8,2 miliona evra za našu i finsku vojsku, MUP, Poštu Srbije… Malo li je?!

Sa Djorđevićem razgovaramo na devetom spratu kompanijskog solitera, nemog svedoka uzdignuća Jumka, ali i paradigme njegovog kasnijeg propadanja. Ipak, u prizemlju zatičemo gotovo nadrealnu scenu: zaposlene i njihovu decu sa novogodišnjim paketićima. A, priznaćete, da ste ovaj prizor zatekli pre samo godinu dana pomislili biste pomislili da je u pitanju nekakva „skrivena kamera“. Pa ipak, Djorđević je za kratko vreme svog boravka u Jumku češće bio osporavan nego hvaljen. Često je bio meta napada pojedinih „novinara“ koji su ga optuživali i da je štrajk „ugušio“ nekim nelegalnim metodama, i da zloupotrebljava položaj; fotografisali su mu kola i naširoko izveštavali o njegovim „gresima“ koji se mogu desiti bilo kome, tužili novinskim udruženjima zbog zabrane da se snimaju radnici i pogoni…

Sve je to Djorđević nekako pregurao. Evo, i Snežana se Veličković, sindikalistkinja ASNS i vođa štrajka koji je trajao od početka godine pa do letos, nekako umirilia. Djorđević kaže da sada radi u radnikoj menzi na pranju sudova, što je njena prirodna pozicija „pošto je godinama bila operater na neispravnoj fotokopir mašini i za to primala platu“.

– Kad sam došao zatekao sam štrajk, sukobe i tuče, opštu jednu jurnjavu, optužbe, napetost… Za dva meseca kanalisali smo štrajk, 1.000 ljudi vratilo se na posao, a za četiri meseca svih 1.800. Plate su redovne, treba da isplatimo još tri zaostale i radimo na tome. Naravno, nije sve ružičasto, te plate nisu velike pa zato treba povećati produktivnost a time i standard zaposlenih – kaže Djorđević.

 Na ovom mestu logično je pitanje kako se do svega ovoga došlo. Djorđević priznaje da nije čudotvorac i da je veliku pomoć dobio od države koja je, uostalom, i većinski vlasnik Jumka od 2004. Napominje pomoć Ministarstva privrede, posebno partijskog druga Dragana Stevanovića, državnog sekretara i prvog naprednjaka juga Srbije, ali i Ministarstva odbrane.

– Rekli smo da ne tražimo pomoć, ne želimo da na nas država baca pare, već poslove. Hteli smo da raskinemo sa starom praksom da velike poslove dobijaju firme sa dvoje zaposlenih koje uniforme kupuju po belom svetu, šiju ih negde po Bugarskoj a prodaju ovde, uzimajući od države subvencije za to. Ispostavilo se da je to ispravan koncept.

Danas se Jumko nalazi pred prodajom. Poljski Andropol već je boravio u Vranju i ostalo je da država i Agencija za privatizaciju odrede metod privatizacije.

– Mislio sam da će ovaj deo mojih planova biti najteži za realizaciju, ali se ispostavilo da nije tako. Poljaci su i ranije hteli saradnju, ali su pobegli zbog štrajka. Počeli smo ponovo pregovore, januara ih nastavljamon a mi smo predložili pet projekata koji treba da se realizuju u procesu privatizacije. Radi se o proizvodnji i prodaji tkanine, za šta je potreno ulaganje od tri miliona evra u pogon Dorade kako bi naš proizvod bio konkurentan na tržištu. Zatim, tu su Konac, koji radi profitabilno, bez lagera, zatim Konfekcija, Bi voda i rentiranje hala. Jumko ima 80.000 kadrata pod krovom, što može doneti 1,5 miliona evra godišnje od rente. Ove pogone treba rekonstruisati, a to će se uraditi novcem od prodaje starih mašina u staro gvožđe – otkriva Djorđević.