Otac mi je ubijen iz čista mira

, , , ,

Da je imao sekund da se odbrani, moj otac bi danas bio živ. To je jasno svima koji su ga poznavali. Napadnut je iznenada, mučki, bez ikakve najave. Ništa nije očekivao, jer nikome nije naneo zlo na koje bi odgovor bio ubod lovačkim nožem

Svi koji su poznavali moga oca, znaju da ne bi dozvolio da ga neko tek tako ubije. Da je nešto loše uradio, da je očekivao napad, zaštitio bi se. On je pogubljen – kaže na početku ispovesti za „Vranjske“ Petar Stevanović, sin Vojislava Stevanovića Japanca, ubijenog prošle nedelje u bivšem Klubu invalida rada na Vračaru u Beogradu.

Za ubistvo čoveka koga je znalo gotovo celo Vranje optužen je Miodrag Ljubić (58), konobar ili bolje reći poslužitelj u nekoj vrsti ugostiteljskoog objekta koji je radio na adresi bivšeg stecišta invalida rada, a služio kao mesto okupljanja i druženja ljudi srednjih godina, uz simbolične cene pića. Tu je jedan uzak krug pedesetogodišnjaka i starijih ređao domine, igrao jamb, kartao se, ubijao vreme u raznim društvenim igrama koje obično služe da povezuju, a ne da razdvajaju ljude.

Stevanovićevog sina Petra najviše su, kako kaže, zabolele neistine i površne, neproverene informacije objavljene u prestoničkoj štampi o okolnostima pod kojima je poginuo njegov otac. On kaže da je nakon razgovora sa ljudima koji su bili u objektu u vreme ubistva, kao i sa onima koji o ubistvu podosta znaju iz druge ruke sklopio mozaik iz koga se da zaključiti da su se beogradski mediji više bavili senzacionalizmom radi povećanja tiraža novina, nego činjenicama.

OD MOBILNOG NI TRAGA
Nekoliko dana nakon što je ovu priču ispričao novinaru „Vranjskih“, Petar se javio redakciji iz Beograda sa novim detaljima, nakon što se opet na licu mesta raspitivao o detaljima ubistva njegovog oca.
– Kada sam po povratku u Beograd, nakon sahrane u Vranju, smogao snage da pregledam očevu garderobu koju mi je policija predala nakon ubistva, video sam da je nož probio jaknu, trenerku i majcu, svu garderobu koju je otac imao na sebi. Meni je to jako sumnjivo u smislu da je bilo nekog nameštanja jer moj otac nikad, ali baš nikad nije zakopčavao jaknu. Jedan od svedoka rekao mi je da nije baš dobro video momenat ubadanja, ali da je ćale negde krenuo, najverovatnije u toalet. Ili možda da izađe iz objekta. Jer, čini mi se i da je ona fotografija gde on nepomično leži napravljena kod izlaznih vrata. Ušao sam i u taj klub i video da je lokal u normalnom stanju, da ništa nije slomljeno. Simptomatično je da je nestao njegov mobilni telefon, nije lociran nakon ubistva, niti mu se sada može ući u trag. Još sam od nadležnih organa saznao da će izveštaj sa obdukcije biti gotov tek u februaru, iako je prvobitna priča bila da ću ga dobiti ovih dana. Taj bi papir mogao mnogo toga da rasvetli, pogotovo u pogledu navodnih tvrdnji da je moj otac te večeri reagovao pod dejstvom velike količine alkohola. Ubeđen sam da to nije istina – zaključuje Stevanovićev sin Petar.

NEISTINE U MEDIJIMA

Primera radi, u jednom beogradskom dnevnom listu osvanula je informacija da je Stevanović „došao u lokal u pripitom stanju i pretio da će prebiti Ljubića“, te da je, prema navodnom svedočenju nekih očevidaca, „ušao iznerviran, počeo da viče i lomi stolice“. Jedan tabloid objavio je da je ubistvu „prethodilo bahato ponašanje ubijenog zbog čega je došlo do svađe i tuče“. Ljubić je Japanca, kao, „zamolio da napusti lokal, što je ovaj odbio“.

– Sve su to laži – kaže Stevanovićev sin Petar – a u to su me uverili ljudi koji su te večeri bili sa mojim ocem za stolom. Najpre, Voki je tamo došao potpuno trezan. Seo je za sto sa još dva čoveka. I inače je tu često svraćao, jer objekat drži njegov prijatelj. U tom „klubu“ , kako su ga međusobno zvali, stalno su igrali karte. Nije to bila kocka, nego više neka igra iz zadovoljstva. I te večeri su se, kao i mnogo puta ranije, mirno kartali. Prema svedočenju čoveka koji je sedeo sa mojim ocem, negde do devet uveče, niko za tim stolom nije popio ni kap alkohola, a kamoli petnaestak koliko su mom ocu pripisali neki mediji. Sve je bilo normalno, kao i mnogo puta do tada.

Petar kaže da se sa ocem čuo telefonom negde oko osam sati uveče i da je ovaj zvučao trezveno i racionalno.

– Nije bio nervozan, nije bio ljut, ni pijan. Trebalo je da se vidimo te večeri, da pričamo u vezi nekog posla. Rekao mi je da igra karte i pitao treba li da dođe kući zbog našeg razgovora. Pošto sam ja imao neke obaveze, odgovorio sam mu da ću izaći u grad i da neću biti kod kuće. Odložili smo razgovor za sutradan. Rekao je da će igrati još malo karte dok se ne završi radno vreme moje majke, da će je sačekati i dopratiti do kuće – prepričava Petar jedan sasvim običan, svakidašnji razgovor između oca i sina.

Niko nije slutio šta će se dogoditi samo tri sata posle toga.

– Prema priči čoveka koji je sedeo sa mojim ocem do 21 sat, a potom otišao kući, Vojislav je ostao sa izvesnim Lutovcem. Igrali su i dalje karte, mirno i bez ikakvih ispada, kako je Lutovac posle ispričao. Onda je nešto posle 23 sata njihovom stolu prišao taj konobar i kazao: „Hajde dižite te karte, hoću da idem kući“. Na to je Voki, pomalo brz kakav je bio, verbalno odreagovao iz razloga što to nije bilo uobičajeno. Često su se tu kartali do kasnih sati – kaže Petar.

NI SEKUND ZA ODBRANU

Delovalo je, barem prema verziji ljudi sa kojima je Petar razgovarao posle ubistva, kao da se sve završilo na verbalnom konfliktu.

– Nikakve tuče, ni žestoke svađe nije bilo. Moj otac nije vikao, nije bio bahat, nije pretio, to su mi rekli ljudi koji su tamo bili. Onda je taj konobar, pošto je lokal vrlo mali, otišao nekoliko koraka dalje do frižidera koji stoji u neposrednoj blizini. Na frižideru je danima pre toga stajao neki lovački nož, navodno namenjen nekome za poklon. Nije tačno ono što je objavljeno u nekim novinama da je moj otac konobara fizički maltretirao, da je krenuo za njim u kuhinju. Mislim da tamo i nema kuhinje u pravom smislu te reči. Najverovatnije je da se Voki nije ni nadao, ni očekivao napad, jer mu nije prethodilo bilo šta zbog čega bi trebalo koristiti toliki nož. Nije ga moj otac ni pipnuo, nije ni preteći nasrnuo na njega, pa da ga je ovaj uboo iz straha, kako su pisale novine. Taj konobar, prema priči ljudi sa kojima sam razgovarao, nema nikakve povrede. Znao sam dobro svog oca. Sa svim manama, nije on nikada bio nasilnik, ni alkoholičar, to znaju oni koji su se njim barem malo družili. Kao što znaju da je umeo da se odbrani kad ga napadnu. Da je video ubicu kako mu prilazi, sigurno bi se zaštitio. Da je imao samo sekund. Ovako, napadnut je iznenada, mučki je ubijen – s nevericom će Petar.

On kaže da su izjave novinarima i policiji posle ubistva davala dvojica pijanaca koji su se zatekli u separeu, smeštenom u drugom delu lokala.

– Ljudi koji dolaze u klub ispričali su mi da oni nisu ni mogli da vide šta se zapravo dešavalo u prvom delu lokala gde je ubistvo počinjeno, jer je separe zaklonjen. Pored toga, ljudi mi pričaju da su ta dvojica bili toliko pijani da je jedan od njih pao u nesvest kada je došla hitna pomoć. To su mediji iskoristili da napišu kako je, navodno, bio pod stresom zbog ubistva. Njihove su iskaze neki novinari uzeli kao validne i relevantne i na osnovu toga pisali tekstove. A ispostavilo se, prema svedočenju ljudi sa kojima sam razgovarao u tom lokalu, da je jedan od njih konobarov prijatelj – navodi Petar.

PREKID FILMA
Iako su očevici zločina ispričali policiji i medijima kako se navodni sukob desio između poslužitelja Ljubića i Stevanovića, osumnjičeni je u iskazu datom u tzv. prethodnom postupku kazao da priznaje ubistvo i da se kaje, ali da se ne seća kada je uzeo nož jer je, navodno, imao prekid filma.
Beogradska štampa je, prema nezvaničnim informacijama koje treba uzeti sa rezervom, prenela da je Ljubić navodno izjavio da je u objektu radio kao poslužitelj u momentu kada se društvo u kome se nalazio Stevanović posvađalo za stolom. Navodno je ispričao da je uspeo da ih razdvoji. Prema njegovoj priči, od Stevanovića je u toj gužvi dobio udarac. Tada mu se, navodno, pomračio um. Kazao je još da je Stevanovića poznavao pod nadimkom Vranjanac. Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu odredio je Ljubiću pritvor do trideset dana.

Ima medija koji su forsirali priču da je Vojislav ubijen „zbog računa za piće“, navodno je protestvovao kod konobara zbog visine ceha.

– Svi znaju da je moj otac bio džek u takvim situacijama, ne bi se brukao za pedeset dinara, kako su napisali neki mediji. Plaćao je svima, ostavljao bakšiš – navodi Petar.

RAZLIČITE VERZIJE UBISTVA

Očevici su, prema Petrovom kazivanju, menjali zvaničnu priču. Policiji su pričali jedno, medijima drugo, njemu treće. Priča se menjala na štetu Petrovog oca.

– Jedino mi je racionalno da neko na te ljude vrši pritisak da izvrću činjenice. To je i logično. Moj je otac mrtav, ubica živ. Verovatno će advokati pokušavati da ga spasu na sve načine,  pa i lažima – mišljenja je Petar.

On na kraju kaže da Voki nije bio taksista u Beogradu, kako su prenele neke novine, već se bavio poslovima obezbeđenja objekata.

– I to je jedino čime se bavio otkad se iz Vranja preselio u Beograd. Živeli smo zajedno, on, majka i ja, nikakve probleme nismo imali – kaže Petar.

Voki Japanac sahranjen je prošlog četvrtka u Vranju. Ispratilo ga je više stotina ljudi, uglavnom prepričavajući događaje iz vremena kada je bio član jedne od najslavnijih generacija vranjskog rukometa. Vranjanci će ga pamtiti po mnogo čemu, po manama i vrlinama, manje po slabostima, više po čvrstini i snazi i po tome da je dotakao dno i uspeo da se vrati i započne sve iznova. Na kraju i po tome da ljudima koji su prošli gotovo sve u životu to često nije dovoljno da prežive u ovim smutnim vremenima